Против Јудеја - трећа

БЕСЕДА ТРЕЋА

Онима који посте Пасху по пређашњем.

Опет нам некаква потреба, принудна и притискајућа, прекидајући след онога што је ономад казано, вуче беседу к себи и данас нас одводи од рвањa са јеретицима. Јер ја сам се опет спремао да вашој љубави говорим о слави Јединороднога, али неправовремена жеља за истицањем оних који Пасху посте по пређашњем, приморава ме да сву данашњу поуку употребим на њихово лечење. Па и пастир добри не само да одгони вукове, него и негује оболеле овце са свим старањем; каква је, наиме, корист да овце избегну уста дивљих звери, а да их поједе болест? Исто тако и најбољи стратег не само да одбија (нападе) опсадним справама, него и још пре тога смирује град који се (унутар себе) буни, знајући да ништа неће бити од спољашње победе ако унутра трају ратови међу својима. А да би се ти научио да по сили разарања ништа није равно устанку и жељи за истицањем, чуј шта каже Христос: Царство које се раздели у себи неће опстати (уп. Мт 12,25). Премда, шта је моћније од царства, ту где је прилив новца, оружје и зидине, утврђења и толики број војника, коњи и небројене друге ствари које пружају снагу граду? Па ипак, толика моћ се уруши кад устане сама на себе. Јер обично ништа тако не производи слабост као жеља за истицањем и свађа, као што ништа тако (не производи) снагу и моћ као љубав и слога. Знајући то Соломон је говорио: Брат од брата потпомогнут је каоград утврђен, и царство непомично (уп. Приче 18,19). Виде ли колика је снага слоге, а колика је штета од жеље за истицањем? Царство у завади пропада, а двојица при истоме и узајамно везани, непробојнији су од свакога зида. И знам да нам је благодаћу Божијом већина стада овога ослобођена те слабости и да је болест остала само у малом броју вас, не треба, међутим, због тога занемарити лечење. Јер ако и само десеторица, ако петорица, ако су и двојица, па и само један који је клонуо, ни тада га не треба занемарити. Ако, наиме, и јесте један и то обичан и одбачен (човек), али је брат због којега је Христос умро. И многа је у Христа реч о обичним људима. А који, вели Он, саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да се обеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску (Мт 18,6). И опет: Кад не учинисте једноме од ових малих, ни мени не учинисте (Мт 25,45). И опет: Није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих (Мт 18,14). Како, дакле, да није неумесно да, док Христос показује толику бригу о малима, ми о њима не бринемо? Немој указивати на то да је један (слаб), него на то да је један остао без бриге и да он на остале наводи страдање: Мало квасца, каже (Павле), укисели сво тесто (Гал 5,9). И то је оно што све упропасти и преокрене – то да не бринемо о малима. Због тога (мале) ране постају велике, као што би и велике лако постале мале ако бу уживале одговарајућу бригу. Исто то, дакле, говоримо најпре њима[1], ништа није горе од жеље за истицањем, борбе и комадања Цркве, огртач који се разбојници не усудише поцепати, зар њега поцепати на многе делове. Нису довољне остале јереси, него се ми и унутар себе делимо? Не чујеш ли Павла, где говори: Ако једни друге гризете и изједате, гледајте да се узајамно не истребите (Гал 5,15)? Ходиш изван стада, кажи ми, и не бојиш се лава који иде около? Јер непријатељ ваш као лав иде около, вели (Апостол), ричући и тражећи кога да уграби (1Петр 5,8). Гледај мудрост пастира, нити га је оставио да буде унутар, међу овцама, како неби преплашио стадо, нити га је одвео (далеко од стада), е да би страхом од те звери све сабрао унутар (стада). Не бојиш се оца? Плаши се од непријатеља, ако се издвојиш из стада, он ће те свакако увребати. Јер Христос је могао да га одведе далеко, али како би те припремио да будеш трезвен, спреман за борбу и да непрестано прибегаваш мајци[2], оставио га је да споља риче, како би се они унутар (стада), чувши глас његов, још више стисли узајамно и прибегли једни другима. Тако чине и брижне мајке, оне често деци која плачу прете да ће их бацити у чељусти вукова не да их (заиста) баце, него како би престали да се срде. Христос је све учинио како бисмо се смирили (или: живели у миру), како бисмо били узајамно повезани.

