О немоћи ђавола - прва

БЕСЕДА ПРВА

Онима који говоре да демони уређују људске ствари

и љуте се код казни Божијих, и саблажњавају успесима

неваљалаца и неуспесима праведника[1].

Ја сам очекивао да ће вас услед трајања беседе обузети досада од наших речи, а видим да је супротно испало: од те истрајности није вам постало досадно, него вам је жеља и порасла, не јавља се засићење, него задовољство; и дешава се оно што на паганским гозбама трпе љубитељи вина. И они, наиме, колико се више наливају чистим вином, толико већу код себе распаљују жеђ; па и вас, колико више поучавамо, толико вам будимо већу жудњу, жељу чинимо већом, љубав жешћом. Због тога, премда у себи свестан крајњег сиромаштва, нећу престати да опонашам частољубиве домаћине непрестано вам постављајући трпезу и износећи пун пехар поуке. Јер видим да и након што га читавог испијете, опет одлазите жедни. А то је очигледно и на основу онога што увек буде, а понајвише у прошлу недељу. Да ви неуморно учествујете у божанским речима показа понајвише тај дан, у који сам говорио о томе да не треба злословити узајамно, када сам вам и понудио претпоставку осуде најсугурније, наговарајући вас да говорите лоше о властитим сагрешењима, али да се не бавите туђим, када сам наводио оне свете који себе осуђују, а друге штеде. Павла, који говори: Од грешника први сам ја (в. 1Тим 1,15), и да је њега, хулитеља, и гонитеља, и пркосника Бог помиловао (в. 1Тим 1,13), њега који себе назива недоношчетом и мисли да није достојан назива апостола (в. 1Кор 15,8-9); Петра који говори: Изиђи од мене, јер сам човек грешан (уп. Лк 5,8); Матеја, који себе назива цариником и у време апостолства (в. Мт 10,3); Давида, који вапи и говори: Безакоња моја превазиђоше моју главу, као бреме тешко оптеретише ме (Пс 37,5); и Исаију, који оплакује себе и јауче: Нечист сам и нечиста уста имам (уп. Ис 6,5); она три младића који у пећи пламеној исповедају и говоре да су грешили и преступали Закон и да нису сачували заповести Божије (в. Дан 3 passim); Данила који исто то опет оплакује. А када после тог списка светих ових људи, оне који осуђују друге назвах мувама, и наведох прави узрок тог поређења, говорећи да као што оне (тј. муве) слећу на туђе ране, тако и они који осуђују друге озлојеђују туђа сагрешења, доносећи отуда болест и онима који су са њима; а оне који чине супротно назвао сам пчелама, које не доносе болест, него граде саће великог благочестија, и тако долећу на ливаду врлине светих – тада, управо тада сте показали незаситу љубав. Будући, наиме, да се беседа наша продужи на дугачко, бескрајно дуго, као никад, многи су очекивали да ће мноштво казанога угасити код вас спремност (за слушање), а десило се супротно; јер још више вам се разгреја срце, још више се пробуди жудња. По чему се то види? Пљескања су пред крај постајала јача, и узвици јаснији, и десило се исто што и у пећима. Као што тамо на почетку светлост од пламена није веома сјајна, а када пламен захвати сва тамо положена дрва, подиже се у велику висину, тако се десило и тада тога дана. На почетку сабрање није било јако узбуђено, а када се беседа продужи и дохвати свих предмета, и кад биутемељена поука, тада се код вас разгоре жеља за слушањем, и проломи се најјачи аплауз. Због тога сам, премда спреман казати мање од реченога, преступио тада меру, или још боље, никако нисам ја преступио меру, јер сам навикао каквоту поуке мерити не мноштвом изговорених речи, него расположењем слушалаца. Онај који је мучан слушаоцима, и ако скрати поуку, биће досадан, а ко их држи загрејаним, и будним, и трезвеним, ако је и развуче у дужину, ни тако им неће утолити жељу.

Будући да се, међутим, увек деси да је неко у толиком народу слаб, немоћан да испрати толику дужину беседе, њима ћу посаветовати ово: саслушавши колико могу да прихвате, и примивши колико им је довољно, нека се удаље; нико да их не задржава, нити приморава да остану више но што могу; а они пак, нека нас не приморавају да скратимо беседу пре времена и уобичајеног часа. Заситио си се ти, али брат твој је још гладан, и ти си се напио од мноштва казанога, али брат твој је још жедан. Нека узме колико може примити.

2. Исто бива и код ванцрквених трпеза, једни се засите раније, а други касније, и нити ови пребацују онима, нити они осуђују ове; али, тамо је устати пре других – похвално, а овде[2]устати пре – није за похвалу, него достојно саосећања; тамо је отићи касније – за осуду и прекор, а овде је устати касније – највећа похвала и добар глас. Како то? Јер тамо од преједања бива тромост, а овде од духовне жудње и жеље за Божанским настаје постојаност и истрајност.

