О свештенству - четврта

БЕСЕДА ЧЕТВРТА

[4.1] 1. Да се за сагрешење жестоко кажњавају не само они који се труде да уђу клир, него и они који трпе принуду.

Саслушавши то и сачекавши мало, Василије ће: Али, да си ти сaм, вели он, настојао да прибавиш себи такву власт, твој страх би имао смисла. Онај који је настојањем да ту власт добије признао да је прикладан за управу тим послом, тај не може након што му је она поверена, прибећи неискуству у оним стварима које упропасти, јер он је јурењем и грабљењем те службе, сам себе унапред лишио такве одбране, онај који је добровољно и својом жељом дошао на то, тај не може више говорити да је мимо своје воље сагрешио у томе и томе, и мимо своје воље упропастио тога и тога. Јер Онај који ће тада судити рећи ће му: „А што си се, свестан толиког неискуства код себе и немајући разум довољан за непогрешиво руковање тим умењем, трудио и (што си се) дрзнуо да се прихватиш ствари које су веће од твојих моћи? Ко те је приморао? Ко је тебе који узмичеш и бежиш на силу вукао?“ Ти, међутим, ништа од тога никада нису чуо, јер ни сам код себе ништа такво ниси могао опазити, а и свима је очигледно да се око такве части ниси трудио ни много ни мало, него је то добро дело ствар других, и оно што онима који су у греховима не доноси отпуст грехова, то теби нуди многу претпоставку у одбрану. Ја, пак, климнувши главом на то и благо се осмехнувши, задивих се његовој једноставности и казах му: И смбих волео да ствар стоји тако како си казао, о најбољи од свих (људи), не да бих се могао прихватити онога што сам сада избегао, јер ако ми и не предстоји никаква казна (која предстоји) ономе који се тек онако и без искуства стара о стаду Христовом, мени би ипак од сваке одмазде теже било то сaмо што се, кад су ми поверене ствари тако велике, показујем тако лош пред оним који ми их је поверио. Па због чега сам се ја, наиме, молио (Богу) да се такво твоје мишљење[1] не осујети? Да би јадници они и кукавци – јер тако треба звати оне за које се нађе да нису ваљано пристали том послу, макар ти небројено пута говорио да су они на силу доведени и да греше у незнању – да би такви избегли огањ неугасиви, таму крајњу и црва нескончивог, (да би избегли) да буду расечени и погубљени са лицемерима. Али шта да радимо? Није тако, није. И ако хоћеш, доказ за ово што сам казао понудићу ти најпре почињући од царства, које Богу није толико важно колико свештенство. Онај Саул, син Кисов, није постао цар потрудивши се сам (од себе), него је отишао да тражи магарце, почео је да запиткује пророка о њима, а овај је са њим говорио о царевању. И ни тако овај не појури (на то) – премда је то чуо од човека пророка – него је узмицао и одбијао, говорећи: Ко сам ја и дом оца мојега? (в. 1Сам 9,20-21) И шта? Будући да се лоше користио датом му од Бога чашћу, да ли су ове његове речи[2]биле у стању да га избаве од гнева Онога који га је зацарио[3]? Премда је он Самуилу који га је оптуживао могао да говори: „Зар сам ја сaм појурио на царевање? Зар сам ја заскочио ту власт? Желео сам да живим живот обичних људи, живот миран и неметежан, ти си ме увукао у то достојанство. Остајући у тој таквој понизности лако бих избегао ове размирице, јер као један од мноштва безначајних (људи) сигурно не бих био послан на такво дело, нити би ми Бог дао у руке рат против Амалика, а да ми (тај рат) нијебио уручен, ја никада не бих сагрешио тим грехом“. Све то је, међутим, слаба одбрана, и не само слаба, неки и опасна, она још и више распламсава гнев Божији. Јер онај који је почаствован више но што вреди, у одбрану својих грехова не треба да се крије иза величине те части, него да многу о њему бригу Божију користи за напредак ка бољем. А овај, зато што га је задесило веће достојанство, сматрајући да му је због тога допуштено грешити, није се ни око чега другог потрудио, него да човекољубље Божије покаже као кривца за сопствена сагрешења, што је вазда обичај говорити људима неблачестивим, и онима који сопствени живот проводе лакомислено. Ми, међутим, не треба да смо тако расположени, нити да западамо у то њихово лудило, него свуда да се трудимо да оно што је до нас чинимо према својој моћи, те да имамо благоглагољив и језик и разум. Јер се ни Илије – оставивши царевање, хајде да пређемо сада на свештенство, о коме је реч – није потрудио да стекне ту власт[4].И како му је то, онда када је згрешио, било од користи? И што говорим: да стекне? Није му било могуће ни да је избегне, чак и да је хтео, због принуде закона, он је, наиме, био из племена Левијевог и ту власт је, када дође (ред), по рођењу ваљало прихватити одозго; па ипак и он је због раскалашног живота своје деце добио не малу казну (1 Цар 4 passim). А шта (рећи) за самог оног који је први од Јудеја постао свештеник, о којему Бог толико тога говори – Мојсију? Пошто сaм није имао снаге да се супротстави лудилу оноликога мноштва, није ли за мало доспео до погибије, да заступништво брата (његовог) није разрешило гнев Божији? (1Мојс 32 passim). А кад се већ присетих Мојсија, добро је и на ономе што се са њим десило показати истинтост ове беседе, јер сaм овај блажени Мојсије толико је био далеко од тога да себи приграби власт над Јудејима, да ју је и када му је давана одбијао, и говорио је не Богу који му је заповедао, те наљутио Онога који му је њу доделио (2Мојс 4,13). И не само тада, него и после тога, када је већ био на власти, радије јехтео да погине, само да се ње ослободи. Погуби ме, вели он наиме, ако ћеш ми то учинити (уп. 4Мојс 11,15). И шта? Када је сагрешио код воде оне (в. 4Мојс 20,12) да ли су те непрестане молбе имале снагу да га оправдају и убеде Бога да му опрости? И да ли је због другог нечег био лишен Обећане земље? Ни због чега другог, као што сви знамо, него због тог сагрешења, због тога чудесни онај муж није могао да постигне оно што су постигли (њему) подређени, него је после много времена и мука, после онога лутања (кроз пустињу) неизрецивог, и ратова, и ратних победа – умро ван земље због које је поднео толике муке, те подневши невоље пловидбе није се науживао добара у пристаништу. Видиш да не само онима који се грабе (за ту власт), него и онима који су до ње дошли трудом других, недостаје одбрана у ономе у чему су погрешили. Па кад су они који су више пута одбили да их Бог рукоположи, добили толику казну, и ништа није могло избавити од опасности ни Арона, ни Илија, ни блаженога оног мужа и светога, пророка, (мужа) чудесног, од свих људи на земљи понајвише кроткога (4Мојс 12,3), њега који је са Богом говорио као пријатељ (2Мојс 33,11), тешко да ће нама, који толико заостајемо за врлином његовом, у одбрану бити довољна свест да се нисмо грабили за ту власт, а посебно када многа рукоположења не бивају по благодати Божијој, него по настојању људском.

