Дејан Ј. Лучић, БЕСЕДЕ О СТАТУАМА

Дејан Ј. Лучић

БЕСЕДЕ О СТАТУАМА

Светог Јована Златоустог

„Беше у Антиохији, оној на (реци) Оронту, неки презвитер по имену Јован, родом од евпатридâ, животом — добар, а беседом и силом убеђивања — страшан, (човек) који је надилазио (све) говорнике око себе, што је и Ливаније Сиријац посведочио. Јер кад је намеравао скончати, и кад га присталице питаху ко да буде уместо њега (на челу његове реторске школе), говори се да је казао: Јован — да нам га хришћани нису отели“. Овим речима је црквени историчар Созомен[1] започео своју причу о Јовану Златоустом. Дабоме, не случајно истичући у први план силу и убеђујућу моћ његове беседе и наводећи детаљ који се, иначе, само код њега од старих писаца може наћи — да је чувени антиохијски ретор Ливаније, учитељ Јованов у реторици, пожелео да управо Јована види као свог наследника.

Само неколико година пре но што је Ливаније ту своју жељу могао да изрекне на самртној постељи (умро је 394. године) у Антиохији се крајем зиме, а почетком 387. године одиграо један догађај који ће, ако то већ и раније[2] није било очигледно, Јована Златоустог избацити у први план и учинити да то што је Ливанију већ одавно било јасно постане ноторна ствар, тј. да је Јован — највећи беседник свог, и не само свог, времена. Сведоци и непосредни актери тог догађаја били су учитељ и ученик, Ливаније и Златоусти, сваки на свој начин.

Стигла је грамата о парама …

Наиме, 25. или 26. фебруара 387. године, непосредно пред почетак Великог поста, у Антиохију је стигла царска грамата о увођењу новог пореза коју је ондашњи василевс Теодосије I одаслао широм свог огромног царства. „Стигла је грамата о парама — ствар од давнине страшана“ вели Ливаније у својој Беседи цару Теодосију о побуни[3]. Највероватније да је разлог увођења тог пореза, такозваног „хрисаргириона“[4], била Теодосијева намера да достојно прослави петогодишњицу проглашења свога сина Аркадија за августа, а да са том прославом споји и десетогодишњицу сопствене владавине, која је падала нешто касније[5]. Још од времена Константина Великог такве прославе подразумевале су велики трошак. Државна каса је, међутим, била испражњена сталним ратовима са варварима.

Посланицу је у преподневним часовима јавно прочитао ондашњи гувернер провинције Сирија — Келс, у судници (дикастирион-у), која се налазила на великој речној ади у Антиохији на којој су се налазила и царска палата, хиподром и чак шест јавних купатила. Чим су је чули, неки од присутних, којих није било мало, (било је ту људи на дужности, декуриона, тј. градских већника, адвоката, бивших војника итд.[6]), почели су да јадикују, те једни ћутке да оплакују своју судбину, а други гласно да негодују и зазивају Бога у помоћ, уз молитву да издејствује умањење износа пореза, за који се сматрало да је неиздржив. Па ипак, ту још увек нико није вређао цара и царску власт, те архонт „није имао за шта да кажњава“, како тврди Ливаније.

Када је мноштво, међутим, изашло из зграде суда на улицу, придружили су им се „неки људи“ који „унесоше немир“[7], и страшна вест о неподносивом порезу почела је муњевито да се шири читавим градом. Гомила је нарастала, и најпре се запутила „тамо где су мислили да ће наћи“ епископа „Флавијана“[8] који је две године раније Златоустог рукоположио за презвитера. Како га, међутим, нису нашли тамо где су мислили да ће га наћи, они се запутише одакле су кренули, сада већ извикујући речи „које нису лепе“ и „намеравајући да се прихвате и таквих дела“[9].

