О немоћи ђавола - друга

БЕСЕДА ДРУГА

Онима који пребацују због чега ђаво није избачен,

и да нам његово зло нимало не шкоди ако пазимо, и о покајању.

Исаак, пожелевши једном да обедује из руку свога детета, посла га из дома у лов (в. 1Мојс 27,2-3), а овај Исаак[1], пожелевши да добије ручак из наших руку, нас не одасла из дома, него сaм притрча к нашој трпези. Шта би то била већа љубав, шта веће смиреноумље од њега који је сматрао вредним показати тако топлу љубав, и мирно поднео толико се спустити? Због тога, дакле, и ми, изгубивши и силу гласа, и крепост ногу од јутарње беседе, видевши очинско лице, одмах заборависмо на немоћ, одложисмо леност, окрилатисмо од задовољства – видесмо блиставу седину, и светлост нам испуни душу. Због тога и са радошћу постависмо трпезу, како би нас, обедујући, благословио. Нема овде лукавства и преваре као онда тамо[2],једном биналожено да донесе, а други је донео; ја и примих заповест да донесем, и донесох. Благослови нас, оче, благословом духовним, благословом који се сви вазда молимо да добијемо, и који је, не само теби, него и мени, и свима овима на корист. Замоли заједничког свима нама Господа да доведе овај твој живот до дубоке старости Исаакове. Јер је то и мени и овима вредније и неопходније од росе небеске и каквоте земље. Него, време је поставити трпезу. Каква је она? Остаци јутрос реченога за вашу љубав, јер већ је, већ је произнесена беседа о ђаволу, коју беседу пре два дана започесмо, а коју и јутрос казасмо за оне који се уводе у Тајне, кад сам разговарао са њима о одрицању (од ђавола) и приступању (Христу). А чинимо то не зато што нам је беседа о ђаволу драга, него зато што нам је поука о њему осигурање; он је, наиме, непријатељ и противник, а велико је осигурање добро знати прилике наших непријатеља. Казасмо претходно да он не влада силом, нити тиранијом, нити принуђујући, будући да, ако би тако било, он би нас све погубио. И у потврду тога навели смо свиње, над којима демони нису били у стању вршити насиље пре овлаштења од Господара; наиме, стада волова и оваца Јовових ђаво се није усудио да уништи док није добио власт одозго. Једно смо, дакле, прво научили – он силом нама не влада, нити принудом; друго после тога смо додали, да владајући лукавством, ни тако не савлађује све, и опет смо извели на среду истог тог борца – Јова, на кога ђаво небројена лукавства покренувши, ни тако га не савлада, него савладан одступи. Преостајенадаље још једно истраживање. Које је, дакле, то? То што, кажеш ти, ако он и не влада силом, ипак влада лукавством, и због тога би боље било да је био уништен. Јер ако га је Јов савладао, он је преварио Адама и саплео га; а да је једном за свагда био уништен, ни Адам се не би никада саплео; а сада остајући савладан једним – он савлађује многе, десеторица савлађују њега, а он влада многима и савлађује их, а да је био уклоњен, ни то мноштво не би погинуло. Шта ћемо, дакле, рећи на то? (Рећи ћемо) да су они који њега савлађују вреднији од савладаних, макар ових последњих било више, а оних првих мање. Бољи је, наиме, један, каже Писмо, који твори вољу Божију, него десет хиљада базаконикâ (уп. Сирах 17,3). И друго, да када би противник био уништен, сaм тај који надвлада трпи штету због тога. Јер ако би противник остао, они лакомисленији не би трпели штету због ревнијих, него због властите лакомислености; а ако бипротивник био уништен, они ревнији би због оних лакомисленијих претрпели штету, и не би показали сопствену моћ, нити би добили венце.

2. Можда још нисте схватили речено, па је, дакле, неопходно исто то казати наново јасније. Нека постоји један противник, а нека постоје два борца који намеравају да се рву са њим, и од те двојице бораца један нека буде услед прождрљивости упропаштен, немаран, попустљив, раслабљен, а други нека је ревносан, доброга здравља, нека време проводи у вежбалишту, у вежбама многим, показујући сву посвећеност вежбању; ако би, дакле, уклонио оног противника – којему од ових би нанео штету? Да ли лакомисленоме и немарноме, или ревносноме и ономе који се око свега онога мучио? Очигледно ревносноме, којему би, наиме, уништењем противника због оног лакомисленог била нанесена неправда, а лакомислени, када би противник остао, не би претрпео штету због ревноснога – пао би, наиме, због сопствене лакомислености. Казаћу и друго решење овога истраживања, како би ти научио да штету не наноси ђаво, него да увек властита лакомисленост саплиће оне који не пазе. Нека буде остављен по страни ђаво, који је веома зао, али не по природи, него по слободном избору и вољи. Да ђаво, наиме, није по природи зао, познај по самим овим именицама: ђаво се назива по клеветању[3],јер је оклеветао човека пред Богом, говорећи: Не поштује те Јов залуд; него, пружи руку своју и такни оно што има, еда ти неће у лице похулити (уп. Јов 1,9-11). А оклеветао је опет Бога пред човеком, говорећи: Огањ паде са неба, и спали овце (уп. Јов 1,16); настојао је, наиме, да убеди Јова да се тај рат разгорео одозго, са небеса, и да завади роба са Господаром, и Господара са слугом. Или још боље, није завадио, него је покушао, а није могао. Тако да, када видиш другога роба завађеног са Господаром – Адама са Богом, и њега који верује клевети– знаш да ђаво није добио снагу сопственом моћи, него због лакомислености и небриге Адама. Због тога се, дакле, каже ђаво (тј. клеветник), а клеветање и неклеветање није јестаство, него ствар која бива и не бива, случи се и не случи се; а те такве ствари немају поредак од природе нити од суштине. Знам да је многима тешко разумљива ова беседа о суштини и стварима случајним[4],али постоје и они који су у стању да чују и оно најтананије, управо због тога смо ми то казали.

Наставак у штампаном издању

 


[1]Златоусти овде мисли на Флавијана, ондашњег епископа Антиохије.

[2]Алузија на причу о Исааку, Исаву и Јакову.

[3]Именицу ђаво (грч.: διάβολος) Златоусти изводи из поимениченог инфинитива τοδιαβάλλειν: клеветати.

[4]Ради се о аристотеловском разликовању суштине и случајности. Види нпр. Метафизика Δ7