Беседа на Календе

БЕСЕДА НА КАЛЕНДЕ[1]

у одсуству Епископа Антиохијског Флавијана

Казана против оних који воде рачуна о почецима месеци

и оних који пo граду кола играју, и на изреку апостолску:

Све чините у славу Божију (1Кор 10,31).

Као што хор захтева хоровођу и мноштво морнарa крманоша, тако и сабрање свештеникa данас тражи архијереја и заједничкога нам оца. Но код хора и брода одсуство предстојатеља почесто навуче неред многи и несигурност, а овде није тако. Јер ако (предстојатељ) и није телом присутан, присутан је духом, седећи у дому он је и сада са нама, као што смо и ми стојећи овде, заједно са њим. Таква је, наиме, сила љубави, она обично спаја и повезује оне који су на растојању многоме. Онога који проводи време у туђини и који је од нас одељен дебелим морима, ако га волимо замишљамо га свакога дана, као што ако се према некоме односимо са мржњом, често и ако је близу нас, њега не маримо гледати. И тако, када има љубави нема никаве штете од растојања по месту, а кад је нема – никаве користи нема од близине места. Ономад, док сам хвалио блаженога Павла, тако сте поскочили, као да сте га гледали ту присутнога, премда тело његово лежи у царскоме Риму, а душа у рукама Божијим, јер су душе праведникa у рукама Божијим, и њих се мучење никако не дотиче (Прем 3,1), па ипак, сила љубави га је усправила ту пред вашим очима. Хтедох и данас кренути на исти предмет, но беседа ми је кренула ка другим, пречим стварима, у којима данас сав град греши. Они који слушају похвална слова Павлу најпре треба да буду подражатељи врлине Павлове и да су достојни таквога слушања. Дакле, будући да отац наш није присутан, хајде да се ја, осоколивши се молитвама његовим, прихватим поуке вама. Јер и Мојсије, не будући телом присутан код војника ништа мање од ратника него још и много више је допринео бици оној, подизањем руку подстичући успехе својих (бораца), а противницима уливајући страх (в. 2Мојс 17). Јер као што се сила љубави не умањује растојањем по месту, тако исто ни дејство молитве, него као што она прва растављене повезује, тако и ова може највеће користи донети онима који су далеко једни од других. Охрабривши се, дакле, кренимо у борбу. Јер и нама сада предстоји рат који долази не од Амалика као тада, нити од налета других неких варвара, него од демона који пирују на тргу. Јер ђаволске свеноћне светковине које настају данас, поскакивања, псовке и ноћне игре, смеха достојна она комедија која горе од свакога рата покори себи наш град, те се код свега тога и онима који су сагрешили, и онима који нису, ваља смирити, јадати, под земљу се сакрити, једнима због онога у чему су прегрешили, а другима због тога што су видели браћу како се непристојно понашају, град нам полуде и постаде весео, окити се венцима, трг нам се данас окити тако частољубиво као жена која воли накит и раскош кад се одене у злато и скупоцене хаљине, обућу и друге такве ствари, док је сваки (занатлија) у својој радњи изложио робу хитајући да надмаши онога другог. То частољубље, међутим, ако и јесте ствар детињег разума и душе која не мисли ни на шта велико, нити узвишено, оно ипак не доноси толику штету, него је једино некаква безумна ревност која оне који се око тих ствари труде излаже подсмеху. Ако хоћеш украсити, немој радњу, него душу своју (украси), немој трг, него размишљање, како би се Анђели задивили, Арханђели настало одобрили, и Господар Анђела ће те наградити својим даровима, а ово показивање које сада бива, оно за собом повлачи подсмех и оговарање, код оних који су узвишенијега разума – подсмех, а код оних који болију од исте те болести – оговарање и завист многу.