Јер беше ту нешто демонско, беше унутра (у људима) …

Прва провала гнева који није остао само на речима десила се код једног од многобројних јавних купатила[10] у Антиохији, на које је гомила успут наишла, и које је, по свему судећи, било демолирано. Ливаније такав обрт ствари објашњава присутвом неког демонског бића које је у ушло у људе и натерало их на непочинства која су уследила. Он то понавља у више наврата, као ствар сасвим очигледну[11]. Од поменутог купатила гомила се, још увек се увећавајући, запутила према кући (градо)начелника, где су таквом жестином навалили на решетке улазне капије, да је послуга била у страху да оне неће издржати, и да ће руља упасти унутра и убити градоначелника, што се и другде дешавало. Када, међутим, у томе нису успели, они „увреду излише на своје главе“, како еуфемистички вели даље Ливаније, тј. почеше да вређају цара, најпре речима „које човек ни у крчми другоме не би упутио“, а за речима су брзо уследила и дела. Гомила се окоми на ликовне приказе цара на државним установама и статуе цара и његове породице — његовог оца, недавно упокојене жене Флакиле, и деце, и „рукама и ужадима их оборише на земљу“. При том, мање статуе им изгледа нису задавале проблема, али је велика статуа цара на коњу, вероватно била крупнији залогај. Па и њу су успели да оборе. И ни то им не беше доста, него су статуе вукли по граду, неке целе, а друге разбијене у парампарчад, и на крају их бацили у реку Оронт.

Тај призор изазвао је ужас чак и код оних који су били у обавези да известе цара о тим догађајима, јер нису знали како да му саопште шта се десило. Радило се о очигледној увреди царског величанства и достојанства, а за то је следила немилосрдна казна. Очекивало се да реакција буде долазак одреда војника који би „побили све што им се нађе на путу“, други су мислили да војници неће убијати, али да ће им бити дозвољено да пљачкају све на што наиђу, а трећи су сматрали да ће страдати градско веће, а са њима не мало и обичног народа.

А пошто се власт није јављала …

Ливаније тврди да је, заправо, већина људи немо посматрала шта се дешава, а да је увреду царској власти нанела мањина. Питајући реторски, сам себе, зашто онда та већина није спречила мањину у томе, каже: „пошто се власт није јављала, нужно је било да та већина остане мирна“[12], другим речима, свако је у себи размишљао отприлике овако: ако се власт завукла у мишије рупе, зашто ја да излажем себе опасности. И заиста, градски већници су гледали да се склоне што даље од свега како случајно не би били доведени у везу са несрећним догађајима, и у страху да не буду, ако се појаве, линчовани. А да њихов страх није био без основа показује и чињеница да је убрзо била запаљена кућа неког угледног човека, што је већнике још више уплашило и натерало да се склоне куд који.

Но, проблем није био само у томе што су се градски већници разбежали, него је и „онај који је, као командир стрелаца, и без позива морао да реагује“ остао неко време уздржан. Он је био искусан и неустрашив војник, и знао је да би сама појава стрелаца растерала гомилу, па ипак, иако су га многи позивали да прискочи у помоћ, он је изгледа и сам чекао да види на шта ће читава ствар изаћи. Ливаније и у његовом оклевању опет види уплетеност неког демонског бића у читаву ствар. Командир је наредио акцију тек када је избио пожар. Салва стрелица је, дабоме, зауставила гомилу. Двојица бунџија су одмах ту, на лицу места убијени, а остали су почели да беже спасавајући голи живот. Коначно је и гувернер провинције Сирије, Келс, када је чуо да су стрелци ангажовани дошао са својим одредом, и војска је завела ред. Све је већ било готово до поднева[13]. Почело је хапшење и суђење по кратком поступку[14], а над Антиохију се надвио паничан страх.

Ми ћемо овде напустити Ливанија који се у наставку прилично детаљно бави методама завођења реда, кажњавањем одговорних, итд., а даље ћемо се окренути Златоустом, и његовој верзији догађаја.

Ако онога који хули на цара земнога треба казнити …

Само неколико дана пре поменутих догађаја, свакако не више од три-четири, Златоусти је држао редовну проповед у цркви званој Стара, у Антиохији[15]. Црква се налазила у старом делу града, и потицала је још из апостолских времена. Он сам био је у најбољим годинама, у напону снаге, у добу које су стари Јелини звали акми, (ἀκμή — дословно време цветања), тј. имао је око четрдесет година[16]. Већ другу годину[17] је био у чину презвитера, а главна дужност му је била држање беседа верном народу. Током те две године, између њега и његових слушалаца развио се веома близак, више него пријатељски однос[18]. Ближио се почетак Великог васкршњег поста, и Јован је паству припремао за пост тумачећи им Павлову изреку Користи мало вина због стомака свог и честих својих слабости (1Тим 5, 23). Доказивао да је она, премда би се могло помислити другачије, заправо наговор на пост. Као беседник који је прошао најбољу оновремену школу класичне реторике и већ две године држао редовне проповеди својој пастви, он није имао потребе за неком посебном припремом. Беседа му је текла „већма но слапови Нила“ како вели Суида[19] у свом чувеном Лексикону, али су га ти „слапови“ и токови беседе понекад водили и носили неком својом логиком. И сам је тога био свестан, и себе је сматрао неком врстом мегафона. Тако су га и сада ти „слапови“ на крају беседе[20] одвели до поређења увреде царскога достојанства, за коју следи најстрожа казна, и увреде Бога, на коју се, и не размишљајући, свакодневно одлучујемо.

