О покајању - пета

БЕСЕДА ПЕТА

О посту, и о Пророку Јони, и Данилу, и три младића,

а казана пред почетак Светога Поста.

Блистав нам је данас празник, и сабрање светлије него обичнио. А шта је узрок? Дело је то је поста, знам то и ја, поста који још није ту, али се очекује. Јер он нас сабира у дом отачки, он је и људе који претходно беху лакомислени поново вратио на руке мајчине. Ако нам је (пост) док га само очекујемо проузроковао толику ревност, колико ли ће тек произвести у нама благочестије када се јави и дође? Тако и град, када у њега треба да дође опасан (градо)начелник, одлаже сваку лакомисленост, и приступа ревновању у већој мери. Али, кад чујете за пост немојте се уплашити (као од) опасног градоначелника, јер он није страшан нама, него демонској природи. Ако је неко месечар, покажи му лице поста, и он прикован страхом остаје непокретнији од самих каменова, као да је везом неком држан, а понајпре када још види придодату и сестру и сарадницу поста – молитву. Због тога Христос вели: Род овај се не изгони осим постом и молитвом (Мт 17,21). Када, дакле, пост тако гони противнике нашега спасења, и кад је тако страшан непријатељима нашега живота, треба да га волимо и да се везујемо за њега, а не да страхујемо; ако се, наиме, треба чега плашити, онда ваља страховати од пијанства и преједања, а не од поста. Јер они нас, везавши нам руке на леђима, предају, као робове и заробљенике тиранији страсти, тој тешкој газдарици; а пост, када нас нађе поробљене и свезане, одрешује везе, ослобађа нас тираније и враћа претходној слободи. Када, дакле, пост војује против наших непријатеља, и ослобађа ропства, и враћа нам слободу, који још други, већи доказ његовога пријатељства са нашим родом тражиш? Јер највећи доказ пријатељства је сматрати да треба волети и мрзети исто што и ми.

Хоћеш ли да научиш колики је украс људима пост, колики чувар и обезбеђење? Замисли онај блажени и чудесни род монахa. Они су, избегавши из вреве (овосветске) и попевши се на врхове гора, и утврдивши себи колибе у миру пустиње, као у неком мирном пристаништу, пост узели за сапутника и заједничара за читав живот. Према томе, он их је од људи учинио анђелима, и не само њих, него ако се нађе и међу људима у градовима, он све узводи ка самом врхунцу мудрољубља. Јер Мојсије и Илија, стубови међу пророцима у старини, премда су били блистави и велики и по другим (врлинама), и премда су имали слободу многу, кад су хтели приступити Богу и говорити (са Њим) колико је то човеку могуће, прибегавали су посту, и на његовим рукама беху принети Богу. Због тога је Бог, стварајући у почетку човека, њега одмах поверио на чување у руке поста, као некој нежној мајци и најбољем учитељу уручивши му спасење човеково. Јер је оно: Са свакога дрвета у врту да једеш храну, а са дрвета познања добра и зла не једите (уп. 1Мојс 2,16-17) – једна врста поста. Па ако је у Рајском врту неопходан пост, много пре је изван њега; ако је лек користан и пре ударца, много пре је користан после (задобијања) ране, ако нам је то оружје било пристало док се још није био подигао рат пожудa, много пре нам је савезништво поста нужно после такве борбе, оне са пожудама, оне са демонима. Да је Адам послушао овај глас[1],не би чуо онај други који говори: Замља си, и у земљу ћеш отићи (1Мојс 3,19), међутим, будући да није послушао, због тога – смрт, и бриге, и напори, и нерасположења, и живот тежи од сваке смрти; због тога трње и бодљике, због тога напори и трудови, и живот мучан.

