О покајању - друга

БЕСЕДА ДРУГА

О опорости цара Ахава, и Јони пророку.

Видесте ли претходне недеље рат и победу, рат са ђаволом, а победу Христову? Видесте ли како се покајање прослави, а ђаво не издржа ударац, него се уплаши и задрхта? Што се бојиш, о ђаволе, када се покајање хвали? Што тугујеш, што дрхтиш? Да, вели он, с правом тугујем и јадикујем, покајање ми је отело моћно оружје. А које то (оружје)? Блудницу, цариника, разбојника, богохулника. Јер покајање му је уистину уграбило многа оружја, и саму његову тврђаву очистило, од покајања је задобио смртоносни ударац. Познаћеш то, мили мој, и по ономе што нам је искуство ономад показало[1].Због чега, дакле, не уживамо такве беседе, и не састајемо се код сваке у Цркви прихватајући покајање? Ако си грешник, уђи у Цркву, да кажеш сагрешења своја; ако си праведник, уђи, да не изгубиш праведност, јер Црква је пристаниште и једнима и другима[2].Грешник си? Немој очајавати, него уђи истурајући пред себе покајање. Сагрешио си? Кажи Богу: Сагрешио сам! Која је тешкоћа, која грозота, која мука, која је тескоба исказати реч: Сагреших? Јер ти, ако за себе не кажеш да си грешник, нећеш ли ђавола имати за тужиоца? Предухитри га, отми му ту част, јер њему је част да оптужује. Што га, дакле, не предупредиш и не изговориш грех, и изгладиш сагрешење, знајући да имаш таквог тужиоца који не може да ћути? Сагрешио си? Уђи у Цркву, кажи Богу: Сагреших! Ништа друго од тебе не тражим, него само то. Јер Божанско Писмо вели: Говори ти први своја безакоња, е да се оправдаш (уп. Ис 43,26), кажи сагрешење да разрешиш грех. Нема ту ни муке, ни дугих реченица, ни трошења новца, ни ичега другог таквог – кажи реч, буди доброхотан код греха, и кажи: Сагреших! И откуда, велиш, то да ако кажем први сагрешење – разрешујем га? У Писму имаш и онога који је казао и разрешио, и онога који није казао и био осуђен. Каин је убио брата свог Авеља захваћен завишћу – убиство је уследило после зависти – узевши га, наиме, са собом на поље – уби га. И шта му Бог вели? Где је Авељ, брат твој (1Мојс 4,9)? Онај који све зна – пита, не зато што не зна, него убицу увлачећи у покајање. А да није питао зато што није знао, показао је (питањем): Где је Авељ, брат твој? Онај је пак казао: Не знам, зар сам ја чувар брата својега (исто). Нека буде, ниси чувар, а због чега си убица? Ниси чувао, а због чега си убио? А ипак, признајеш то[3]?Кривац си за чување. Шта му, дакле, каже Бог? Глас крви брата твојега вапи к мени са земље (уп. 1Мојс 4,10). Разобличио га је одмах и навео на њега одмазду, не толико због убиства, колико зато што је бестидан; Бог, наиме, не мрзи толико грешника, колико мрзи бестидника. И када је Каин немарно дошао до покајања, (Бог) га није прихватио, зато што најпре није казао сагрешење. Јер, шта он вели? Грех је мој већи од опроштаја ми (уп. 1Мојс 4,13), уместо да каже: „Много сагреших, нисам достојан живети“. А шта Бог каже њему? Стењаћеш и стрепећеш на земљи (уп. 1Мојс 4,12), страшну му је и тешку показао одмазду. Не убијам те, вели Он, да истина не буде предата забораву, али те чиним законом који ће сви читати, како би та несрећа постала мајка мудрољубља. И Каин је ишао около, закон живи, стуб покретан који и ћутећи испушта глас звонкији од трубе. (Глас који говори): Немој неко да је учинио исто, да не би исто пострадао. Он је примио одмазду за бестидности био осуђен за грех јер га није казао, него био обличен. Јер да га је себи први признао – избрисао би га.

2. А како би познао да ствар тако стоји, научи и како је други један, први казавши сагрешење, разрешио себе греха. Отидимо до Давида, Пророка и Цара – уосталом, ја га радије називам по пророковању, јер царство (му беше) у Палестини, а пророковање (се пружало) до крајева икумене, и царство пропаде за кратко време, а пророковање нам носи изреке бесмртне. Боље је да се и сунце угаси, него да речи Давидове буду предате забораву. Авај, овај западе у прељубу и убиство. Виде, вели (Писмо), жену лепу како се купа, и пожеле је (уп. 2Сам 11,2), а затим то о чему је помишљао – доведе до дела. И бипророк у прељуби, бисер у блату! Али још није знао да је сагрешио, толико је био обезнањен страшћу. Јер када је кочијаш пијан, кола иду лево-десно; а оно што су кочијаш и кола, то су нама душа и тело, и када се душа помрачи, и тело се ваља по блату, јер све док кочијаш стоји – кола лепо иду, кад он, међутим, омлитави и није у стању владати уздама – и сама се кола нађу у страхотама. Тако је и код човека, док му је душа трезвена и будна, и само тело је у чистоти, а када се душа помрачи, и тело се ваља у блату и задовољству. И шта (је учинио) Давид? Учинио је прељубу, али није то знао, нити га је ико разобличио, и то у старости крајњој, како би ти познао да, ако си лакомислен, ни старост ти није од користи, а опет, ако си ревносан, ни младост ти неће моћи нашкодити. Јер начин живљења није ствар животног доба, него дело воље, будући да је и Данило имао дванесет година, и судио, а старци били у поодмаклим годинама, а израђивали драму прељубе; нити је њима старост била на корист, нити је ономе младост била на штету. И да би научио да се ствари које се тичи целомудрености не суде по животном добу, него по вољи, Давид, у истом старачком добу будући, тада је пао у прељубу, убиство извршио, и запао у такво расположење да није ни знао да је сагрешио, јер му се кочијаш – ум, беше напио од неуздржања.

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Не можемо знати на који догађај Златоусти овде циља.

[2]Тј. и грешницима и праведницима.

[3]Да ниси чувар, или стражар брату.