Када се, само неки дан после те беседе, у његовој родној Антиохији десила побуна у којој је, као што смо видели, нанета увреда цару, он, наравно, није могао да се не присети тог свог недавног поређења. Био је убеђења да је кроз његова уста Бог унапред опомено становнике Антиохије и припремио их за оно што ће се десити.

Седам дана сам ћутао, као пријатељи Јовови …

А дешавале су се страшне ствари. У страху да ће их цар прозвати због тога што нису благовремено реаговали и спречили немире, људи од власти су, готово одмах пошто су стрелци и војска растерали руљу, кренули у контраофанзиву. Почело је неселективно привођење, тамнице су биле пуне. Свако се бојао да може бити доведен у везу са увредном царскога достојанства (а то је значило смрт!), јер читав град је сагрешио. Исте ноћи почела су и погубљења, а заједно са њима и општа бежанија из града …

Очигледно да је град била захватила таква паника да Златоусти није могао чак ни да држи беседе. Садам дана је ћутао[21], и када се коначно обратио пастви започињући беседу речима: „Садашњи тренутак је за сузе — не за речи, за тужбалице — не за говоре, за молитву — не за беседу“ ево како је описао стање у граду: „ … сви свакога дана имамо смрт пред очима, и непрестано живимо у страху, и трпимо казну Кајинову, налазећи се у стању јаднијем од оних који бораве по тамницама, опседнути опсадом неком чудном и новом, од које страшније нема. Јер они који то трпе од непријатељâ, затворени су само унутар зидина, а нама је и трг постао неприступачан, и свако је себе закључао међу зидове сопствене куће. И као што опседнутима није безбедно изаћи ван зидина, јер напољу су непријатељи распоређени около, тако ни многима од становника града није безбедно нити изаћи, нити се појавити у граду, због оних што са свих страна хватају и невине и криве, и одводе их са трга приводећи судији тек онако и како се ко задеси. Због тога слободни грађани везани за своје робове седе у кућама“[22].

За тему беседе изабрао је богатство и сиромаштво, тачније однос богатих према сиромашнима и обрнуто. Тему вечну, а на Павлове речи „Богатима заповедај да се не преузносе у овоме веку“ (уп. 1Тим 6, 17). Да ли је Златоусти сматрао да богати сносе већи део кривице за то што се догодило или не[23], то се из текста саме беседе не може видети.

Када погледам на трон учитељев, пуст и празан …

Овим речима Златоусти је, сутрадан, започео трећу у низу беседа О статуама. „Трон учитељев“ је владичанско место, на коме је требало да буде епископ Флавијан. Њега, међутим, тамо није било. Иако већ у прилично дубокој старости, Флавијан се из Антиохије запутио у престоницу[24], далеки Константинопољ, у намери да пред самим царем издејствује милост за своје стадо, док је Златоустом пало у део да исто то стадо теши својом моћном беседом. Није само старост била препрека Флавијану у том подухвату, он дабоме у тим годинама није могао бити крепкога здравља, уз то, као што је већ речено, побуна се десила крајем фебруара, дакле још увек је била зима, што је тако дуг пут чинило знатно тежим. Рекли смо такође да се ближио Васкрс који је остарели епископ желео да дочека са својом Црквом, а преко свега тога, једина сестра коју је имао била је на издисају и очекивала од њега да у самртном часу буде уз њу[25]. Ни Флавијана ни Јована, очигледно, није чекао нимало лак и пријатан посао. Ми ћемо, за сада, оставити епископа Флавијана на његовом путу ка Константинопољу, вратићемо му се онда када се и он, после успешно обављеног посла, буде вратио у Антиохију. Окренућемо се Златоустом и његовим беседама верном народу Антиохије од којих су сачуване двадесет и једна, и које овде доносимо у преводу на савремени српски језик.

