Блаженога Јована,
Архиепископа Константинова града, Златоустога,
ономе који му пребацује избегавање свештенства
Шест беседа
О СВЕШТЕНСТВУ[1]
БЕСЕДА ПРВА
1. Доказ великога благоволенија Василија према мени.
Ја сам имао многе другове, блиске и искрене, (другове) који су законе пријатељства познавали и строго чували, али је један из овога мноштва пријатељством према мени све њих надилазио и надметао се да их (у томе) остави иза себе онолико колико и они људе који су према мени били равнодушни. Он ми је све време био следбеник, прионули смо, наиме, на исте науке, унајмили су нам исте учитеље, једна нам је била наклоност и ревност око беседа, око којих смо се трудили, једнака жудња рођена из истих ствари, јер не само када смо обилазили учитеље, него и када је изашавши отуда ваљало посаветовати се каквог нам је животног пута боље дохватити се, и ту смо се показивали као истомишљеници. А и друге ствари су нам, поред ових, чувале то нераскидиво и чврсто једомислије, јер ни величином отаџбине нисмо могли да се узносимо један над другим, нити је мени богатство било превелико а он живео у крајњем сиромаштву, него је и мера имовине пратила једнакост слободног избора воље, па и по роду смо били равночасни, и све друге ствари су нам ишле заједно.
[1.2] 2. Шта нас је спречило да заједно станујемо.
А када је требало достићи блажени живот монахa и истинито мудрољубље, тај јарам нам више не беше једнак, него је његов постао небески лаган, а мене је мој, још увек везанога жељама светским, вукао и силио да доле остајем, јер су га младалачке фантазије чиниле тешким; пријатељство нам је тада и даље остало чврсто као и раније, али је дружење прекинуто, није, наиме, било могуће не ревнујући око истих ствари, постићи да се бавимо истим занимањима. А када сам се и сaм једном мало искобељао из животних таласа, он ме је дочекао са обе руке, али ни тако нисмо били у стању да сачувамо ону претходну једнакост. Јер претекавши ме током времена и показавши силину многу, он наново биузнесен више мене и подиже се на висину велику. Будући, међутим, добар и ценећи веома наше пријатељство, удаљивши се од свих других, он је све време проводио са мном, жудећи као што рекох за тим и пре, но спречен мојом лакомисленошћу. Јер човеку који је стално седео у судници и кога су узбуђивале сценске забаве није било могуће често бити заједно са човеком везаним за књиге, који ни на трг никада није излазио. Претходно због тога раздвојеног (од њега), када ме је једном обузео исти (са њим) начин живљења, он је тада одједном изродио ону жељу коју је одавно носио у себи и није отрпео да ме остави ни најмањи део дана истрајавајући и молећи како бисмо, сваки од нас оставивши свој дом, обојица имали заједничко пребивалиште – и убеди ме, и та ствар беше готова. Непрестане мајчине молбе су ме, међутим, спречиле да му учиним ту радост, или још боље, да тај дар примим од њега. Када је, наиме, осетила да то хоћу, узевши ме за руку уведе ме у њену издвојену одају, и посадивши ме близу постеље на којој ме је родила, потоке суза изли и изговори речи још жалосније од тих суза, овим речима ми се јадикујући: „Мени, дете, вели она, не беше остављено да дуго уживам врлину оца твојега, Бог је тако хтео, порођајнимболовима са тобом уследила је смрт његова, доневши теби сиротанство, а мени превремено удовиштво – а које су страхоте удовиштва, то добро знају само жене које од њих страдају. Јер ниједна беседа не може описати ону буру и навалу таласа којој буде изложена мaлда која тек што је изашла из дома отачког, неискусна у пословима, изненада буде подвргнута неиздрживом болу и принуђена да се подухвати животних брига које надилазе њене године и природу. Јер ваља, чини се, и исправљати лакомисленост слугу, и добро пазити на преступе њихове, одбијати подметања сродникa храбро подносити дрскости државних службеника и непријатности у наплатама пореза. Па ако још покојник оде оставивши детенце, ако је оно женско, и тако ће мајци донети бригу многу, но ипак, ослобађа је трошкова и бојазни; а ако је син, свакодневно је испуњава небројеним страховима и још већим бригама, да изоставим трошак у новцу који је принуђена да поднесе када жели да га слободно одгоји. Па ипак, мене ништа од тога није убедило да ступим у други брак, нити да уведем другога женика у дом оца твојега, него сам остајала у таласању и метежу и не избегох тучану пећ удовиштва, испрва потпомогнута мигом одозго. А не малу утеху у тим страхотама донело ми је и непрестано гледање лица твога, и оно ми добро сачува слику умрлога живом, тачно по њему рађену. Управо због тога, још као беба, не научивши још ни да говориш, онда када деца понајвише веселе родитеље, ти си ми пружио утеху многу. А не можеш казати и окривити ме за то да сам, додуше, удовиштво храбро поднела, али да сам очевину твоју окрњила због изнудице удовиштва, што знам да трпе многа од несрећне сирочади. Јер и њу сам сву сачувала неокрњеном, и ништа није зафалило од средстава која је ваљало потрошити на твој добар глас, њих сам трошила од мојих новаца и од онога што сам имала отишавши из дома. И немој мислити да ово сада говорим приговарајући, него заузврат за све то само те за једну милост молим, немој навалити на мене друго удовиштво, нити наново запалити већ угаслу тугу, него сачекај кончину моју, можда после кратког времена одем. Младе људе држи нада да ће доћи до старости, а нама који смо остарили, (не остаје) ништа друго него да чекамо смрт. Када ме, дакле, предаш земљи и помешаш са костима оца својега, крени на дугачко путовање и плови по коме год хоћеш мору, тада ти нико неће бранити. Али док будем дисала, издржи живот са мном, немој зловољити Бога залуд и улудо наводећи на мене која ти ништа нисам учинила толика зла. Можеш ме, наиме, прозвати што сам те увукла у животне бриге и приморала да се бавиш пословима, ако се не стидиш од закона природе, твога подизања, заједничког живот и свега другог, бежи од њих као од сплетки и непријатеља; али ако ја све чиним да ти омогућим потпуну доколицу током овога живота, ако ниједна друга, нека те онда та веза задржи код мене. Макар говорио да те небројени (други) воле, нико ти неће омогућити да уживаш толику слободу, будући да не постоји нико ко ти жели добро колико ја“. То и више од тога говорила је мени мајка, а ја ономе племенитоме (другу), но он не само да није смекшао од ових речи, него је још и више навалио тражећи исто што и пре.
Наставак беседе потражите у штампаном издању.
[1]Заједнички наслов свих текстова на грчком гласи: Περὶ ἱερωσύνης λόγοι ς, дакле: О свештенству, беседа шест. Назив „беседа“ задржан је највероватније по инерцији, премда се чак и из најповршнијег читања види да се ради књижевној форми дијалога у којој се Златоусти, као и у другим, врло успешно опробао. Њихов латински назив је: De sacerdotio libri VI. Грчки тест у PG 48, I 623-632; II 631-640; III 639-660; IV 659-672; V 671-678; VI 677-692; дакле у 48 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне како горе стоји за сваку поједину беседу. Критичко издање: De sacerdotio (lib. 1-6), A.-M. Malingrey, SCh 272.