Еп. Атанасије,
умировљени Херцеговачки
ПРОСЛОВ ЗЛАТОУСТОВУ ДЕЛУ
О ДЕВИЧАНСТВУ
Живот Јована Златоуста је живот Христовог Пророка и Апостола, живот Подвижника девственика и вољног Мученика, Јерарха и Светитеља. Златоуст је, по речима о. Јустина Поповића, био „живо ходеће Јеванђеље“, и у његовом Житију назива га: „Светило света, Учитељ васељене, земаљски Анђео, небески Човек, ненадмашни Благовесник Вечног Еванђеља Спасовог, проповедник покајања, херувимски молитвеник, свежалостиви милосрдник, христочежњиви подвижник, богонадахнути песник, богомудри философ, стуб и тврђава Цркве (Житије 13. новембра).
Први опис Златоустовог живота оставио нам је његов ученик и млађи савременик, Паладије (364 - 431. г.), Епископ Еленупоља у Витинији (текст у PG, 47, 5-82, писан 407-8. године), иначе познат и као писац Лавсаика. Златоуст се родио у Антиохији око 350. године од оца Секунда, официра у римској војсци, и побожне мајке Антусе. Убрзо је остао без оца, а двадесетогодишња мајка Антуса није се поново удавала, него се посветила одгоју и васпитању сина Јована. Јован је стекао врло добро образовање, и у дому и по школама Антиохије. Учио је реторику код познатог јелинског ритора Ливанија Софисте, и философију код Андрагатија. Обдарени Јован је толико добро напредовао у реторици да је Ливаније рекао да би га једино Јован могао наследити — „само да нам га нису отели хришћани“. Вера и честитост мајке Златоустове свакако је оставила печат на душу и врлине младог Јована. Иако се спремао за судијско-адвокатску службу, Јован у својој 18. години напусти „јелинску реторику и вербалистику“ и преда се „изучавању Божанске науке“, то јест Светога Писма и хришћанског богословља. Рано је ступио у Антиохијску библијску и подвижничку школу, коју је водио Диодор, Епископ Тарсијски, код кога је млади Јован изучавао Свето Писмо, живећи истовремено по њему.
Претходно је Јован Златоуст крштен од Св. Мелетија, Епископа Антиохијског, који га је увео у црквену службу као чтеца 373. године. Млади Јован се спремао да напусти дом и оде у монаштво, код монахâ у брдима Антиохије, али га је спречило мајчино преклињање да је не оставља, мада је он већ у кући живео монашки и подвижнички. По смрти своје мајке (око 374. г.), напушта свет и одлази у монаштво у Антиохијске горе, где је провео четири године, а затим још две године у подвижничком молитвеном усамљеништву у једној пећини. Златоуст се ту предао крајње строгим подвизима, посту, молитви, неспавању, но због слабе телесне конструкције брзо је пореметио здравље (оболео му стомак, слично Св. Сави), те се око 380. вратио „у црквено пристаниште“, да буде на већу корист Цркве. Још за време монаховања Златоуст је написао своје прве списе, намењене пријатељима и монасима. У овим и каснијим делима он увек наглашава да хришћански живот треба да је подвижники живот, и да између монаха и верника лаика нема у подвигу много разлике, осим у девствености и браку. Тада је написао свој познати спис О Свештенству, најбољи приручник за свештенослужитеље (у описивању свештеничке службе угледао се на Св. Григорија Богослова).