2. Али, као што рекох, то частољубље и није вредно толиких осуда, међутим, надметања која данас бивају по крчмама, она понајвише бола задају и испуњена су неуздржањем и неблагочестијем многим, неблагочестијем јер они који то чине гледају на дане, бају и мисле да ако први дан овога месеца проведу у задовољству и весељу, да ће такву имати читаву годину, а неуздржањем јер пред зору и жене и мушкарци пунећи крчаге и чаше пију чисто вино са неуздржањем многим. Те ствари су недостојне нашега мудрољубља, па било да их ви чините, било да знате да их други чине – слуге, пријатељи, суседи. Ниси ли чуо Павла, који говори: Гледате на дане и месеце, доба и године, бојим се да се нисам залуд трудио око вас? (Гал 4,10-11). А ипак, ствар је безумља крајњега на основу једнога дана, ако се деси да је повољан[2], очекивати да ће таква бити и читава година, и није то само ствар безумља, него је такав суд ствар ђаволскога деловања, догађаје нашега живота препустити не властитоме труду и усрђу, него периодима дана. Година ће ти у свему бити повољна не ако се напијеш првога дана (године), него ако и првога, и свакога дана (у години) чиниш што је Богу угодно. Јер дан не бива лош или добар по сопственој природи – ништа, наиме, не разликује један дан од другога – него (бива то) по нашем труду или лакомислености. Ако учиниш праведно (дело), дан ти је био ваљан, ако учиниш грех, лош и казном испуњен. Ако тако размишљаш и ако тако будеш расположен, онда ће ти читава година бити повољна, чинећи свакога дана молитве и дајући милостињу, а ако си лакомислен у погледу властите врлине, те душевнозадовољство повераваш почецима месеци и бројевима дана, бићеш испражњен од свакога добра. Ђаво, знајући то и трудећи се да нас одврати од напора око врлине и угаси приправност душе, научио је људе да срећу и несрећу у раду приписују данима. Јер онај који је убедио себе да је дан лош или добар, тај се лошега дана неће старати о добрим делима, јер (сматра да) залуд све чини и да му никакве користи нема, због принуде самога дана, нити ће опет повољнога дана то радити, јер му из његовог немара неће бити штете, сада због повољнога дана, и тако ће он са обе стране продати сопствено спасење, те ће час (сматрајући) напоре бесмисленим, час излишним, живети живот у нераду и неваљалству. Знајући то, дакле, треба избегавати та лукавства ђаволова, избацити из разума такав закључак и не гледати на дане, нити једне мрзети а друге волети. Јер зли демон не вреба само како да нас баци у лакомисленост, него и да оклевета творевину Божију, хотећи да душе наше увуче истовремено и у неблагочестије и у лакомисленост. Но ми треба да се уклањамо од тога, јасно знајући да ништа није зло, једино грех, и ништа није добро, једино врлина – и угађати у свему Богу. Не производи пијанство радост, него молитва духовна, не производи га вино, него беседа поучна. Вино производи буру, а беседа мир, вино доноси немир, а беседа одгони збрку, вино помрачје разум, беседа помрачени разум просветљује, вино нас баца у непостојеће туге, а беседа и постојеће одгони. Ништа, наиме, тако не производи добру вољу и радост као догмати мудрољубља – презирати постојеће ствари и гледати ка оним будућим, ништа од ствари људских не сматрати сигурним, ни богатство, ни власт, ни част, ни поштовање. Ако умеш тако философирати, кад видиш неког богатог (човека) завист те неће пробости, ако западнеш у оскудицу сиромаштво те неће унизити, и тако ћеш увек моћи празновати. Хришћанин не треба да празнује месеце, нити прве дане, нити недеље, него да током читавог живота проводи одговарајући му празник. А којије то њему одговарајући празник? Чујмо то од Павла, који говори: Тако да празнујемо, не у квасцу старом, нити у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине (1Кор 5,8). Дакле, ако имаш чисту савест, вазда имаш и празник, хранећи се добрим надама и веселећи очекивањем будућих добара, као што, наиме, ако имаш неслободу и ако си одговоран за сагрешења многа, макар био на небројеним празницима и прославама, нећеш бити ништа боље расположен од људи у жалости. Јер каква ми је корист од блиставога дана код душе помрачене (нечистом) савешћу? А ако хоћеш некакву корист имати од првога дана месеца, ово чини – када видиш да се завршава година, заблагодари Господу јер те је довео дотле, скрушена срца наброј године живота, и кажи себи: Дани јуре и пролазе, године се навршавају, многи пут пропутисмо, а да ли учинисмо што добро? Да нећемо одавде отићи празни, без икаквог оправдања, суд је пред вратима, живот наш надаље гура ка старости.

