О васкрсењу мртвих

О ВАСКРСЕЊУ МРТВИХ[1]

Претходно смо разговарали са вама о догматима и слави Јединороднога Сина Божијега, затварајући уста онима који унижавају достојанство Његово и који Га отуђују од Онога који Га је родио[2], а данас желим да увежбам једну више етичку беседу, те да изнесем препоруку о животу и сваком живљењу у заједници, или још боље, ова беседа неће бити само етичка, него и догматска, јер спремам се изнети претпоставку о Васкрсењу. А та претпоставка је шаролика, она нас истовремено и исправља у догматима, и живот наш уводи у благоустројство, и Промисао Божији ослобађа сваке осуде. И као што када се у њу не верује, то наш живот изврће наглавце и испуњава небројеним злима, тако и када се у њу верује, она нам добавља разлоге Промисла (Божијег) и припрема нас да уложимо старање много око врлине, а да неваљалство избегавамо са ревношћу многом, и испуњава нас сваким смирењем и миром. Јер онај који не очекује да ће васкрснути, нити да ће положити рачуне за оно што је овде урадио, него сматра да ће се све наше завршити са овим постојећим животом, те да даље нема више ничега, тај се неће ни трудити око врлине; а и како би, када и не очекује да за његове напоре предстоје награ1де? Нити ће се уздржавати од зла не очекујући да за неваљалства које је урадио предстоји икаква казна, него ће, препустивши се неумесним пожудама, доспети до сваког вида неваљалства. А онај који се уверио у Будући суд, и има страшно оно Судиште пред очима, и непорециво полагање рачуна и непоткупиву пресуду, на сваки начин ће покушати да одржи целомудреност, и исправност и другу врлину, а да избегне неуздржање, и дрскост и свако друго неваљалство; тај ће овде, са великом надмоћи, бити у стању да затвори уста онима који осуђују Промисао Божији. Јер када понеки гладају људе који живе исправно, целомудрено и у праведности, како се даве у мукама, како су у искушењима, клеветани, како једва да су у стању да намакну неопходну храну, а често буду и сасушени дугом болешћу и тешким мукама и немају ничије заступништво, а људе варалице и безбожне, испуњене сваким неваљалством – окружене богатством, како живе раскошно, одевени у блиставе огртаче, како за собом вуку послугу многу, згрћу богатство, имају власт, како су код цара стекли слободу многу – онда неки од њих осуђују Промисао Божији и говоре: „Где је ту Промисао? Где Суд праведни? Онај целомудрени и исправни – у невољама, а овај који се не уздржава и који је развратан – у добрима, и овоме последњем се људи диве, а онога презиру, овај ужива раскош многу, а онај у сиромаштву и невољама крајњим“, онда ће један ћутати о будућим наградама, и уопште ништа неће рећи, а други ће, знајући философију Васкрсења, лако зауставити хулу и рећи онима који се зловоље код тих ствари: „Престаните оштрити језик свој против Бога који вас је створио. Јер наши послови се не завршавају са овим садашњим животом, него хитамо ка другом, много дужем животу, или још боље, животу који краја нема, тамо ће свакако онај сиромах који живи у праведности добити награде за ове овдашње муке, а неуздржани и варалица ће (тамо) добити казну за овдашње неваљалство и неправедну раскош“. Немојмо, дакле, само по околностима садашњег живота судити о Промислу Божијем, него и по оним будућим. Јер овдашњи живот је борба, поприште и стадион, а будући су трофеји, и венци и бојне награде. Као што атлети ваља да се бори на попришту у зноју, прашини многој, напорима и мукама, тако и праведнику овде ваља много тога да отрпи и да све то мужевно поднесе, ако намерава тамо да добије венце блиставе. А ако понеке збуњују успеси људи неваљалих, и код њих нека рачуна опет на то да, као што разбојници и пљачкаши гробова, човекоубице и морски гусари, пре но што уђу у судницу уживају раскош многу, чинећи несреће других властитим богатством и стичући неправедно богатство, и опијајући се свакога дана, када им судија изрекне пресуде, они за све оно добију казну; тако ће и ови који купују блуднице и приређују сиваритске2) гозбе, дижу високо обрве и шепуре се на тргу, и киње сиромахе, када Јединородни Син Божији буде дошао са Анђелима својим, када буде засео на оно Судиште и извео на среду икумену, они бити уведени наги и огољени од сваке те фантазије, немајући ниједног браниоца нити заступника, и без икаквог опроштаја биће бачени у реке огњене. Немој, дакле, нити њих сматрати срећнима због овдашње раскоши, него их оплачи због будуће одмазде, нити праведника жали због овдашњег сиромаштва, него га сматрај срећним због богатства будућих добара, и ову беседу о васкрсењу укорени у свој разум, како би, ако си добар, а у искушењима, постао доказанији, тим будућим надама себи изграђујући већу спремност, а ако си зао, како би одустао од тог неваљалства, страхом од будуће казне спремајући се да постанеш целомудренији.

Наставак у штампаном издању

 


[1]Беседа носи наслов Περ τς τν νεκρν άναστσεως μιλα, дакле: Беседао васкрсењу мртвих, без икаквог поднаслова. Њен латински наслов је: Deresurrectionemortuorumhomilia. Грчки тест у PG 49,417-432.

[2]Ово се односи на Беседе против аномеја, које је Златоусти држао 386. године (види други том Дела). Ова Беседа је, према томе, држана исте 386. или почетком 387. године.