На Рождество

НА ДАН РОЖДЕСТВА

СПАСА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА[1]

Који тада још није био познат, а неколико година пре тога

биобзнањен од неких (људи) који су дошли са Запада, и јавили[2].

Оно око чега су се многи Праоци мучили, а Пророци предсказивали, праведници жудели да виде, то се десило, и добило свој конац данас – Бог је у плоти виђен на земљи, и саобраћао је са људима. Радујмо се, дакле, и веселимо љубљени. Јер ако је Јован, још у утроби мајке будући, поскочио када је Марија ушла код Јелисавете, много више треба да поскочимо ми, не посматрајући Марију, него самога Спаса нашега да се родио, и да се веселимо и дивимо и чудимо величини Домостроја који надилази сваки разум. Замисли, наиме, како би то било гледати сунце да је сишло са неба и трчи по земљи, и да све зраке овде (на земљи) испушта. Ако би се код овога видљивога светила, да се то деси, сви избезумили кад би то посматрали, пази сад и помисли како је гледати Сунце правде у плоти нашој како испушта зраке и душе наше осветљава. Ја сам одавно жудео да видим дан тај, и не напросто да га видим, него и заједно са толиким мноштвом (људи), и непрекидно сам се молио да нам се гледалиште тако испуни како се сада може видети испуњено. То се, дакле, десило и добило конац. Премда, још нема ни десет година од када нам је постао очигледан и познат дан овај, па ипак, као да нам је од почетка предат и пре много година, тако је процветао вашим трудом. Отуда човек не би погрешио називајући га и новим и старим – новим зато што нам је недавно постао познат, а старим и древним зато што је одмах пастао вршњак стараца, и стигао до њиховога узраста. Као најправије и најплеменитије биљке (оне се, наиме, истовремено и саде у земљу, и одмах грабе у велику висину, и натоваре се плодом), тако је и дан овај, од почетка познат онима који настањују Запад, а код нас донесен у ово време и не пре много година, одједном тако појурио и донео толики плод, какав се сада може видети – порта наша пуна, а читава Црква тесна за мноштво оних који су дошли. Очекујте, дакле, достојну награду за толико ревновање од данас рођенога по телу Христа, Он ће вам свакако узвратити за такво усрђе, јер је љубав и труд према дану овоме знак највеће љубави према Рођеноме. А ако и од нас саслужитеља треба да буде принесено нешто, и ми ћемо то, према моћи, принети, или још боље, оно што дa благодат Божија нека буде речено на вашу корист. О чему бисте, дакле, хтели данас да слушате? О чему друго, него о дану овоме? Знам добро да се многи још и сада препиру међу собом, те једни осуђују а други оправдавају (овај Празник), и посвуда бива прича многа о дану овоме, од оних који окривљују да је то ствар нова и недавна, сада уведена, а од оних који оправдавају да је стара и древна, да су још пророци предсказали рођење Његово, и да је од почетка објављено и назначено онима који живе од Тракије до Гадира[3].

Хајде, дакле, да поведемо беседу о тим стварима. Јер ако дан овај и тако споран ужива код нас толико благоволеније, ако постане познатији, очигледно да ће уживати и много веће ревновање, када јасност поуке изради код васбоље расположење према њему. Имам, дакле, да вам кажем три доказа посредством којих ћемо свакако познати да је ово време у које је рођен Господ наш Исус Христос, Бог Логос. А од та три, један доказ је то што је тај Празник, само што је посвуда навештен, напредовао до толике висине и одмах процветао, те оно што је Гамалил говорио о проповеди (хришћанства): Ако је од људи, пропашће, а ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете (ДАп 5,38-39), исто то бих се и ја усудио казати о дану овоме – будући да је Бог Логос од Бога, због тога (дан овај) не само да није пропао, него се и сваке године придодаје, и блиставији постаје, као што је и проповед (хришћанска) у мало година захватила читаву икумену, и премда су је посвуда преносили израђивачи шатора, рибари, људи неписмени и прости, та простота служитељa није јој нимало нашкодила, сила Проповеданога (Христа) је све ствари унапред уређивала, уништавала препреке и показивала властиту снагу.