Дакле, Златоустом је припало у део да теши своје суграђане које је била захватила страшна паника. А како је он, после седмодневног ћутања, почео да теши успаничени народ? У том послу имао је моћног савезника и чврст ослонац — Велики васкршњи пост који само што је почео. Наравно, на њега се и ослонио. Исказавши најпре уверење да ће посредништво Флавијаново код цара свакако бити успешно, окренуо се тумачењу истинског значаја поста који никако не може да буде само у уздржавању од хране. Златоусти је био човек који није волео увијања, свака дипломатија му је била страна[26]. Зато је ударио у најболније место. Своју паству позвао је на промену начина живљења. Живот распусан, велеградски[27], а то значи лакомислен и безбрижан, по његовом уверењу је и довео до несреће. Прави лек је, дакле, био у измени начина живљења. Навео је пример становника Ниневије, града варварског, великог и распусног, коме је Бог посредством пророка Јоне обећа да ће „за три дана пропасти“ (Јона 3, 4), пример којим се Златоусти често и радо користио. Ниневљани су, пак, Јонино упозорење озбиљно схватили и одмах ударили у пост. И то не само људи, него су чак и животиње натерали да посте и огрнули их у кострет. Међутим, њихов пост није био само уздржање од масне хране. Чујмо од самог Златоустог: „Али, као што сам већ рекао, да видимо шта је било решење оног неизрецивог гнева (Господњег). Зар није сам пост и кострет? Не може се рећи, него промена целокупног живота. Откуда је то очигледно? Из самих речи пророчких. Јер испричавши о гневу Божијем и посту Ниневљана, он исти, говорећи и о ослобођењу, и обзнањујући узрок ослобођења, овако некако вели: И виде Бог дела њихова (Јона 3, 10). Која дела? Да су постили? Да су кострет огрнули? Ништа од тога, него је, прећутавши све то, придодао: Да се сваки окрену од злих оних путева својих, и предомисли се Господ код зла које је причао да ће им учинити (уп. Јона 3, 10). Виде ли да није пост уклонио опасност, него је промена живота учинила Бога милостивим и благим према варварима?“ Управо то је Златоусти у тек отпочелом Великом васкршњем посту очекивао и од својих суграђана — не само уздражавање од масне хране, него промену начина живота.

И да избаците из уста својих злу навику заклињања

Златоусти је волео парадоксе, необичне обрте, волео је да ствари сагледа из неуобичајеног угла и да то своје виђење понуди и другима. Тако је већ од следеће беседе убеђивао народ да би Богу заправо требало заблагодарити на томе што је допустио да се на град сручи таква несрећа. Да из ње треба извући корист. А то је доказивао на две, њему врло драге, старозаветне приче. На основу приче о Јову, и приче о три младића у вавилонској пећи. Уосталом, Златоусти је по сопственом признању слушаоце тешио током првих пет дана. Остале беседе нису биле утеха, него наговор на врлину.

Ми овде нећемо препричавати садржај беседâ како читаоцу не бисмо покварили задовољство читања. Не можемо, међутим, ћутке да пређемо преко једне теме која се готово од самог почетка провлачи кроз све беседе и којом Златоусти по правилу завршава сваку од двадесет и једне беседе. То је његово стално и упорно инсистирање на одбацивању навике заклињања[28], која мора да је у Антиохији била врло раширена. Нећемо нимало претерати ако кажемо да би поднаслов беседа О статуама могао да буде „О незаклињању“. Жеља му је, заправо, у почетку била да се ухвати у коштац са три зла. Чујмо њега: „А за сада ћу вам оставити у залог три заповести да их вршите у посту: никога не оговарајте, никога немајте за непријатеља, уклоните из уста ону свима заједничку неваљалу навику заклињања“. Међутим, исправљање прва два зла оставио за неко друго, касније време, а прихватио се онога за шта је сматрао да је најлакше, и где је могао у релативно кратком времену (током трајања поста) да оствари видљив успех.

