О покајању - девета

БЕСЕДА ДЕВЕТА

Онима који су одсутни на сабрањима,

и о Светој Трпези и Суду.

Као што онима који сеју никакве користи нема када семе бацају поред пута, тако ни нама нема користи ако нас хришћани слушају, а не будемо и на делима имали потврду беседе. И ако хоћете, навешћу вам поузданог сведока, Јакова Брата Господњег: Вера без дела је мртва (Јак 2,20). Свуда нам, дакле, треба рад на делима, када њега нема, ни назив „хришћанин“ нам неће бити од користи. И немој се чудити. Каква је, кажи ми, корист од војевања војника, ако он није достојан војске, а ратује за цара који га храни? А можда би, ако је и страшно ово што говорим, боље било да не ратује, него да ратује не водећи рачуна о части царевој; јер како да не буде кажњен онај кога цар издржава, а он се не бори за цара? И зашто говорим о цару? Е кад би се макар побринули о душама својим.

А како ја, кажеш, могу у свету будући и усред послова, да се спасем? Шта то говориш, човече? Хоћеш ли да ти укратко покажем да није место то које спасава, него начин живота и слободан избор воље? Адам је у Рајском врту, као у пристаништу – доживео бродолом, а Лот се у Содому, као на пучини – спасао; Јов се на ђубришту оправдао, а Саул је у ризницама (царским) будући, испао из царства и овог овдашњег, и оног тамошњег[1].Казати: „Не могу бити у свету и усред послова и спасити се“, то није оправдање. Али, откуда то (да се тако говори)? Јер не навраћате често, једни на молитве, други на Божанска Сабрања. Или, зар не видите оне који хоће да добију почаст од цара како истрајно служе, како и друге подстичу да им помогну, да не би остали без онога што траже? Ово говорим онима који су одсутни на Божанским Сабрањима, и који се у време страшне и тајинствене Трпезе баве разним догодовштинама и испразним причама. Шта то чиниш, човече? Ниси ли се обавезао свештенику који је каже: „Го.ре имајмо ум и срца“, и казао: „Имамо (их окренуте) ка Господу“? И не бојиш се, не црвениш да се у самом том страшном тренутку нађеш лажов? Гле, гле чуда! Када је уготовљена Тајанствена Трпеза, када је Јагње Божије за тебе заклано, када се свештеник за тебе бори, када ватра духовна извире из неоскверњене Трпезе, када су ту приступили Херувими, и долетели Серафими, они шестокрили кријући лица своја, када те, заједно са свештеником, заступају све Силе бестелесне, када силази ватра духовна, када се крв из неоскверњенога ребра излива у Путир на твоје очишћење – ти се не плашиш, не црвениш и у том страшном тренутку се показујеш као лажов? Седмица има сто шездесет осам часова, један једини сат Бог је одредио за себе, и тај један ти трошиш на послове животне, ствари смешне и догодовштине? Са каквом ћеш слободом, после тога, приступити Тајинствима? Са каквом оскверњеном свешћу? Зар би се, ако у рукама носиш блато, усудио дотаћи се краја огртача цара земаљскога. Никако!

