О покајању - прва

БЕСЕДА ПРВА

Када се вратио са села[1].

Да ли сте се сетили нас док смо у међувремену били одвојениод вас? Јер ја вас никада не бих могао заборавити;оставивши град, нисам оставио сећање на вас, него каоони који су заљубљени у лепа тела, ма куда пошли, са собомоколо носе и жуђено лице, тако и ми, заљубивши се улепоту ваше душе, вазда са собом около носимо благоликоствашега разума. Па као што зографи мешајући различитебоје израђују слике оних тела, тако и ми помешавшикао неке шарене боје ваше ревновање на сабрањима, приправностна слушање, наклоност према беседнику, сва осталадобра дела, оцртавши карактер душе ваше и ставившига пред очи разума, посредством такве замисли добијамодовољну утеху на путовању. И те ствари смо непрекидноокретали (у глави), и седећи у дому и устајући, и ходајућии одмарајући се, и улазећи и излазећи маштасмо о вашојљубави; и не само дању, него и ноћу се веселисмо тим маштањима.И оно што је Соломон казао: Ја спавам, а срце је моје будно (Песма 5,2), то смо и ми тада осећали. Јер принудасна нам је склапала капке, али је сила љубави ваше будилаиз сна очи нашега разума, и често ми се чинило да у снуразговарам са вама. Душа, наиме, ноћу обично замишљаоне ствари о којима је током дана размишљала, што се,дакле, и код нас тада десило – не гледајући вас очима телесним,гледао сам вас очима љубави, и не будући са вамателом, био сам са вама расположењем (душе), и у ушимасу ми увек одјекивали ваши узвици. Због тога, иако нас јеслабост тела приморавала да дуже тамо (на селу) боравимои да од ваздуха уживамо корист за здравље телесно, силаљубави према вама то није дала, него је завапила, и нијепрестала да досађује док нас није убедила да се подигнемои пре договореног рока, и наговорила да дружење са вамасматрамо и здрављем, и забавом и сваком добром ствари.Па убедивши се у то, прихватисмо се рађе тога да се, јошносећи остатке слабости, вратимо, него да одлажући настрану слабост телесну, још више ожалостимо вашу љубав.

Јер и тамо боравећи, слушао сам ваша пребацивања, аи честе посланице су нам то преносиле, пазио сам на онекоје пребацују не мање него на оне које хвале, јер су типрекори били ствар душе која зна да љуби. Те дигавши се,због тога дотрчах, због тога никада нисам могао да вас избацимиз мисли. И што је чудно ако се, боравећи на селу иуживајући слободу, сетих ваше љубави, када је Павле, ланцимавезан, и боравећи у тамници, и гледајући како мупрете небројене опасности – у тамници боравећи као наливади некој – тако се сетио браће, те им је пишући говорио:Као што је и право да ја ово за вас мислим, јер вас имам у срцу и у оковима мојим, и у одбрани и у потврђивању Еванђеља (Филиб 1,7). Извана ланац од непријатељa, и изнутра ланац,онај жарке љубави према ученицима, онај споља је,међутим, искован од гвожђа, а онај унутра је настао од љубави,и онај је (Павле) често одлагао, а овај никада нијекидао, него као жене које када искусе порођајне болове ипостану мајке, где год да су, буду везане са децом коју суродиле, тако је и Павле, или још боље, и много јаче од тога,увек био везан са ученицима својим, и то толико више, коликосу од природних порођаја они духовни топлији. Јеровај није једном имао порођајне болове, него два пута исте,те завапи говорећи: Дечице моја коју опет с муком рађам (Гал 4,19). И заиста, жена то никада не може доживети, нитида се опет изложи истим трудовима, него је Павле поднеооно што се не може видети код природе, оне који су једномрођени поново је узео, и поднео због њих оштре порођајнеболове. Због тога је, хотећи да их дирне, говорио: Коју опет рађам у мукама, и само што не говори: Поштедите ме, ниједансин не мучи по други пут мајчину материцу порођајнимболовима, на шта сте ме ви приморали; и жене се напрегнуу трудовима кратко време, па чим дете изађе изутробе, муке престану, а ови (трудови не муче) тако, негоостају по читаве месеце. Павле се често у порођајним мукамамучио и читаву годину, и није породио оне које јеносио, и тамо је напор телесни, а овде болови не кидајуутробу, него кидају снагу саме душе. А како би познао дасу ови трудови топлији, (размисли) ко се икада помолио дазбог деце коју је родио поднесе геену? А он не само да сеподухватио тога да поднесе геену, него се моли и да будеодлучен од Христа, како би био у стању да породи Јудеје,које је увек и непрекидно рађао, па будући да се то ниједесило, мучио се говорећи: Жалост ми је велика и срце ме боли без престанка (уп. Рм 9,2). А овде опет: Дечице моја коју опет с муком рађам, док се не уобличи Христос у вама (Гал.4,19). Шта је благословеније од утробе која је била у стањуда роди такву децу, да имају Христа у себи? Шта плоднијеод ње која је породила читаву икумену? Шта моћније од њекоја је њих већ рођене, и већ одрасле побачене, успела поновода зачне и одозго уобличи? Јер то је код природнихпорођаја немогуће. Због чега није казао: „Дечице моја којуопет рађам“, него: „коју опет у мукама рађам“? И зауста, надругом месту вели да рађа: Јер вас у Исусу Христу ја родих (1Кор 4,15). Тамо је, дакле, хтео само да објави сродство, аовде се потрудио да придода и напор.