2. А ако се неко од људи који воле да се препиру не би задовољио казаним, треба казати и други (доказ). Који је, заправо, тај? Онај на основу пописа, оног наведеног у Еванђељима. Јер у дане оне, вели Еванђелиста, изађе заповест од кесара Августа да се попише читава икумена. Овај попис беше први за време Киринове управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А и Јосиф пође из Галилеје, из града Назарета, у Јудеју, у град Давидов, који се зове Витлејем, јер је био из дома и рода Давидова, па се пописа са Маријом, женом за њега зарученом, која беше трудна. А деси се да се, док су они били тамо, испуне дани да она роди, и она роди сина Првенца, и пови га, и положи у јасле, зато што не беше места за њих у гостионоци (уп. Лк 2,1-7). Отуда је очигледно да је Он рођен у време тог првог пописа. А у древним кодексима код Римљана похрањеним у државном архиву, свакоме ко то хоће могуће је тачно дознати време када се тај попис десио. Какве то, велиш, има везе са нама који тамо нисмо, нити смо тамо били? Саслушај, међутим, и немојбити неверан, јер смо ми тај дан прихватили од оних који те ствари тачно знају и који у ономе граду3) живе. Јер они живећи тамо од почетка, они којима је из старине предато да га празнују, они су нам и то знање пренели. Еванђелиста не назначује то време тек онако, него и да нама дан тај учини очигледним и познатим, а и да покаже Домострој Божији. Није, наиме, ни Август тада својом вољом и сaм од себе издао ону заповест, него му је Бог покренуо душу на то, како би и невољно био у служби доласка Јединороднога. А како та ствар потпомаже, кажеш, онај Домострој? Не мало, нити случајно, мили мој, него веома много, једном од ствари неопходних и вредних. А која је то? Земља Галилеја је у Палестини, а Назарет је град у Галилеји. А опет, Јудеја је земља која се тако назива по староседеоцима, а Витлејем је град у Јудеји. За Христа сви пророци предсказују не да ће доћи из Назарета, него из Витлејема, и да ће се тамо родити. Јер тако је записано: И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чему ниси најмањи међу кнежевима Јудиним, јер ће из тебе изаћи Вођа, који ће напасати народ мој Израиљ (Мт 2,6; Мих 5,2). Па и Јудеји, које је Ирод онда питао где ће се Христос родити, казали су му исто то сведочанство (в. Мт 2,5). Због тога, када је Натанаило Филипу, будући да му је овај говорио: Исуса из Назарета нађосмо, казао: Из Назарета може ли што добро бити? Христос о њему вели: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства (Јн 1,45-47). И због чега га је, кажеш, похвалио? Пошто није прихватио вест Филипову, него је знао јасно и тачно да Христос не треба да буде рођен у Назарету, нити у Галилеји, него у Јудеји и Витлејему, што, дакле, и би. Пошто, дакле, Филип то није знао, а Натанило је, будући да је био зналац Закона, одговорио према ономе што је казано у древном пророчанству, знајући да Христос неће доћи из Назарета, због тога је Христос (о њему казао): Ево правог Израиљца, вели, у коме нема лукавства. Због тога су и неки Јудеји Никодиму говорили: Испитај и види дапророк из Галилеје не долази (Јн 7,52). И опет, на другом месту: Не долази ли Христос из села Витлејема, где беше Давид (уп. Јн 7,42). И то је свима био заједнички суд, то да он свакако одатле треба да дође, а не из Галилеје.

Када су се, дакле, Јосиф и Марија као грађани Витлејема, њега оставивши, преселили у Назарет, и тамо живели (што се, дабоме, дешава многим људима, када градове у којима су се родили оставе, па живе у другим, у којима нису од почетка одрасли), а Христос је требало да се роди у Витлејему, изађе заповест (царска), њих и невољне натеравши у град онај, по Богу који је тако устројио. Јер закон који је заповедао да се свако упише у сопственој отаџбини приморао их је да се дигну оданде, говорим о Назарету, и оду у Витлејем, да би се тамо уписали. Исто то је и Еванђелиста, загонетно наговештавајући, говорио: Пође и Јосиф из Галилеје, из града Назарета, у Јудеју, у град Давидов, који се зове Витлејем, да се попише са Маријом, женом за њега зарученом која је била трудна. А деси се да се, док су они били тамо, испуне дани да она роди, и она роди сина Првенца.

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Наслов беседе на грчком гласи: Ες τν γενέθλιον μέραν το Σωτρος μν ησοΧριστο, док је у поднаслову додато: ἄδηλον μὲν ἔτι οὖσαν τότε, πρὸ δὲ ὀλίγων ἐτῶν γνωρισθεῖσαν παρά τινων τῶν ἀπὸ τῆς Δύσεως ἐλθόντων καὶ ἀναγγειλάν. Скраћени латински назив гласи: In diem natalem, док поменути поднаслов на латинском гласи: Homilia in Servatoris nostri Jesu Christi Diem Natalem, qui quidem dies incognitus adhuc illis temporibus, ante paucos admodum annos innotuerat per aliquos, qui ex occidente venerant atque indicaverant. Грчки тест у PG 49,351-362, дакле у 49 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologiagraeca), колоне 351 до 362.

[2]Сматра се да је Златоусти ову беседу одржао 25. децембра 386. године. Као што се из текста беседе види, празновање Рождества 25. децембра је у Антиохији био нов обичај, тек пре неколико година донет са Запада. Раније је, као и свуда на Истоку, Рождество празновано заједно са Богојављењем, 6. јануара. Та нова пракса била је, наравно, повод за спорове.

[3]Стари феничански град на Иберијском полуострву, у данашњој Шпанији. Данас Кадиз у истоименом заливу у шпанској покрајини Андалузија.