Немој да мислиш да је то што видиш хлеб, нити да је вино, јер то не иде као остала јела напоље – одступи! Немој то мислити, него као што восак када се здружи са ватром нити се умањује, нити увећава, тако и овде мисли за Тајинства која се здруже са суштином тела. Зато када приступате, немојте сматрати да Тело Господње добијате од човека, него као пламен из клешта самих Серафима, која је Исаија видео (в. Ис гл. 6), тако сматрајте да примате Тело Господње, и као да сте се уснама дотакли Божијега и несквернога ребра, тако да се причешћујемо Крвљу Спаситеља. Стога дакле, браћо, не будимо одсутни на Сабрањима, нити да се на њима бавимо догодовштинама, него стојмо са страхом и трепетом, поглед доле уперивши, а душу горе, безгласно уздишући, бојни поклич у срцу да узвикујемо. Или, зар нисте гледали оне који стоје поред видљивога и пролазнога и временитога цара земаљскога, како су непокретни, безгласни, непомични, како очима не лутају овамо и онамо, него су намргођени, оборених очију и у страху? Њих, о човече, узми за пример, и тако, преклињем вас, да приступите Богу, као да се десило да сте ушли код цара земаљскога, а много више са страхом треба приступити Цару Небескоме. Нећу престати често то да говорим, све док вас не видим да сте се исправили. А када уђете у Цркву, како доликује Богу да приступимо, немајући у души злопамћење, да се како, молећи се, не помолимо против себе, говорећи: Опрости нам, као што и ми опраштамо дужницима својим (уп. Мт 6,12). Страшно је то говорити, и онај који то говори, готово да вапећи каже Богу: Ја опростих, Господе, опристи и Ти, ја разреших, разреши и Ти, ја попустих, попусти и Ти, ако задржах, задржи и Ти, ако не разреших ближњега, ни ти мени не разреши сагрешења моја, којом мером мерих, нека ми буде одмерено.

Знајући све то и имајући у срцу Дан онај страшни и огањ онај, и држећи на уму страшне справе за мучење, одвратимо се надаље од нашег пута грешнога. Јер доћи ће час када ће се раздрешити призор света овога, и тако, после тога се није могуће подвизавати, није могуће бавити се тиме после одласка из овога живота, није могуће бити овенчан после уклањања позорнице. Ово је време покајања, а оно суда, ово је време подвизавања, а оно венаца, ово (је време) умора, а оно опуштања, ово (је време) приноса, а оно накнаде. Пробудите се, молим вас, пробудите се! Спремно саслушајмо ово о чему се говори. Живели смо телом, надаље да живимо и духом, живели смо у задовољствима, надаље да живимо у врлинама, живели смо у немару, даживимо и у покајању. Што се узноси земља и пепео? (уп. Сирах10,9). Што се надимаш, о човече, што величаш себе? Чему се надаш од славе светске и богатства? Изађимо на гробља, молим вас, и погледајмо тајне тамошње, да видимо природу измрцварену, кости поједене, тела иструлела, ако си мудар, размисли, ако си паметан, кажи ми: ко је тамо цар а ко обичан човек, ко је племенит а ко роб, ко је мудар а ко немудар. Где је ту лепота младости? Где је поглед заносан, где су очи леполике, где нос правилан, где вреле усне, где лепота образа, где белина чела? Није ли све прашина, није ли све пепео, није ли све прах? Није ли све црв и задах, није ли све изједено? То имајући на уму, браћо, и замишљајући наш последњи дан, док још имамо времена, одвратимо се од грешнога пута нашега. Крвљу Часном смо искупљени (в. 1Петр 1,18-19). Због тога се Бог јавио на земљи, због тебе се, о човече, Бог јавио на земљи, немајући где главу да склони (Лк 9,58). Гле, гле чуда. Судија улази у судницу због осуђених, смрт куша живот, творевина шиба Творца, Онога којега Серафими не могу гледати слуга пљује, даје Му да куша оцат и жуч, копљем је прободен, у гроб положен, а ти се, кажи ми, човече, не бринеш, и спаваш и презиреш (све то)? Зар не знаш да ако би и крв властиту излио за Њега, ни тако не би испунио оно што си дужан? Будући да је једно Крв Господња, а друго крв ропска. Предупреди покајањем и обраћењем одлазак душе (из тела), да не би када наиђе смрт сво лечење покајања било бескорисно, јер покајање има силу на земљи, а то није тако у аду. Потражимо Господа док имамо времена, порадимо на добру, како бисмо се ослободили будуће нескончиве геене, и удостојили Царства Небеског, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којему нека је слава и власт, у векове векова. Амин.

 


[1]Тј. и из замаљског и из Небеског Царства.