Доказ Јудејима и Јелинима

ЈУДЕЈИМА И ЈЕЛИНИМА

Доказ Јудејима и Јелинима (тј. паганима) да је Христос Бог,

(изведен) из онога што су Пророци на многим местима о Њему казали[1].

Будући да многи људи, једни од рођења лакомислени, други предавши се са ревношћу многом животним пословима, други пак, и незнањем држани не подносе лако дуге говоре, помислих да је неопходно прекратити тај напор (који настаје) од дуге беседе, тако да краткоћом говора уклоним оклевање лакомислених, а и да оне који се жестоко противе читању убедим да предстојећу расправу саслушају са усрђем многим. И управо због тога, не украшавајући израз обртима и (пробраним) речима него употребивши речи тако да су лако (разумљиве) и приступачне робу и слушкињи, жени удовици и пиљару, морнару и земљоделцу свуда ћу покушавати да дужину (говора) скратим, колико се може, те да поуку искажем у мало (речи), сваком од њих будећи у дремовним слушаоцима жељу да приступе предложеној (поуци) лако и без икакве муке, те да се држећи то у сећању и окористе. Борбу ћемо почети најпре од Јелинa Јер ако би Јелин казао: Откуд је очигледно да је Христос Бог? (А то, наиме, треба најпре поставити, јер све остало следи за тим) доказ нећемо извести (почињући) од неба нити било чега другог таквог. Јер ако бих му казао да је (Христос) створио небо, земљу, море – неће прихватити. Ако бих казао да је мртве подизао, слепе исцељивао, демоне изгонио – ни то неће прихватити. Ако бих казао да јенајављивао Царство (небеско) и добра неизрецива, ако бих се (са њим) упустио у разговор о Васкрсењу не само да неће то прихватити него ће се још и смејати. Па откуда, дакле, да га поведемо, поготову ако је обичан човек? Откуда друго него од онога што и ја и он заједнички и беспоговорно признајемо и око чега нема двојбе? Јер ако бих претпоставио да је (Христос) створио небо и све остале ствари на које сам указао, у то се неће лако убедити да поверује. Које су, дакле, то ствари за које и он признаје да их је Христос учинио и око којих никако неће противречити? То да је Он род хришћански засадио; а неће се противити ни томе да је Он свуда по икумени Цркве основао. Е од тога ћемо му понудити силу доказа и показаћемо да (Христос) јесте Бог, и рећи ћемо да није ствар обичног човека да у тако кратком времену обиђе толику икумену, и земљу и море, и да привуче на тако велике ствари толике људе, и то захваћене неумесном навиком, или још боље – држане толиким неваљалством. Па ипак, Христос је успео ослободити род људски свих тих ствари, не само Римљане него и Парсијанце и проста племена варварска. А све је то извео – не користећи се оружјем, не трошећи новце, не покрећући војску, не рат подстичући него на почетку преко једанаесторице људи, незнатних, простих, неуких, људи обичних, сиротих, голих, ненаоружаних, необувених, са само једним огртачем. И што говорим: успео је? Имао је силе убедити толика пламена људска да философирају не само о стварима постојећим, него и о будућим, законе отачке да одбаце и у корену униште древне навике које су се током толиког времена укорењивале, те да друге (усместо њих) посаде, и са (заповести) лаких превести их на Његове тешке, и све то учинити док су сви ратовали против Њега и Он био исмејан да је крст поднео и смрт најсрамнију. (Јелини) се, дабоме, неће противити ни томе да су Га Јудеји распели и да је од њих претрпео небројена страдања, и да проповед свакога дана напредује. И оно што је чудно, не само овде, него она цвета и код Персијанаца, који још и сада ратују против Њега. Јер и кодварвара већ има многих заједница мученикa те они који су суровији од вукова, када су прихватили ту проповед постали су кроткији од оваца, те философирају о бесмртности, Васкрсењу и добрима неизрецивим.

