О крсту и разбојнику - прва

О КРСТУ И РАЗБОЈНИКУ

и о Другом Доласку Христовом,

и о непрестаној молитви за непријатеље.

Беседа прва[1]

Данас је Господ наш Исус Христос на Крсту, а ми приређујемо светковину да научиш како је Крст – светковина и духовни празник. Најпре је, наиме, крст био назив казне, а сада је постао ствар части, претходно је био символ осуде, а сада претпоставка спасења. Он нам је постао узрок небројених добара, он нас је ослободио заблуде, он је обасјао оне који седе у тами, он нас је зараћене измирио са Богом; то уништење непријатељства је отуђене вратило, дaлеке учинило блискима, то осигурање мира постаде нам ризница небројених добара. Због Крста више не лутамо по пустињи, јер смо познали пут истинити, и већ не боравимо изван одаја царских, јер нађосмо двери, не бојимо се пламених стрелица ђаволових јер видимо извор. Нисмо више у удовиштву зато што смо Женика доболи, не бојимо се вука јер Пастира доброг имамо. Ја сам, вели, пастир добри (Јн 10,11). Не дрхтимо од тиранина зато што смо уз Цара; ми светковину и приређујемо због тих ствари, савршавајући спомен Крста. Тако је и Павле заповедио светковати због Крста. Јер каже: Да празнујемо, не у квасцу старом … него у бесквасним хлебовима искрености и истине (1Кор 5,8). А онда, поставивши узрок, додао је да се: Пасха наша, Христос, жртвова за нас (1Кор 5,7). Видиш ли како заповеда празноватиКрст? На Крсту се, наиме, Христос жртова. А где је жртва– тамо је и уништење грехова, тамо је помирење са Господарем, тамо је светковина и благодат. Пасха наша, Христос,жртвова се за нас. А где се то, кажи, жртвова? На висини греде. Необичан жртвеник те Жртве, будући да је и Жртва та нова и парадоксална. Јер Он сaм је био и Жртва и Свештеник; жртва по телу, свештеник по духу; Он сaм и приноси, и приноси се по телу. Чуј како је Павле објаснио и једно и друго: Сваки, каже, првосвештеник, који се узима међу људима, поставља се за људе (Јевр 5,1), отуда је потребно да и Овај има нешто што ће принети (Јевр 8,3). А гле, Он приноси себе. А негде другде каже да Христос једном принесе себе да понесе грехе многих, а биће виђен (други пут) на спасење оних који Га очекују (уп. Јевр 9,28). Гле, овде бива принешен, а тамо је себе принео. Видиш ли да је постао и Жртва и Свештеник, а Крст је био жртвеник? А због чега се, кажеш, жртва не приноси у храму, него изван града и градских зидина? Да се испуни оно: биприбројан међу злочинце (Ис 53,12). А због чега се жртвује на висини греде, а не под кровом? Да буде очишћена природа ваздуха; због тога на висини, не надкривен кровом, него надкривен небом. Јер ваздух се чистио од жртвованога на висини Јагњета, а чистила се и земља; јер Крв је капала на њу из ребра (Христовог). Због тога не под кровом, због тога не у Храму јудејскоме, да Јудеји не уграбе ту Жртву за себе, и да не помислиш да се она приноси само за тај народ; због тога изван града и зидина, да научиш да је Жртва та за све, да се приноси за читаву земљу, да научиш да је очишћење опште, а не делимично, као код Јудеја. Јудејима је, наиме, Бог због тога и заповедио да оставе читаву земљу и приносе жртве и моле се на једном месту, будући да читава земља беше нечиста од дима и испарења и свих других нечистоћа које жртаве јелинске на њу наносе; а нама, пошто је дошавши Христос очистио сву икумену, свако место је постало место за молитву. Због тога је и Павле, храбрећи друге, саветовао да се надаље без бојазни моле свуда, овако говорећи: Хоћу, наиме, да се мужеви моле на свакоме месту подижући свете руке (уп. 1Тим 2,8). Јеси ли видео како се икумена очисти? Можемо на сваком месту подићи свете руке будући да је читава земља постала света, светија од оних светиња унутар (Храма јудејског). Јер тамо је принето јагње бесловесно, а овде (Јагње) духовно; колико је већа жртва, толико је веће и освећење. Због тога је Крст светковина.