Него, довољно је за увод; а ми даље прелазимо на онај дуг који остадосмо дужни онога дана. О чему тада беше говора? (О томе) да свим људима беше један језик (в. 1Мојс 11,1), као што је и једна природа, и ниједан човек не беше разногласан или разнојезичан. Откуда, дакле, сада толико разногласје? Од лакомислености оних који су тај дар[3]примили, што тада и једно и друго казасмо, показујући кроз истојезичност човекољубље Господа, а кроз разнојезичност – незахвалност слугу. Он је, наиме, предвидевши да ће (људи) уништити тај дар, њега ипак дао; а ови којима је дар поверен, постадоше зли према том залогу. Једна је одбрана на овај начин: да није Бог одбацио даривање, него смо ми уништили дато нам; а други, после овога је, да смо касније примили веће дарове од уништених; уместо привремених напора почаствова нас животом вечним, уготови да уместотрња и бодљикa у душама нашим проклија плод Духа. Ништа не беше простије од човека, и ништа не постаде часније од човека. Овај беше последњи део словесне творевине: али ноге постадоше глава, и посредством Првине[4]узнесе се на Трон царски. Као кад би, наиме, човек неки частан и дарежљив, видевши некога да је избегао бродолом, и да је у стању једино голо тело да спаси из таласа, прихвативши га раширених руку, огрнуо га блиставим огртачем и увео у част највишу, тако је и Бог учинио са нашом природом; човек је одбацио све што је имао: слободу пред Богом, дружење са Богом, боравак у врту рајском, живот без муке, и као после бродолома, отишао је тамо го; а Бог се одмах прихвати тога да га огрне, и мало после узведе га руководећи га према небу, премда бродолом није имао достојно оправдање.

Јер се сва та бура није десила због силине ветрова, него због лакомислености онога који плови. Но Бог није гледао на то, него се сажали на величину несреће, и онога који је у луци претрпео бродолом, као да је то доживео насред пучине, тако га је срдачно прихватио; јер пасти у Рају, значи претрпети бродолом у луци! Како то? Јер још увек без бола, још увек без бриге, нити напора, нити невоља, нити небројених таласа пожуде који наваљују на нашу природу, она би саплетена и паде. И као што гусари морски често малим гвожђем пробушивши лађу, читаво море пуштају доле у брод, управо тако и ђаво видевши онда брод Адамов, то јест душу испуњену многим добрима, као малим гвожђем некаквим, простим гласом приступивши и провртевши, испразни сво богатство његово, а барку његову потопи. Али је Бог направио корист већу од те штете, и нашу природу повео ка Трону Царском. Због тога Павле вапи, говорећи: Саваскрсе нас, и посади заједно са Њим с десне стране Његове на небесима, да покаже у вековима који долазе превелико богатство благодати Његове у доброти према нама (уп. Еф 2,6-7). Шта то говориш? Ствар је већ настала иима довршење, а ти говориш: Да покаже у вековима који долазе, зар није већ показао? Већ је показао, али не свим људима, него мени верујућем, а човек неверујући то чудо још није видео. А тада, у Дан онај, читава човачанска природа ће се, дошавши, задивити ономе што је било, иначе и нама ће тада бити јасније. Верујемо, наиме, ми и сада, али слух и гледање не представљају то чудо на исти начин, него као и код царева, дивимо се слушајући о пурпуру, и о круни, и за златоткане огртаче, и престо царски, али још више то осећамо када га, пошто се раздвоје завесе, видимо посађеног на висини престола; тако и код Јединороднога – кад се раздвоје небески народи; тада ћемо имати веће дивљење од тога призора. Замисли, наиме, како је то видети природу нашу ношену на Херувимима, и окружену свим Силама небеским.

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Заједнички наслов све три беседе на грчком гласи ΠΕΡΙΑΔΥΝΑΜΙΑΣΤΟΥ ΔΙΑΒΟΛΟΥ, дакле: О НЕМОЋИ ЂАВОЛА, у поднаслову прве је додато: Πρς τοςλέγοντας, τιδαίμονεςτνθρώπιναδιοικοσι, καδυσχεραίνονταςπταςτοΘεοκολάσεσι, κασκανδαλιζομένουςπταςτνφαύλωνεημερίαιςκαδυσπραγίαις τνδικαίων. μιλίαα'. (Превод види у поднаслову прве расправе). Грчки тест у PG 49,241-258, дакле у 49 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologiagraeca), колоне 241 до 258. У поднаслову друге стоји: Πρςτοςγκαλοντας, τίνοςνεκενοκκμέσουγέγονενδιάβολος·κατιοδνμςβλάπτειτούτουπονηρίαἐὰνπροσέχωμεν·καπερμετανοίας. μιλίαβ'(Превод види у поднаслову друге расправе). Грчки тест у PG 49,257-264. Трећа беседа у поднаслову има: τικῥᾳθυμίαςκακία, καπσπουδςρετ, καοδνοτεονθρωποιπονηρο, οτεατςδιάβολοςτννήφονταπαραβλάψαιδύναται·καπόδειξιςλλοθέντεπολλαχόθεν, κακτνκαττνδμκατνώβ'(Превод види у поднаслову треће расправе). Грчки тест у PG 49,263-275/6. Њихов латински назив је Dediabolotentatore(homiliae 1-3), премда се срећу и под латинским насловом HomiliaeIIIdeimbecillitatediaboli. Није нам познато да постоји критичко издање.

[2]У Цркви.

[3]Дар језика.

[4]Тј. Исуса Христа (в. 1Кор 15,20; Кол 1,18).