2. И ваљана та дела изађоше (на видело) не само у градовима него и у пустињи, у селима и насељима, острвима, пристаништима и лукама; и не само обични људи и обични начелници, него и саме крунисане главе се са вером многом потчинише Распетоме. А да се све то није збило тек онако него по пророчанству датом пре многога времена, то ћу овде покушати да докажем. Или још боље, како моја реч не би била подложна сумњи неопходно је извести на среду књиге Јудејa који су Га и распели, те изложити погледу неверних сведочанства о Њему из књига које се још и данас код њих чувају. То, дакле, да ће Бог, Бог будући, постати човек, први говори Јеремија: Овај је Бог наш, други мимо Њега се не рачуна. Он је изнашао сваки пут знања и дао га Јакову, чеду своме, и љубљеноме Му Израиљу. После тога би виђен на земљи и саобраћа са људима (Варух 3,36-38). Виде ли како је у мало речи све објаснио, да је, Бог будући – човек постао, и са људима саобраћао, да је Он и Стари (Завет) узаконио? Он је изнашао, вели Пророк, сваки пут знања и дао га Јакову, чеду своме, и љубљеноме Му Израиљу. Овде се, наиме, показује да и пре телесног присуства Он управља свим стварима и да је Он све чинио: постављајући законе, промишљајући, старајући се, доброчинства чинећи. А опет, чуј како други Пророк каже не само да ће (Бог) бити човек него и да ће Га девојка родити: Гле, девојка ће у утроби понети, и родиће сина, и даће му се име Емануил, што преведено значи С нама Бог (Ис 7,14; Мт 1,23). Затим, показавши да та појава (Христова) није била фантазија, него истински човек, придодао је, говорећи: Путер и мед јешће, пре но што дете научи назвати оца добрим или злим, одбациће зло и изабрати добро1) (Ис 7,15-16). А да је Он см не само човек, ида је не само од девице него и из дома Давидова, чуј како о томе Исаија од почетка унапред говори, користећи се, додуше, речима трополошки и са преношењем (значења) многим, но он ипак прориче: Изаћи ће штап из корена Јесејева, изданак из корена његова подићи ће се, и Дух Божији почиваће на Њему, Дух мудрости и савести, Дух савета и снаге, Дух познања и благочестија, Дух страха Божијега испуниће га (Ис 11,1-2). А тај Јесеј беше отац Давидов. Очигледно је из тога да је био и из племена онога. А да ће изаћи не само из племена, него и из дома Јесејева, и то је унапред огласио, казавши: Изаћи ће штап из корена Јесејева, не говорећи ту напросто о штапу, него о Њему и Царству Његовом. А да то није казано напросто о штапу појаснио је и из онога што следи, јер казавши: Изаћи ће штап, придодао је: и почиваће на њему Дух мудрости и савести. Нико наиме, макар и веома неуман био, неће рећи то да се благодат Духа зацарила на дрвету, него очигледно у Храму ономе непорочном[2]. Због тога и не каже доћи ће, него почиваће, јер када је дошао остао је, и није се удаљио. Исто то објављујући, Еванђелиста Јован је говорио: Видео сам Духа где силази као голуб и остаје на Њему (уп. Јн 1,32). Не прећуташе (Еванђелисти) ни намеру јудејску коју они показаше чим се Он роди, јер Матеј вели: А кад то чу Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим са њим (Мт 2,3). Чуј како Исаија и то од почетка и унапред најављује, говорећи: Пожелеће да постану храна огњу, јер роди нам се чедо, син, и би нам дат, и име је његово Гласник Великога савета, Чудесни саветник, Власни, Кнез мира, Отац будућега века (уп. Ис 9,5-6). А да то човек никада не би казао о обичном човеку јасно је и онима који веома воле да се расправљају. Наиме, ни за једног човека од кад је века није се говорило Бог силни, нити Кнез мира. Јер вели (Пророк): Миру Његовом нема границе (уп. Ис 9,7). А само стање ствари објављује да је (мир Његов) наишао на сву земљу и свако море, сву икумену и сваконенасељено место, сваку гору, долину и планину од дана онога када је намеравајући да се вазесе (на небо) Он казао ученицима: Мир свој дајем вам, дајем вам не како свет даје (Јн 14,27). Зашто је Христос тако казао? (Зато што је) мир људски лако уништити и подложан је многим променама, а Његов је сигуран, непомичан, чврст, сталан, непролазан, краја нема, и то док се на све стране распирују небројени ратови и свакога дана настају небројена подметања. Но реч Његова која све ствари уређује, и то је уредила заједно са другим.