Виде ли како се Бог срди када се пост омаловажава? Види и како се радује када се пост поштује. Као што је, када је пост омаловажен као казну наметнуо смрт преступнику[2],тако је, опет, када је пост испоштован – смрт опозвана. Јер хотећи да ти покаже моћ те ствари[3],Он јој је дао власт да после осуде, после протеривања (из Рајског врта) оне који су вођени ка смрти, уграби са половине пута, и поведе их ка путу живота; и није то учинио са двојицом, или тројицом, или двадесеторицом људи, него читав један народ, велики онај и чудесни град Ниневљана који је пао на колена и главу нагнуо ка самом понору, када је требало да прими ударац одозго, (пост је) као некаква одозго долетела сила уграбио са самих врата смрти. Него, ако хоћеш, да чујемо ту приповест. И би, вели (Писмо), реч Господња Јони која говори: Устани и крени у Ниневију, град онај велики (Јона 1,1-2). Одмах хоће да га жацне величином града, предвиђајући будуће бекство Пророково. Али да чујемо и проповед (Пророкову).

2. Још три дана и Ниневија ће пропасти (уп. Јона 3, 4). А због чега предсказујеш страхоте које ћеш учинити? Да не бих учинио то што предсказујем! (Бог) је и гееном запретио како не би одвео у геену; нека вас уплаше речи, а нека вас не ожалосте саме ствари. А због чега је дао тако кратак временски рок? Како би ти познао и врлину варвара (говорим о варварима Ниневљанима који су били у стању да за три дана раздреше толики гнев због сагрешења), а и да би се задивио човекољубљу Божијем, који се за толика сагрешења задовољио тридневним покајањем, те да сaм не западнеш у очајање, макар и небројено пута сагрешио. И као што човек лење и безбрижне душе, макар имао много времена за покајање, ништа неће урадити, нити ће се због лакомислености помирити са Богом, тако ће човек који је будан и који кипи од усрђа, и показује покајање са ревнош2ћу многом, моћи у кратком временском року да потре прегрешења. Није ли се Петар три пута одрекао? Није ли трећи пут са заклетвом? Није ли (се одрекао) уплашивши се речиобичне слушкиње? И шта? Требале су му многе године за покајње? Никако, него се исте те ноћи и оклизнуо и устао, примио и ударац и лек, разболео се и оздравио. Како и на који начин? Заплакавши и закукавши, или још боље, не једноставно заплакавши, него са ревношћу многом и осећањем; због тога Еванђелиста не каже једноставно да је заплакао, него: Заплака горко (Мт 26,75). А каква је моћ оних суза, то ниједна, вели, беседа не може представити, али то јасно показује завршетак свега тога. После тешког оног пада (јер ниједно зло није једнако одрицању), ипак и после толикога зла (Христос) га је наново вратио претходној части и уручио му надзор над Васељенском Црквом, и што је важније од свега, показао нам је да (Петар) има већу љубав према Господу од свих апостолa. Каже, наиме: Петре, љубиш ли ме више него ови? (Јн 15,21). А нема ничег равног томе у смислу врлине.

А како не би говорио да је (Бог) с правом опростио Ниневљанима, људима варварима и безумницима, јер вели: Слуга који не зна вољу господара својега и не изврши је, биће мало бијен (уп. Лк 12,48), дакле, да не би то говорио, због тога ти је и Петра извео на среду, слугу који зна вољу Господара. Па ипак, и овај сагрешивши сагрешењем крајњим, гле до колике се висине попео. Немој, дакле, да паднеш код сагрешења, јер оно што је најтеже код греха јесте – остати у греху, и најстрашније код пада је – лежати у паду. Над тим и Павле јадикује и плаче, то је, вели он, достојно тужбалица. Да ме некако, каже он, када дођем к вама Бог не понизи, те да не заплачем над многима, не напросто над онима који су сагрешили, него над онима који се нису покајали код обести и нечистоте и блуда који су учинили (уп. 2Кор 12,21). А које би то време било прикладније за покајање од времена поста?

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Мисли се на претходно наведено Божије упозорење.

[2] Адаму.

[3] Тј. поста.