Он сам, у више наврата, као да се правда због те своје упорности. Али је очигледно имао и успеха, и то не само делимичног. Зашто је њему, међутим, у толикој несрећи која је била притисла људе стало управо до тога? Чини нам се да то није само настојање да се одбаци једна ружна навика, као кад би неко данас међу Србима покушао да избаци псовке из свакодневног речника. Златоусти је, изгледа, хтео да испита, и ако је могуће код своје пастве покида „невидљиве везе“, оне које, и невољно, људе држе у ропству, понакад снажније него ли тамнички ланци. Једну од тих „невидљивих веза“ он је видео у навици заклињања. У више наврата он показује колико су заправо те везе, премда невидљииве — снажне, и колико је тешко ослободити их се, и у шта све могу увући човека. Ако бисмо остали при поређењу са данашњим стањем, било би то као када би данас неко наговарао људе да се окану узимања кредита, убеђујући их како је то „добровољно ропство“.

И град нам одједном постаде манастир

Пре но што се вратимо епископу Флавијану, његовом заступништву код цара Теодосија и коначном разрешењу пометње настале после рушења царских статуа, поменимо још један догађај о коме Златоусти прилично опширно говори. То је силазак монаха са околних гора у град, понајвише са планине Силпиос у чијем подножју је Антиохија лежала. Златоусти о томе говори у седамнаестој[29] беседи, а сам догађај се одиграо по повратку Елевихија и Кесарија из Константинопоља, највероватније у другој недељи поста. О томе он говори са великим симпатијама, будући да је и сам провео најмање две године[30] у монашким насеобинама око Антиохије и те људе добро познавао. Ево шта каже: „Када су цареви изасланици[31] при испитивању онога што се десило уприличили страшно оно судилиште[32], и сви били позвани на полагање рачуна за дрскост, и сви очекивали различите смрти, тада монаси који настањују врхове гора доказаше властито мудрољубље. Јер затворени толике године у својим колибама, ни од кога позвани, ни од кога посаветовани, када су видели да се толика магла навукла над град, оставивши своје скиније и пештере, стекоше се са свих страна, као анђели некакви пристигли са неба; беше град тада налик небу од светих оних људи који се јављаху одасвуд, самим својим изгледом тешећи људе у болу … и сви беху спремни да дају крв, и положе главе, како би избавили заробљенике од очекиваних страхота, и рекоше да неће одступити пре него што судије поштеде народ градски, или њих, заједно са одговорнима, пошаљу цару. Богољубив је, веле, владар наше икумене, човек верујући, који живи побожно, ми ћемо га, дакле, свакако умилостивити, нећемо вам допустити, нити дозволити да окрвавите мач, нити отсечете (некоме) главу. А ако се не уздржите, и ми ћемо свакако умрети са њима. Признајемо и ми да је страшно то на шта су се они дрзнули, али безакоње које се десило не превазилази човекољубље царево. Говори се да је неко[33] од њих казао и другу једну реч пуну мудрољубља: да ће пообаране статуе понoво бити подигнуте и добити претходни облик, и то што се десило биће брзо исправљено, а ви, ако икону Божију погубите, како ћете опет моћи опозвати грешку? Како ћете подићи погубљене, и удахнути душе у тела њихова?“[34].

Треба рећи да је то време у коме је паганизам још увек жив, и Златоусти са нескривеним задовољством говори о томе да су, за разлику од монаха, пагански философи побегли куд који. О њима Златоусти говори врло оштро[35], и оно до чега му је стало било је да покаже како је истинско мудрољубље (тј. философија) заправо монашки начин живота, и ма колико то парадоксално изгледало, несрећа која се надвила над Антиохију била је у неку руку, макар и привремено и краткотрајно, остварење његовог идеала да град постане манастир[36].

Благословен Бог који нас је удостојио да овај празник савршимо у благодати и радости

Тамне облаке несреће и муке који су током читавог Васкршњег поста покривали Антиохију Бог је пред Васкрс растерао, тако да је град дочекао Пасху у „благодати и радости“ и заједно са својим архијерејем. Видели смо да се епископ Флавијан, одмах по избијању немира, запутио у мисију посредништва код увређенога цара Теодосија. Ту мисију остарели епископ завршио је врло успешно. Гнев царев био је угашен, и он се, уместо уништења града[37], задовољио следећим казненим мерама: Антиохији је био одузет статус метрополе, били су затворни хиподром и театар, као и сва јавна купатила — и на томе је гнев царев стао, а важну улогу у томе одиграли су и поменути монаси, и заступништво епископа Флавијана.