По повратку у Антиохију рукоположен је за ђакона од Св. Мелетија Антиохијског, 381. године, после чега је Св. Мелетије отишао на Други Васељенски Сабор у Цариград, где је и преминуо. На његово место изабран је за Епископа у Антиохији Флавијан. Као ђакон Јован је служио шест година и већ тада проповедао у цркви, а Флавијан га је рукоположио за свештеника 386. године и поверио му дужност да проповеда по свим великим црквама у граду Антиохији, коју је службу Златоусти проповедник и обављао дванаест година. Антиохија је у његово време имала преко 200.000 одраслих становника, али није била сва покрштена. У Антиохији је тада било и доста јеретика: Аријанаца, Аномејаца, Аполинаријеваца и других јереси и секти. Против јеретика Златоуст је често и писао и говорио, па и у делу О девичанству, које је пред нама. Но као човек Јеванђеља љубави никада није имао мржњу према њима као људима. Он каже за јеретике: „Јеретичке догмате треба анатемисати, и нечестиве им науке изобличавати, али на сваки начин људе треба штедети и молити се за њихово спасење“ (PG 48, 925).
Златоуст је написао своје дело О девичанству (PG 48, 533-596; ново критичко издање, на основу пет рукописа из 11-12 века, H. Musurilo – G. Grilolet, SCh 125, Cerf, Paris 1966), релативно млад, у време своје ђаконске службе у Антиохији (око 382. године). У том спису, попут осталих светих Отаца Цркве четвртог века, он веома хвали девичанство и истиче његову узвишеност над браком. У спису који је написан као расправа, а не као беседа, ипак има и ораторског поступка, карактеристичног иначе за Златоуста беседника. Главна му је тема у спису била тумачење Апостола Павла, особито 7. главе његове 1. Посланице Коринћанима, али и тумачење других одговарајућих овој теми места из Светог Писма Старог и Новог Завета.
Дело је упућено девственицама, али и женама, и уопште брачницима, и у њему већ од почетка Златоуст наглашава да је врлина девствености искључиво хришћанска врлина, и зато се већ у првом делу списа критички осврће на јеврејско и јелинско одбацивање девичанства, и нарочито оштро критикује јеретичко схватање, пак чак и саму праксу девствеништва понегде код њих, за коју говори да њима као јеретицима она ништа не користи, јер њихове заблуде изнутра кваре ту врлину, која као Богомдани дар не подноси лажну, изврнуту веру – нечасно кривоверје. Аутор има у виду највероватније гностичку јерес, али и друге новије јереси, и такође псевдозилотску секту надменог пуританизма, која је, неку деценију пре тога, осуђена на помесном Гангрском Сабору на Истоку (држаном око 340. године против лажног аскетског покрета Евстатијевог, који се потом покајао и вратио Цркви; о томе види Посланиоцу и Каноне Гангрског Сабора, у Свештени Канони Цркве, Београд 2005, стр. 238-249).
Златоуст несумњиво с разлогом високо хвали девичанство, али истоврмено показује да оно никако не значи понижавање брака или било какав разлог за надменост и горђење девственика над брачницима. „Јер ко о браку зло говори, тај и девственост понижава“, каже он, као што је опет „велика опасност омаловажавање девичанства“. Може се слободно рећи да је овај спис Златоустов истовремено апологија Девичанства и апологија Брака, јер он у том делу излаже и хвали и једно и друго као богомдано и спасоносно стање, као честит и частан и човека достојан начин хришћанског живота. Зато презирање брака од стране неких јереси Светитељ назива „сатанским нечовештвом“.
Златоуст у похвали девичанству следује, изгледа, Светог Методија епископа Олимпског (писца чувеног дијалога о хришћанској, црквеној тајни Девичанства Симпосион-Гозба, пострадао мученички 311. године), истиче као богооткривену истину да је девичанство првобитно рајско стање људске природе, старије од брака (§ 17, 5), и повезује га са Христом. И мада не назива конкретно Христа Прводевствеником (Ἀρχιπάρθενος), као што то чини нешто пре њега Свети Григорије Ниски, ипак говори слично Песми над песмама: да је свака девственица Невеста Христова, заручена њему као Жениху, додајући притом да се тај израз Апостола Павла односи и на сву пуноћу Цркве као Тела Христовог. Зато Златоуст монахиње назива „девственице Цркве“, истинска „чеда Цркве“ (§ 11, 1-2).