3. А прорекли су не само да ће (Бог) бити човек него и начин Његовога присуства. Када је, наиме, намерио доћи није пистуо муње нити загрмео одозго, није затресао земљу, сатерао небо нити производио какве страхотне појаве него се родио без икакве буке и ни од кога виђен у кући тесара, у дому незнатном и обичном; а чуј како Давид ни то није прећутао, казавши: Сићи ће као роса на руно (Пс 71,6) објављујући посредством те (слике) одсуство метежа и тишину. И не само то, него и указујући на ондашњу Његову благост и кротост у односу према свима, види шта вели други један Пророк. Када је, наиме, (Христос) био вређан, пљуван, псован, понижаван, бичеван и на крају распет, никога од оних што су му то чинили Он није одвраћао, него је све то поднео трпељиво и кротко; и та понижења, и сплетке, и лудило, неумесни гнев онога народа, нападе, све то објављујући, (Пророк) је говорио: Трску стучену неће поломити и свештило што се пуши неће угасити док суд не избаци на победу, и народи ће се у Њега надати (уп. Ис 42,3-4). Други један, опет, објављује и место где ће се родити, овако говорећи: И ти Витлејему, земљо Јудина, ни по чему ниси најмањи међу вођама Јудиним, јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати народ мој Израиљ, а изласци Му од почетка, из данa вечности (уп. Мих 5,2; Мт 2,6). Овај указује и на Божанство и на човештво (Христово), јер казавши: а изласци Му од почетка, из данa вечности објавио је (Његово) предвечно постојање, а казавши: Изаћи ће Вођа који ће напасати народмој Израиљ, (објавио је Његово) рођење по плоти. А гле како овде просијава и друго предсказање. Јер он није казао само то да ће се (Христос) родити, него и да ће то место постати славно, премда је (било) обично и мало. Јер вели: ни по чему ниси најмањи међу вођама Јудиним. Сва икумена се, наиме, данас слива да види Витлејем, (место) где је (Христос) родивши се био положен; и нигде другде него овде. Други (Пророк) је, опет, објавио и време у које ће доћи, овако казавши: Неће изостати палица владарска из Јуде, нити вођа из делова његових, док не дође Онај коме је припремљено. Он (који је) очекивање народa везујући за лозу магаре своје, а врежом (лозе) младунца магарице своје, у вину пере хаљину своју и у крви грожђа одело своје; очи му сјајне од вина и зуби бели (као) млеко (уп. 1Мојс 49,10-12). Види како се и ово пророчанство одликује. Он је, наиме, дошао онда када више није било првакa јудејских и када су (Јудеји) били под скиптром Римљанa те се тако испуни оно пророштво које говори: Неће изостати палица владарска из Јуде, нити вођа из делова његових, док не дође Онај коме је припремљено – а које говори о Христу. У исто време када је Он рођен, деси се и онај први попис, (управо у време) када су Римљани владали народом јудејским и када су их увели у јарам свога царства. А затим се и друго (нешто) назначује, оним где се говори: Он (који је) очекивање народa, јер када је дошао, Он је све народе привукао к себи. Ирод је, тражећи где ће се родити, намеравао да побије децу у исто време са Њим рођену. А Пророци ни то нису прећутали, него много година пре тога унапред су завапили, казавши: Глас се чу у Рами, нарицање и плач и кукњава многа, Рахиља опалкује децу своју, и неће се утешити јер их нема (Јер 31,15; Мт 2,18). Намеравао је вратити се из Египта, и то су објавили казавши: Из Египта дозвах сина својега (Ос 11,1). Али и то да ће појавивши се на јавним местима одмах чинити чуда и поучавати – и то је унапред јављено. Чуј Исаију где говори: Земља Завулонова и земља Нефталимова, народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у тами и сенци смрти, њимасветлост засија (Ис 9,1-2; Мт 4,15-16), објављујући овде присуство Његово и поуку и оно познање које је у њима насталао од чуд а (Његових). А онда, опет, и друга чуда исприповедавши и показавши како је хроме исцелио, како је слепе излечио, како је учинио да неми говоре: Тада ће се, вели, отворити очи слепима, и уши глувих чуће, и после тога: Тада ће хроми скакати као јелен, а језик немих биће продоран (Ис 35,5-6) што се још нигде није десило, него у присуству Његовом. А понеких чуда Његових Пророци се посебно присећају. Једном је, наиме, ушао у Храм а деца која су сисала и још нису говорила отпевала су Му свету песму, овако говорећи: Осана во вишњих, благословен Долазећи у име Господње (Мт 21,9). То је Пророк одавно предсказао, овако говорећи: Из уста деце и одојчади начинио си хвалу, да сатераш непријатеља и осветника (Пс 8,3). Видиш ли како је, борећи се против своје природе и Творца оглашавајући, узраст који зла није искусио и још није у стању да пусти разговетан глас, на себе узео апостолску проповед?



[1] Наслов Златоустове расправе о Јудејима и Јелинима на грчком гласи: Πρς τε Ιουδαους κα Ελληνας πδειξις, τι στ Θες Χριστς, κ τν παρ τος προφταις πολλαχο περ ατο ερημνων. Превод види уз беседу. Њен латински наслов је: Adversus Judaeos et gentiles demonstratio, quod Christus sit Deus, ex iis, quae multis in locis de Illo dicta sunt apud prophetas. Грчки текст PG 48, 813-838. Критичко издање грчког текста: McKendrick N.G., 1966.

[2] Тј. љубав.