У преводу

Epistulae ad Olympiadem


 

 

 Писмо седмо (прво)

Но, кад си се већ присетила да се многи саблажњавају и лутају, шта мислиш колики су се од ученикâ саблазнили у време Распећа? Јер један се предао, други су се разбежали, један је порекао (да Га познаје), и пошто су се сви повукли, Он је био је вођен (на распеће) сâм и свезан. Шта мислиш, колики су се, дакле, од оних што су Га колико ономад гледали како чини чуда, диже мртве, чисти лепрозне, демоне изгони, хлебове умножава и друге страшне ствари чини, саблазнили у оно време посматрајући како Га одводе самог и везаног, окруженог простим војницима, док га јудејски свештеници прате галамећи и уносећи немир, (колики су се саблазнили гледајући) све (Његове) непријатеље како Га држе међу собом претећи Му, у присуству издајника који се у то време узноси? А шта кад су Га бичевали? Вероватно је и тада било присутно безгранично мноштво људи. Јер био је велики празник што све (Јудеје) сакупља, и ту драму безакоња прихватила је метропола (њихова), и то у по бела дана.

Шта мислиш колико њих је ту било присутно и саблазнило се гледајући Га везанога, ишибанога, крвљу обливенога, како Га испитују у судници намесниковој, а ниједнога од ученика ту нема? А шта кад су се десила разнолика она, непрекидна и све једно за другим изругивања над Њим, те Му су некад стављали трнов венац, некад Га огрнули у хламиду, некад Му трску у руке метали, некад Му се падајући (на колена) клањали, покрећући сваки вид изругивања и исмејавања? Шта мислиш, колики су се саблазнили, колики збунили, колики помели када су Му ударали заушке и говорили: Прореци нам, Христе, ко те удари? (Мт 26,68), водили су Га и шетали около и читав дан на то утрошили, на шале, погрде , изругивања и исмевања у сред театра јудејскога. А шта када Га је ошамарио слуга првосвештеников? Шта када су војници поделили међу собом хаљине Његове? А када је го стављен на крст имајући на плећима маснице од бичевања и прикован? Јер ни тада те дивље звери нису смекшале, него још више побеснеше, те се трагични догађаји појачаше а изругивање узрасте. Јер једни су говорили: Ти који храм рушиш и за три дана изграђујеш (Мт 27,40), други су говорили: Друге је спасао, а себе не може спасти (Мт 27,42). Други опет: Ако си Син Божији, сиђи са крста и повероваћемо у тебе (Мт 27,40.42). А шта када су Га појили натапајући сунђер у сирће и жуч? А шта када су Га разбојници ружили? А шта, о чему сам и претходно говорио, о страшном оном и најбезаконијем чину, када су (Јудеји) за онога разбојника, провалника, небројеним убиствима испуњенога, говорили како је он више достојан да га траже, те добивши од судије право избора, дадоше предност Варави, хотећи да Христос не само буде распет, него и да Га изнесу на зао глас? Мислили су, наиме, да ће после тога моћи удесити како је био гори од разбојника, и тако безакон да Га ни човекољубље ни достојанство празника на може спасти. Јер они су све чинили тога ради: да Га изложе подозрењу, управо због тога су заједно са Њим распели и она два разбојника. Истина, међутим, није пала у сенку, него је још више заблистала. Осуђивали су Га и за присвајање царске власти, говорећи: Сваки који себе царем гради, противи се ћесару (Јн 19,12), на Онога ко нема где главу склонити наводе осуду за присвајање царске власти. Неосновано су Га оптуживали и за хулу. Првосвештеник је, наиме, подерао хаљине своје говорећи: Хули на Бога! Шта нам више требају сведоци? (Мт 26,65). А смрт Његова, каква је? Није ли (смрт људи) осуђних? Није ли смрт људи проклетих? Није ли (смрт) најсрамнија? Није ли смрт преступника крајњих, који достојанства немају ни колико на земљи душу да испусте? А начин погребења, није ли извршен у виду милости? Јер, неко је дошавши тело Његово заискао. Тако да тај који Га је сахранио није био од блиским Му људи, од оих којима је био добротвор, од ученикâ, од оних што су спасење уживали, сви су нестали, сви се измакли. А оно ружно подозрење које су раширили у вези васкрсења казавши: Дођоше ученици Његови и украдоше Га (в. Мт 28,13), колике је то саблазнило, колике је саплело? Јер тада је та реч завладала, и премда је била измишљена и купљена за паре, она је ипак код неких завладала и после печатâ, после толике очигледности истине. Јер мноштво није знало за реч о васкрсењу, пошто је ни сами ученици нису знали. Јер тада нису знали, вели, да Он треба да устане из мртвих (уп. Јн 20,9). Шта мислиш, колики су се, дакле, оних дана саблазнили? Па ипак, дуготрпељиви Бог је то подносио свим стварима управљајући властитом и неизрецивом мудрошћу.