А како то да он децом зове оне које још није родио? Јерако има порођајне болове онда још није родио, како их,дакле, зове децом? Како би ти научио да му ти порођајниболови нису први, што је довољно било да их жацне[2].Постаосам, вели он наиме, једном отац, и отрпео сам због васодговарајуће рођење, а и ви сте једном постали деца, какото да ме опет уваљујете у друге порођајне болове? Довољнису они порођајни напори, на почетку, што ми опет намећетеболове? Јер падови људи верујућих задавали су му ништамање напора од људи који још нису поверовали. Јер билоје неподносиво гледати их како после заједничарења у таквимТајнама прелазе на неблагочестије; зато је веома горкои жалосније од сваке жене јаукао, говорећи: Дечице моја коју опет у мукама рађам, док се не уобличи Христос у вама.А то је говорио хотећи и да охрабри, и да заплаши; јер показавшида се Христос није уобличио у њима, он их је бациоу страх и агонију, а опет, објавивши да се Он може уобличити,припремио их је да буду смели. Јер казавши: Док се не уобличи, он је и једно и друго показао – и да се још нијеуобличио (у њима), и опет, да може да се уобличи. А да јето било немогуће,узалуд би им говорио: Док се Христос не уобличи у вама, и хранио би их лажним надама.

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Заједнички наслов свих беседа на грчком гласи: ΠΕΡΙΜΕΤΑΝΟΙΑΣ, дакле: О ПОКАЈАЊУ. У поднаслову прве додато је: ξγροατοπανελθόντος, друге: Καεςτνσκυθρωπότηταβασιλέωςχαβ, καεςωνντνπροφήτην, треће: Περλεημοσύνης, καεςτςδέκαπαρθένους, четврте: Περευχης, пете: περνηστείαςκαεςτνπροφήτηνωνν, καΔανιλ, κατοςτρεςπαδας, λέχθηδεςτνεσοδοντνγίωννηστειν, шесте: Περνηστείας, λεχθεισατκτβδομάδιτςγίαςτεσσαρακοστς, седме: κακατανύξεως, κατιταχςΘεςεςσωτηρίανκαβραδςεςτιμωρίαν·νκαπερτςαθπαράδοξοςστορία, осма нема поднаслова, и коначно девете: καεςτοςπολειφθένταςνταςσυνάξεσιν, νκαπερτςερςτραπέζηςκαπερκρίσεως. Преводе поднаслова види уз сваку беседу. Њихов заједнички латински назив је: Homiliae 9 dePoenitentia. Грчки тест у PG 49, I277-284; II283-292; III291-300; IV299-306; V305-314; VI313-324; VII323-336; VIII335-344; IX343-349/350; дакле у 49 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologiagraeca), колоне како горе стоји за сваку поједину беседу. Није нам познато да постоји критичко издање.

[2] Мисли се на Галате.