3. Тако размишљај о првим данима (месеца), тога се присети код протока година помислимо на Дан будући, да не би неко и о нама казао оно што је Пророк казао о Јудејима: ишчезоше у сујети дани њихови, и године њихове са хитњом (Пс 77,33). Исти онај празник на који указах, онај непрекидни, који не чека на годишњи круг нити је омеђен данима, моћи ће подједнако да проводи и богати и сиромашни, јер ту нема потребе за парама, нити да је човек добростојећи, него једино за врлином. Немаш новца? Али имаш страх Божији, ризницу вреднију од свакога новца, ризницу непотрошиву, неизмениву, неисцрпну. Погледај на небо, и на небо неба, земљу, море, ваздух, родове живих бића, шаролико биље, сву природу човечанску, замисли Анђеле, Арханђеле, Силе вишње, присети се да је све то тековина Господара твојега. Не може бити да је слуга тако богатога Господара сиромашан, ако је Господар милостив. Гледати на дане није ствар хришћанскога мудрољубља, него јелинске заблуде. Уписао си се у Град вишњи, у тамошњем начину живљена ћеш завршити, себе си са Анђелима помешао, тамо где светлост не може ослабити до таме, нити дан завршити у ноћи, него је непрекидно дан, непрекидно светлост. На то свагда да гледамо. Тражите, дакле, оно што је горе, где седи Христос са десне стране Оца (Кол 3,1). Ништа заједничко немаш са земљом где је кружење сунца и проток годинâ и дана него ако исправно живиш, ноћ ти постаје дан, као што се код оних који живе у распусности, пијанству и неуздржању дан њихов претвара у таму, не зато што се сунце угасило, него зато што им се разум помрачио пијанством. Осећати занос у те дане, имати на њих веће задовољство, палити светиљке на тргу и са венцем на глави плесати, то је ствар детињег безумља. А ти си се ослободио такве слабости, постао си муж, уписао се у грађанство небеско. Немој, дакле, палити чулну ватру на тргу, него запали у разуму светлост духовну. Јер (Господ) вели: Нека светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца нашега који је на небесима (уп. Мт 5,16). Та светлост ти доноси накнаду многу. Немој ставити венац на врата дома, него покажи такав начин живљења, да на главу своју примиш венац правичности из руке Христове. Ништа нека не буде залуд и тек онако, Павле је наложио све чинити у славу Божију. Ако, дакле, једете, вели он, ако ли пијете, све на славу Божију чините (1Кор 10,31). А како је, кажеш, могуће јести и пити у славу Божију? Позови сиромаха, учини заједничарем на трпези Христа – и јео си и пио у славу Божију. Али он није само то наложио чинити у славу Божију, него и све остало, као што је излазити на трг и остајати у дому, и једно и друго од тога нека буде Бога ради. А како је могуће да и једно и друго буде због Бога? Када идеш у Цркву, када узмеш учешћа у молитви, тада је излазак (твој из дома) био на славу Божију. А опет, могуће је и дома остати због Бога. Како и на који начин? Када чујеш да се трг напунио вике, нереда и славља ђаволскога неваљалих и распусних људи, остани у кући, склони се од те јурњаве и остао си (у кући) на славу Божију. А као што је могуће борављење укући и излажење из ње чинити Бога ради, тако је (исто могуће) и хвалити и корити. И како је могуће у славу Божију некога похвалити, кажеш, и укорити? Често се деси да седите у радњама, гледате како поред пролазе неваљали и лоши људи, подигнутих обрва, надувени, како за собом вуку мноштво паразита и удворица, одевени у скупоцене огртаче, окружени сјајем многим, људи који од свих отимају и никада им није доста. Па ако чујеш некога где говори: „Благо њему, није ли он срећан?“ Прекори га, осуди, затвори му уста, пожали, заплачи – то значи укорити Бога ради. Тај укор је онима који седе са тобом поука у мудрољубљу и врлини, да више не зевају у животне ствари. Томе који је то рекао кажи: А због чега је он срећан? Зато што има дивнога коња са златним уздама, што је стекао слуге многе, што је оденут у блистави огртач и што се свакога дана разваљује од пијанчења и раскалашности? Па због тога је јадан и кукаван, небројених суза достојан. Видим, наиме, да нисте у стању похвалити ништа код њега, али хвалите све око њега – коња, узде, одело – али ништа од тога није он. Шта би то, кажи ми, било јадније од тога дивити се коњу његовоме, и уздама коњским, красоти одела и телесној грађи слугу, а он см прође без икакве похвале? Шта би то било бедније од њега који немајући никакву сопствену красоту коју ће моћи понети одавде, него се кити све туђим красотама. Јер наш сопствени украс и богатство нису слуге, одела и коњи, него врлина душе, богатство у добрим делима и слобода пред Богом.

Наставак беседе у штампаном издању



[1] Реч Календе (лат. Kalendae) означава први дан сваког од месеци римског календара, и највероватније је у најстарије доба то био дан младог месеца. Овде се мисли на јануарске календе. Иначе, од речи Календе потиче и реч календар. Беседа је највероватније казана 1. јанура 388. године.

Пун Наслов беседе На Нову годину на грчком гласи: Το ατο λόγος ν τας καλάνδαις, μ προελθόντος το πισκόπου ντιοχείας Φλαβιανο. λέχθη δ κατ τν παρατηρούντων τς νεομηνίας, κα κατ τν πόλιν χορείας τελούντων, κα ες τ ητν το ποστόλου· Τ πάντα ες δόξαν Θεο ποιετε. Њен латински наслов је: In Kalendas. Грчки текст PG 48,953-962. Није нам познато да постоји критичко издање грчког текста.

[2] Златоусти дословно каже: десни.