Против Јудеја - пета

БЕСЕДА ПЕТА

Откуд сад то да нам данас сабрање постаде веће? Свакако сте се окупили да затражите оно што вам је обећано, дошли сте да примите сребро оно жежено које вам се обавезах отплатити. Јер (Псалмопојац) вели: Речи Господње су речи чисте, сребро жежено од земље очишћено (Пс 11,7). Благословен Бог који вам је утиснуо толику жељу за духовним слушањем. Јер као што се винопије и љубитељи добре капљице свакога дана када устану распитују и њушкају где има пића, где су гозбе и вечеринке, весеља и пијанке, крчази, врчеви и чаше, тако и ви, свакога дана када устанете распитујете се где се дели наговор и савет, утеха и поука, беседа у славу (Исуса) Христа. Због тога се и ми сами усрдније прихватамо овога предмета и то на шта смо се обавезали отплаћујемо са свим благоволенијем. Дакле, битка са Јудејима је добила доличан крај – подигнут је победни трофеј, венац нам је исплетен, награду бојну уграбисмо од претходног разговора (са њима). Јер оно око чега смо се трудили било је да докажемо како је оно што се сада код њих збива – безакоње некакво и преступ, битка и рат људи против Бога; а уз (помоћ) Божију то је доказано са свом тачношћу. Јер ако би они поново и заузели свој град[1], и вратили се на пређашње устројство живота и видели храм поново подигнут – што никада неће бити – они ни тако немају никакво оправдање за то што се сада код њих догађа. Будући да суи она три Младића, и Данило и сви други који су живот проводили у заробљеништву (вавилонском), очекивали да поново поврате град свој и да после седамдесет година виде тло отаџбине и почну да живе по пређашњим законима, а ипак, имајући јасно и јавно обаћање, ни тако се нису дрзнули да пре (остварења) обећанога и пре повратка (тамо) чине ишта од незаконих ствари које ови сада чине; тако ћеш и ти моћи да затвориш уста Јудеју. Питај га, наиме: „Због чега постиш када немаш град?“ Ако каже: „Очекујем да повратим град“, реци му: „Буди онда миран док га не повратиш“. Јер се ни свети они људи док се нису вратили у отаџбину своју, нису усудили чинити оно што ти чиниш. Отуда је очигледно да ти сада чиниш ствари незаконе, макар и намеравао вратити град, како ти кажеш, и да преступаш завет Богу, и наносиш увреду самом устројству живота (јудејског). Дакле, да би се затворила уста бестидности Јудејa и показало како они чине ствари незаконе довољно је и оно што је вашој љубави казано у претходној беседи. А пошто се нисмо трудили само око тога да њима зачепимо уста, него и да Цркву боље поучимо властитим догматима, хајде да опет подробно докажемо и то да нити ће храм (Јерусалимски) наново бити подигнут, нити ће се они поново вратити на претходно устројство. Јер тако ћете ви тачније познати апостолске догмате, а они бити ухваћени у већем неблагочестију. А као сведока за то понудићу вам не анђела, нити арханђела него самог Господара све васељене – Господа нашега Исуса Христа. Ушавши, наиме, у Јерусалим и видевши храм, говорио је: Јерусалим ће газити незнабошци многи док се не испуне времена незнабожаца (Лк 21,24), говорећи о времену свршетка (света). И о храму је запретио, казавши ученицима: Неће остати ни камен на камену на месту овоме који се неће разметнути (Мт 24,2), унапред оглашујући потпуни нестанак и опустелост коначну. Но Јудеј сасвим побија то сведочанство и не прихвата казано. Непријатељ мој је, вели он, онај који то говори, ја сам Га разапео, како ћу прихватити сведочанство Његово? То, наиме, и јестечудесно, о Јудеју, што је Онај којега си разапео, после Распећа, тада разорио град твој, тада расејао народ твој на све стране, поучавајући нас да је васкрсао, да живи и да је сада на небесима. Пошто ниси хтео познати силу Његову у доброчинствима (Његовим), казнама и одмаздама те је поучио непобедивој и несавладивој снази својој. Но ти ни тако не верујеш, нити сматраш да је Он Бог и Господар све икумене, него (мислиш) да је Он један од мноштва људи. Хајде, дакле, да начинимо пробу, као код човека. А како код људи чинимо пробу? Када видимо неке људе како у свему говоре истину и никада не лажу, ако би нам били и непријатељи, ако имамо имало разума, ми ћемо прихватити то што они говоре, као што кад видимо неке (друге) како лажу, ако би у понечем и говорили истину, ни то лако не прихватамо.