Јуду је Бог изабрао и убројао у свети хор и уручио му апостолско достојанство заједно са осталим (апостолима), њему је дао и нешто више од других – располагање парама. И шта? Пошто је он и један и други (дар) употребио на супротно – Онога којега му је било поверено објављивати (свету) он је издао, а оно што му је било поверено да њиме ваљано газдује, то је он неваљало потрошио, да ли је избегао одмазду? Управо тим самим он је себи казну учинио тежом, и с пуним правом. Јер од Бога нам дате почасти не треба употребљавати на свађу са Богом, него на веће угађање Њему. Онај који сматра да ће, пошто је више почаствован, због тога избећи оне ствари за које би требало кажњавати, тај чини слично као када би неко од неверујућих Јудеја, чувши Христа где говори: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали, и: Да међу њима нисам чинио чуда која нико други није учинио, греха не би имали (уп. Јн 15,22 и 24) осуђивао Спаситеља и Добротвора, говорећи: „Што си долазио и говорио, и што си чинио чудеса – зар да би нас више казнио?“ То су, међутим, речи маније и лудила крајњег, јер лекар није дошао да те, негујући те, још више осуди, него да те сасвим ослободи болести. А ти си себе својевољно лишио руку његових; прихвати, дакле, одмазду најтежу. И као што би се, да си следио (прописану) терапију, ослободио оних претходних зала, тако исто, будући да си, видевши га како долази – побегао, њих више нећеш моћи да спереш (са себе), а не могући то, добићеш одмазду и за њих и за то што си труд лекарев учинио залудним, у оном делу који је од тебе (зависио). Због тога не подносимо исто мучење пре но што смо почаствовани од Бога, и после тих почасти, него је касније много жешће, јер онај који у страдању не постаје добар, с правом се кажњава жешће. Будући, дакле, да нам се та одбрана показала слабом, и не само да не спасава оне који су јој прибегли, него их још и више издаје, ваља нам прибавити друго обезбеђење.

– А какво је оно – рече Василије – јер ја већ нисам при себи, тако си ме овим речима бацио у страх и трепет.

– Немој, рекох, молим те и преклињем, немој падати, јер постоји, постоји осигурање. Нама слабима никада да не допадне (та служба), а ви јаки, после те благодати Божије[5], надањa у спасење ни у шта друго да не полажете до у то да не чините ништа недостојно тога дара и Бога који га је дао. Највеће казне били би, наиме, достојни они који се, након што су ту власт остварили сопственим трудом, њоме лоше користе, било због лакомислености, било због неваљалости, било због неискуства; а због тога ни онима који се нису (сами) трудили неће остати неки изговор, него су и они лише5ни сваке одбране. Ја наиме мислим, да макар те и десетине хиљада њих прозивали и приморавали, не треба гледати на њих, него најпре душу своју опробавши и све те ствари себи тачно разложивши, тек тако следити за онима који присиљавају. И сад, нико од оних који нису градитељи неће се усудити да се прихвати градње дома, нити би се неко од оних који не познају лекарско умење подухватио (лечења) болесних тела, него ће, макар оних који га силом гурају у то било много, то одбити и неће се постидети тога незнања. Па зар кад човеку треба да буде поверена брига над толиким душама, онда не испитати најпре себе, него макар био и од свих најнеискуснији, прихватити се те службе пошто тај и тај то заповеда, тај и тај присиљава, или да се тај и тај не би увредио? И како да онда он себе, заједно са њима, не ували у очигледно зло? Будући, наиме, у стању да спаси себе, он још додатно и друге, заједно са собом, уништава. И где је онда нада у спасење? Откуда задобити опроштај? Ко ће нас тада[6]ослободити? Можда они који нас сада на силу вуку (у ту службу)? А њих саме, ко ће спасити у време оно? Јер и они сами имају потребу за другима како би избегли огањ.

Наставак у штампаном издању.

 


[1] Да прихвати свештенство.

[2]Мисли се на речи о његовој недостојности.

[3] Тј. од гнева Божијега.

[4]Тј. свештенство.

[5] Тј. рукоположења.

[6]На Страшноме суду.