Последња у низу беседа говори управо о томе. И премда би готово свака од ових беседа могла да уђе у било коју антологију беседништва (уосталом то би се могло рећи и за све беседе Златоустог) ова последња то апсолутно заслужује. Држана је на сам Празник, очигледно у атмосфери велике радости и благодати, јер је Васкршња радост била још и додатно увећана Флавијановим повратком, царским опростом и помирењем града са њим. Златоусти вели: „Благословен Бог који нас је удостојио да овај Празник данас савршимо у благодати и радости многој, који је вратио главу телу, пастира овцама, учитеља ученицима, војсковођу војницима, архијереја јерејима“.

Епископ Флавијан је био скроман човек, није хтео да он буде дочекан у Антиохији као херој и ослободилац, због тога је, на повратку из Константинопоља, послао неке људе испред себе, да они донесу радосну вест граду. И заиста, становници Антохије су њих лепо дочекали[38]. Ова последања у низу беседа О статуама је и нека врста похвалне беседе епископу Флавијану, али и цару Теодосију. На запиткивања радозналих становника Антиохије шта је рекао цару и како је успео да обузда његов гнев и да га умилостиви, он је, опонашајући апостола Павла, све приписао Богу. По Златоустовим речима, Флавијан ни њему самом није хтео ништа да каже, али је он ипак успео да сазна шта се догађало приликом сусрета Флавијановог са царем Теодосијем од неког „трећег лица“ које је том сусрету присуствовало, и које је чуло разговор између Теодосија и Флавијана, тј. и Теодосијево чуђење над тим чиме је он заслужио увреду коју су њему и његовој породици Антиохијци нанели, и маестралну Флавијанову апологију. Разуме се, Златоусти је прави аутор те Флавијанове апологије како је овде исказана, без о бзира на то што је он у беседи изговара као да ју је сам Флавијан казао пред царем. Ми је, наравно, нећемо препричавати. Међутим, када човек прочита све ове беседе, и нарочито ову последњу која дође као некаква „круна“ на све претходне, не може а да се не присети оне Созоменове белешке о Златоустом којом смо и започели овај текст: „Беше у Антиохији, оној на (реци) Оронту, неки презвитер по имену Јован, родом од евпатридâ, животом — добар, а беседом и силом убеђивања — страшан“.

_* ^* _*

Беседе о статума су биле читане у старини, читане су и данас, а сигурни смо да ће и у будућности остати радо читано штиво. На словенски су током средњовековља превођене у више наврата, а од њих је у 15. веку сачињен и засебан зборник под насловом Андрианти (од грч. ἀνδριάς – статуа). Први превод је урађен у Бугарској, већ у 10. веку, под насловом Иоанна Златоустого разуми полезни от Андриянт и от прочих его душеполезных учений. Постоји читав низ преписа овог превода, а најстарији се налази у Тројицком зборнику са размеђе 12. и 13. века. Крајем 14. века монах Антоније (Багаш) превео је „от грчкого извода на србски“ Зборник Златоустових Беседа Андрианти[39]. Његов превод уживао је велики углед, тако да га је године 1473. преписао Владислав Граматик. Средином 15. века у светогорском манастиру Ватопеду монах Антоније, иначе Србин, ученик Генадија Светогорца урадио је превод беседа О статуама за Никиту, архиђакона Студеничког митрополита Василија. Постоје више, готово истовремених, рукописа од којих је за нас важан рукопис који се чува у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Трећи талас превода био је ваћ на руски, нешто касније, током 16. и 17. века[40]. На савремени српски беседе као целина, колико нам је познато, од времена монаха Антонија нису превођене. Постоји превод прве беседе објављен 1908. у „Богословком гласнику“, часопису који је између 1902. и 1912. излазио у Срем. Карловцима.

Што се тиче модерних издавача Златоустових дела, Савили (Henry Salile) је беседе сместио у шести том свога издања, док су у издању Фронтона Дисеја – Морела беседе смештене у први том. Практично, то издање, свакако не случајно, почиње управо беседама О статуама. У Монфоконовом издању беседе су смештене у трећи том, док су у издању Санкт-Петербуршеке академије беседе О статуама смештене у прву књигу другог тома[41]. Иначе, распоред беседа трећег тома српског издања прати распоред овог руског издања.