2. Хајде, дакле, да видимо каква је нарав Христова и какав начин (опхођења). Јер Он није само то предсказао и унапред огласио, него је тада обелоданио и многе друге ствари које ће се остварити после дугога времена. Изведимо, дакле, та Његова предсказања на среду, па ако видиш да Он у њима лаже, немој их прихватити, нити сматрај да је и оно (о разарању храма) веродостојно; али ако видиш да у свима њима Он говори истину, да је и ово предвиђање добило свој крај, (ако видиш) како неисказиво (дуго) време сведочи истину предсказанога, немој више бити безочан нити се спорити са стварима очигледнијим од сунца. Да видимо, дакле, шта је друго предсказао. Приступи Му једном жена носећи скупоцено миро у алавастеру и изли то уље (на Њега). Ученици осудише то што се десило, говорећи: Зашто се то уље не продаде за триста динара и даде сиромасима? (Јн 12,5). Пребацујући им, (Христос) овако некако вели: Што ометате жену? Она учини добро дело. Заиста вам кажем, где год се успроповеда ово Еванђеље по свој земљи, казаће се за спомен њен и ово што она учини (Мт 26,10; 13). И да ли је слагао или казао истину? Доби ли ово пророштво остварење или пропаде? То питај Јудеја, па макар он био веома бестидан неће моћи да погледа у очи овоме пророштву. Јер усвим црквама слушамо како се говори о тој жени, слушајући (о њој) стоје конзули, војсковође, мужеви, жене, људи истакнути, знатни и гласовити у свим градовима, и где год да стигнеш у икумени, сви у дубокој тишини слушају о делу те жене, и нема дла икумене који не зна за тај догађај. Премда, колики цареви су учинили многа и велика дела државама – ратове добили, многе победне трофеје подигли, народе сачували и градове изградили, стекли приходе небројене, а ипак о њиховим делима се ћути. И царице многе и жене велике које су небројена добра дела учиниле потчињенима, никоме нису ни по имену познате. А ова проста жена која је само излила уље, она се слави свуда у икумени и током толиког времена не угаси се спомен на њу, нити ће се икада угасити; премда то и не беше неко блиставо дело, јер шта значи излити уље? Нити је (она била) личност истакнута, беше, наиме, жена одбачена, нити ту беше много сведока, јер учинила је то међу ученицима, нити је место било јавно, јер она то није учинила дошавши у театар, него у дому, у присуству само десеторице људи. Па ипак, ни простота њене личности, ни мали број сведокa ни незнатност места, ни ишта друго није могло да уништи спомен (на њу), него је та жена сада блиставија од свих царица и свих царева и време није могло предати забораву тај догађај. А како? Кажи ми, чије је то дело? Није ли глас о њој свуда расејао Бог којега је она тада дворила? И да ли је то ствар људске моћи, кажи ми, такво нешто унапред огласити? И ко би, ко има имало ума, то казао? Јер предсказати нешто од онога што је Он см учинио, и то је чудесно и необично, али предсказати ствари које други чине, и учинити да буду свима очигледне и да се лако увере (у њих), то је много веће и чудесније. За Петра је, опет, предсказао: На камену овоме сазидаћу Цркву своју и врата пакла наће је надјачати (Мт 16, 18). И шта, реци ми, О Јудеју, узећеш казано и доказати да је ово пресказање лажно? Али неће ти допустити сведочаство самих ствари, макар се ти см небројено пута прсио. Колики су ратови подигнути против Цркве? Многе војскеопремљене, опсадне справе покренуте, сваки вид кажњавања и одмазде смишљен – овнови, катапулти, котлови, пећи, јаме, понори, зуби звери, пучине, одузимање имовине, и небројена друга мучења која се не могу нити речју исказати, нити на делу поднети – и то не само од стране људи ванцрквених, него и од својих. Све је тада био захватио некакав грађански рат, или рат још и гори од сваког грађанског рата. Јер се нису борили само грађани са грађанима, него и рођаци са рођацима, укућани са укућанима, пријатељ са пријатељима; а ипак, ништа од тога Цркву није разрушило нити ју је учинило слабијом, и што је уистину чудно и необично, то је да је све то покренуто на (њеним) почецима. Да су те страхоте, наиме, биле наведене на њу када се укоренила и када је засадила проповед (своју) по свој икумени, не би тако чудесно било то да се Црква није изокренула; али на почетку поуке, кад семе вере тек што беше бачено а мисли слушалаца биле још мекане, борити се у толиким ратовима и не само не умањити ништа од нашега него још и више придодати – то је изнад свакога чуда. Наиме, да не би говорио да се Црква сада утврдила због мира са царевима, када она беше мања, када се сматрало да је слабија, тада је Бог допустио да се зарати на њу, како би се научио да и садашња безбедност њена не потиче од мира са царевима, него бива од силе Божије.

Наставак потражите у штампаном издању



[1] Мисли се на Јерусалим.