2. Због тога и Павле, имајући да опомене Коринћане за многе и крупне ствари, ни за шта их није опоменуо пре но за то; имајући да их опомене и за блуд, и за дрскост, и за ванцрквене суднице, и за гозбе у храмовима идолским, и што им жене нису покривале главе, а мушкарци су то чинили, заједно са свим тим и за презир према сиромасима и за гордост која се код њих рађала из давања дарова, и за (недоумицу) у погледу васкрсења тела па имајући заједно са свим тим стварима да их прекори и за жељу за истицањем и раздор међу њима, све друго мимоишавши, он најпре то исправља. И ако вам не мислим досађивати, на самим изрекама Павловим учинићу очигледним то да, имајући да их опомене за све оне ствари, није ништа друго пре овога исправио. Да су, наиме, чинили блуд, чуј шта вели: Свуда се чује да је блуд међу вама (1Кор 5,1). Да су се надимали и високо о себи мислили: Неки се надуше као да ја нећу доћи к вама (1Кор 4,18). Да су се, опет, судили и на ванцркевним судовима: Усуђује ли се неко мађу вама да се, имајући неку притужбу на другога, суди код неверујућих? (уп. 1Кор 6,1). Да су јели жртве идолске: Не можете учестовати у Трпези Господњој и трпези демонској (1Кор 10,21). А о томе да се жене нису покривале, него насупрот – мужеви, чуј како их кори, говорећи: Сваки муж који се са покривеном главом моли или пророкује, срамоти главу своју; а свака жена која се моли или пророкује откривене главе, срамоти главу своју (1Кор 11,4-5). Да су презирали сиромахе, и то је објавио, казавши: Један гладује, а други се опија (1Кор 11,21). И опет: Или Цркву Божију презирете и срамотите оне који немају (1Кор 11,22)? А пошто су сви трчали за већим даровима (духовним) и нико се није држао мањега, (Павле) каже: Да нису сви апостоли? Да нису сви пророци? (уп. 1Кор 12,29). Да су се колебали у погледу васкрсења: Али ће рећи неко, вели (Павле): Како ће устати мртви? У каквом телу ће доћи? (1Кор 15,35). Па ипак, имајући толико тога да им пребаци, ништа им није казао пре него оно о раздору и жељи за истицањем; одмах пошто је почео Посланицу, он овако некако каже: Молим вас, пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви говорите исто и да не буде међу вама раздора (1Кор 1,10). Јер је знао, добро је знао, да је то било најпотребније. Који чини блуд, који је похлепан и који год да има недостатак, ако би непрестано долазио у Цркву, брзо ће га одбацити непрестано слушајући поуку, и вратиће се здрављу, а онај који је себе истргао из овога сабрања и издвоји се од поуке отачке, који избегава лек, ако би и изгледао здрав, брзо ће запасти у болест. И као што најбољи лекар најпре гаси врућицу, па онда лечи ране и преломе, тако је и Павле учинио, најпре је уклонио неслогу, па је тада залечио ране на саваком уду. Због тога је најпре о томе говорио да се не свађају један са другим, нити да утврђују сопствене предводнике, нити да Тело Христово расецају на многе делове. А то није говорио само њима, него и другима који ће и после њих боловати исте болести; па и ја бих такве радо питао: Шта је заправо Пасха? Шта је Четрдесетница? И каква је јудејска, а каква је наша (Пасха)? И због чега она бива једном на годину, а ова се савршава на сваком сабрању?[3] Шта ће бескавасни хле3бови, и друге, од ових много бројније ствари које припадају овом предмету. И тада бисте добро препознали ту њихову неправовремену жељу за истицањем – они који нису у стању ни навести разлог за оно што чине, (понашају се) као да су од свих мудрији, и од других не уче, а то је ствар за осуду крајњу, када нити сами знају, нити следе за онима који заповедају, него просто се препустивши неразумној навици срљају ка понорима и безданима.

Наставак у штампаном издању



[1] Хришћанима који се држе јудајског поста и обичаја.

[2] Тј. Цркви.

[3] Јудејска Пасха бива једном годишње, а под Пасхом хришћанском, Златоусти мисли Литургију.