Као првог девственика помиње првосазданог Адама, додајући и мисао (мада је детаљније не разрађује) да брак није једини начин „рашћења/множења нашег рода људског“ (17, 5; 14, 1-2 – идеја коју иначе истичу Григорије Ниски и Максим Исповедник). У Старом Завету истиче као девственике Свете Пророке Илију, Јелисеја и Јована Крститеља. Девичанство, које је врлина колико телесна толико и још више душевна и духовна, Златоуст назива „истинском философијом“, као што то чини и Свети Григорије Богослов (писац песама о Девичанству). Девичанство назива достојанством изнад природе људске (в. и Златоустову Беседу 18, 4 на Постање), али и подвигом борбе са природом, тј. подвигом ослобађања од нужности природе, и зато девственост назива стањем равноангелским, и чак изнад Анђела. У тој изразито хришћанској врлини девственику су потребни подвизи правог философа: „челични“, тј. непоколебив ум, неуспављиво око, издржљивост и истрајност, трезвенобдење, пост, молитва, кротост, сиромаштво, и уопште држање заповести Божијих, но изнад свега је потребно смирење и смиреноумље (ταπείνωσις καὶ ταπεινοφροσύνη) и вишња помоћ Божија, то јест благодат Светога Духа (10, 3; 23, 1-2). Девственошћу се васпоставља првобитна чистота и целовитост људске природе и њоме девственик/девственица постаје миомир (εὐωδία) Христов (2Кор. 2, 15; Еф. 5, 2; § 63, 2-3, § 27, 2). „Девственошћу се наша људска природа уподобљује божанској“, рећи ће, за Златоустом и Светим Оцима, српски песник Свети Стефан Високи, у познатом Слову љубве.
У Златоустовом виђењу и доживљају девичанства присутна је хришћанска есхатологија, јер је, по њему, девичанскост и првобитно рајско и такође есхатолошко небеско стање људске природе, као што о томе говоре и Св. Методије Олимпски, Св. Атанасије Велики и Св. Григорије Ниски, Оци који су о девичанству писали пре Златоуста, и чија је дела он вероватно читао, као што је вероватно да је у свом спису користио и истоимено дело лекара Василија, Епископа Анкирског (половина 4. века; PG 30, 669-809, касније познато у рукописима под именом Св. Василија Великог, и као такво превођено на старословенски).
Златоуст помиње ово своје дело о Девичанству у каснијој Беседи 19, 6 на 1Коринћанима (PG 61, 160, држаној 392. године), кад тумачи Павлове речи о браку (глава 7): „Ако сам и мимоишао овде да говорим о девствености, нека ме нико не осуђује за то као лењога. Јер цела вам књига о том месту (1Кор. 7, 25-26; ср. и 7, 8) стоји написана, и тамо смо то са тачношћу, колико смо могли, изложили, те смо сматрали за сувишно да и сада овде то поново додајемо. Стога о свему томе тамо упућујући слушаоца, а овде ћемо рећи само то да се треба старати о уздржању“, мислећи Светитељ притом на општу хришћанску врлину уздржања и скромности, која је потребна и у девичанству и у браку.
Завршили бисмо ово наше слово кратком химном девичанству (§ 24), из приближно истог времена живота Цркве на Истоку: „О девичанство, богатство несхватљиво. О девичанство, венче неувенљиви. О девичанство, храме Божији и обиталиште Духа Светога. О девичанство, драги камену, многима непознати, од малобројних налажени. О девствености, пријатељице Божија и хваљена од светих. О девичанство, од многих презренео, а познато достојнима тебе. О девичанство, јаче од смрти и пакла, испуњено бесмртношћу. О девичанство, радости Пророкâ и похвало Апостолâ. О девичанство, животе Анђела и венче Светих људи“ (Дело се приписује Св. Атанасију Великом, текст ВЕПЕС, Атина 1963. т. 33, с. 73).