2. Хоћеш ли да научиш и друго добро Крста? Тога дана он нам је отворио врт рајски, закључан пет хиљада и више година. На тај дан је, наиме, у онај час, Бог тамо увео разбојника, учинивши два добра дела; једно – што је врт рајски отворио, а друго – што је разбојника (тамо) увео. Тога дана нам је вратио стару отаџбину, тога дана нас је увео у град отачки, и природи заједничкој свим људима дом даровао: Данас ћеш, каже, са мном бити у рају (Лк 23,43). Шта то говориш? Распет и прикован, а обећаваш врт рајски? Да, каже, како би у Крсту познао силу моју. Будући, наиме, да је то била ствар мрска, да се ти не би држао природе крста, него да би познао силу Распетога, на Крсту је учинио чудо које понајвише показује силу Његову. Јер Он није био у стању да промени неваљале мисли разбојника мртвога подигавши, није мору и ветру пребацивши, није демоне прогнавши, него распињући и пригвожђујући се, и трпећи увреде, пљувања, погрде, исмевања, како би ти са сваке стране видео моћ Његову. Јер, пореметио је сву творевину, и стене разбио, и од стене неосетљивију душу разбојника привукао к себи и почаствовао; Јер: Данас ћеш, вели, бити са мном у рају. Рај су, дабоме, чували Херувими – Овај је, међутим, Господар и над Херувимима; мач огњени тамо витла – али Он има власт и над огњем и над гееном, и над животом и над смрћу. Ниједан краљ, дабоме, никада не би отрпео да, посадивши уз себе човека разбојника, или неког другог од сличних, тако уђе у град. А Христос је то учинио, и улазећи у свету отаџбину, са собом уводи разбојника – не унижавајући врт рајски, нити постиђујући га стопама разбојника, него пре указујући му част; јер је част рајскога врта што има таквога Господара да и разбојника чини достојним раскоши у врту рајскоме. Јер када је царинике и блуднице увео у Царство Небеско, није то учинио обешчашћујући га, него га је пре почаствовао, показавши да је Господ Царства Небеског такав да и блуднице и царинике чини тако прихватљивима да се покажу достојним тамошње части и дарова. Као што се лекару понајвише дивимо онда када видимо да ослобађа болова људе који имају неизлечиве патње, и да им враћа здравље, тако се с правом дивимо и Христу када зацељује ране неизлечиве, када цариника и блудницу доведе до таквога здравља да се покажу достојни Небесa.

А шта је то толико разбојник показао, кажеш, да би задобио Рај после Крста? Хоћеш ли да укратко укажем на храброст његову? Када се Петар доле био одрекао, тада је овај горе исповедио. И не говорим то осуђујући Петра – не било! – него хотећи да покажем величину душе разбојника. Ученик није поднео претњу обичне слушкиње, а разбојник, гледајући сав окупљени около народ како виче, манита, хули и добацује поруге, није на њих обратио пажњу, није гледао на видљиву простоту Распетога, него је прелетевши преко свега тога очима вере, и оставивши по страни те препреке, препознао Господара Небеса, те је клањајући му се, говорио: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме (Лк 23,42). Немојмо, дакле, напросто да заобиђемо тог таквог разбојника, нити да се постидимо узети за учитеља онога којега се ни Господ наш није постидео као првог увести у врт рајски; немојмо се стидети да узмемо за учитеља човека који се пре целокупне природе показао достојним живота на небесима, него испитајмо потанко сваку појединост како бисмо познали моћ Крста. Није му, као што је Петру, казао: Хајде за мном и учинићу те рибарем људи (уп. Мт 4,19), нити му каза, као што је Дванаесторици: Сешћете на дванаест престола судећи над дванаест племена Израиљевих (уп. Мт 19,28). И још и више, уопште га и не удостоји речи; није му чудо показао, разбојник није видео подигнутог мртвога, истеране демоне, није видео море које му се покорава, нити му је Христос ишта казао о Царству, нити о геени – а пресвих Га исповеди; и то док га онај други ружи – јер други разбојник Га је ружио. Беше, наиме, и други разбојник распет заједно са њим, да се испуни оно: Биприбројан међу злочинце (Ис 53,12). Јер су Јудеји хтели да Му наруже славу, и посвуда су смишљали сплетке; међутим, истина је просијавала одасвуд и пробијала се кроз те њихове препреке. Други разбојник Га је, дакле, ружио. Јеси ли видео: разбојник један, разбојник други? Обојица на крсту, обојица због разбојничког живота, обојица због неваљалства – нису, међутим, обојица на истом, него је један наследио Царство, а други бипослан у геену. Тако и претходног дана: ученици и ученик, Јуда и Дванаесторица, али они су говорили: Где хоћеш да Ти уготовимо да једеш Пасху? (Мт 26,17). А онај се припремао за издајство и говорио: Шта ћете ми дати, и ја ћу вам Га издати? (Мт 26,15). И они су се припремали за служење и Божанско Тајноводство, а овај је хитао да изда. Тако и овде, разбојник један, разбојник други, један међутим ружи, а други се клања, један хули, други благослови, и онога који хули уверава, говорећи: Зар се ти не бојиш Бога … јер примамо по својим делима оно што смо заслужили (Лк 23,40-41).

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Заједнички наслов прве две беседе на грчком гласи: Ες τν σταυρν καες τν λστν, дакле: О крсту и разбојнику, у поднаслову прве је додато: καπερτς δευτέρας τοΧριστοπαρουσίας, καπερτοσυνεχς εχεσθαι πρ τν χθρν. μιλίαα'. (Превод види у поднаслову прве расправе). Њихов заједнички латински назив је: Decruceetlatrone(homiliae 1-2), а поменути поднаслов на латинском гласи: Homiliain crucem et in latronem: item de secundo Christi adventu, et quod frequenter sit oran dum pro inimicis. Homilia 1. Грчки тест у PG 49,399-408, дакле у 49 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologiagraeca), колоне 399 до 408. У поднаслову друге стоји: λέχθη ες τν γίαν καμεγάλην Παρασκευήν·καες τν ξομολόγησιν τολστο, κατι χρμς πρ τν χθρν εχεσθαι. μιλία β'. (Превод види у поднаслову друге расправе). На латинском: Oratioin crucem et inconfessionem latronis, recitata in sanctae tmagnaparasceve, et quod oporteat pro inimicisorare. Homilia 2.Грчки тест у PG 49,407-418.