Катихуменима - друга

КАТИХЕЗА ДРУГА

Онима који намеравају да се просветле,

и о женама које себе украшавају плетеницама и златом,

и о онима који се користе зазивањем, или записима или бајањем,

што је све страно хришћанству.

Дошао сам најпре да затражим од вас плодове онога што је за вашу љубав казано недавно, јер не говоримо само зато да бисте слушали, него и да запамтите казано, и да нам на делима понудите доказ за то, или још боље, не нама, него Богу који зна тајне помисли. Због тога се и каже катихеза[1], да и када смо одсутни беседа одјекне у вашим мислима. И немојте се зачудити што сам дошао после само десет дана да затражим плодове посејаног семена, могуће је, наиме, у једном дану истовремено и бацити семе и жетву уприличити, јер не само сопственом силом, него и оснажени подстицајем Божијим, тако смо позвани на подвиге. Они, дакле, који су прихватили казано, и који су се испунили делима, нека наставе да напредују, а они који још нису прионули на тај добар посао, нека сада налегну, како би том својом спремношћу одбацили од себе осуду за лакомисленост. Јер могуће је, могуће је и човеку веома лакомисленом, који после покаже спремност, изгладити сву штету претходног времена. Зато (Псалмопојац) вели: Данас, ако глас Његов чујете, не отврдните срца ваша, каоу огорчењу (уп. Пс 94,7-8). А то говори наговарајући и саветујући да никада не очајавамо, него да, докле год смо овде, имамо добре наде, и да се држимо онога што је пред нама и да гањамо бојну награду горњега призвања Божијега (уп. Фил 3,14).

То ћемо и ми да чинимо и да истражимо именa великог тог даривања[2].И као што непознавање величине достојанства[3] оне који су њиме почаствовани чини лакомисленијима, тако их познавање усправља да буду благодарни и чини их марљивијима. Иначе, било би ружно и смешно, науживавши се толике славе и части од Бога, не хтети знати на шта то указују њена имена. И зашто говорим о том дару? Ако замислиш име заједничког нам рода, добићеш највећу поуку и подстицај на врлину. Јер име: човек ми не дефинишемо према паганима, него како је Божанско Писмо заповедило. Човек, наиме, није свако ко има руке и ноге људске, нити који је словесан, него свако ко се са слободом увежбава за врлину и побожност. Чуј, дакле, шта Писмо вели о Јову, јер казавши: Беше човек у земљи Авситиди, не описује га по оним одредницама по којима пагани, нити говори да је имао две ноге и широке нокте[4],него је, сјединивши ознаке оне побожности, говорило: Праведан, истинољубив, богобојажљив, човек који се уздржава од свакога зла (уп. Јов 1,1) показавши да то значи – бити човек. Исто као што и други један вели: Бога се бој, и заповести Његове држи, јер то је сав човек (уп. Проп 12,13). А ако име човек нуди толики позив на врлину, много више то чини име: верни. Верним се, наиме, називаш због тога што верујеш Богу, а Он сaм од себе је поверљив; правичност, освећење, чистоту душе, усиновљење, Царство Небеско, све то ти је поверио и предао; а ти си опет Њему поверовао и поверио друго: милостињу, молитву, целомудреност и сваку другу врлину. И што говорим омилостињи? Ако би Му и чашу хладне воде (Мт 10,42) дао, ни то нећеш изгубити, него ће ти и то са тачношћу сачувати у Дан онај, и вратити са великом слободом; јер то и јесте уистину чудесно, што поверене Му ствари не само да чува, него их и увећава узвратним даровима. А исто је Он заповедио и теби – да то, према својој моћи, чиниш са оним што је теби поверено, да увећаваш светост коју си добио, и правичност ону добијену у Купељи да чиниш сјајнијом, и благодат да чиниш блиставијом, као што је, наиме, и Павле учинио, напорима и ревновањем и спремношћу увећавши сва добра која је добио.

И запази брижну љубав Божију; нити ти је све овде дао, нити те је свега лишио, него ти је једне ствари дао, а друге задржао. А због чега није овде све дао? Да покажеш веру у Њега, верујући на основу самог обећања Његовог у оно што још ниси добио. А зашто, опет, није све тамо положио, него је дао и благодат Духа и праведност и освећење? Да би ти олакшао терет напора, и да би ти добру наду успоставио и на основу онога што јe већ дато, и на основу онога што ће доћи. Због тога ћеш се назвати новопросвећени, јер ако будеш хтео, имаћеш увек ту светлост, она се никада не гаси. Ову (сунчеву светлост) нам, хтели ми то или не, замењује ноћ, а оно сијање не познаје таму: Светлост светли у тами, и тама је не обузе (Јн 1,5). Свет, дакле, не сија од сучевога зрака који га обасјава тако, како се душа просветли и постане блистава када је захвати благодат Духа. И упознај најтачније природу ствари, јер када завлада ноћ и тама, човек често, видећи конопац, помисли да је змија, и од пријатеља који му прилази бежи као од непријатеља, и престрави се чувши некакав звук, а дању ништа такво не бива, него је све како и изгледа. То се дешава и са душом нашом. Јер када наиђе благодат, она изагна таму из разума, те ми упознајемо тачну природу ствари, и ствари које су нам претходно биле страшне постају безначајне. Ни смрти се, наиме, више не плашимо тачно познавши при овом свештеном тајноводству да смрт није смрт, него сан и привременоуснуће; и ни сиромаштва, ни болести, нити ичега другог од таквих ствари се не бојимо познавши да идемо ка бољем животу, недирнутом и нетрулежном и ослобођеном сваке такве аномалије.

2. Немојмо, дакле, више да стојимо зурећи у ствари животне, нити у раскош трпезе, нити у скупоценост огртача; јер ти имаш огртач важнији, имаш трпезу духовну, имаш славу ону одозго, и Христос ти постаје све, и трпеза и огртач и дом и глава и корен. Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал 3,27), гле како ти Он постаде огртач. Хоћеш ли да знаш и како ти постаје трпеза? Који мене једе, вели, као што ја живим кроз Оца, тако ће и он живети кроз мене (уп. Јн 6,57). А да ти постаје дом: Који једе тело моје у мени пребива, и ја у њему (Јн 6,56); а да је корен, опет каже: Ја сам чокот, а ви сте лозе (Јн 15,5); и да је брат, и пријатељ, и Женик: Не називам вас више слугама, јер сте ви пријатељи моји (уп. Јн 15,14-15). А Павле опет: Обручих вас једноме мужу, да чисту девојку приведем Христу (2Кор 11,2), и опет: Да Он буде прворођени међу многом браћом (Рм 8,29). А не постајемо само браћа Његова, него и деца, јер вели: Гле, Ја и деца коју ми је Господ дао (уп. Ис 8,18), и не само то, него и удови Његови, и тело Његово (в. 1Кор 12,27). Као да казано није довољно да покаже љубав и благомислије које Он показује према нама, поставио је и друго, од овога веће, називајући себе нашом главом (в. Еф 1,22). Знајући све то, љубљени, узврати Добротвору најбољим живљењем, и замисливши величину те Жртве, украси удове свога тела. Помисли шта то узимаш у руку[5],и никада се не дрзни да (њоме) удариш некога, нити да је, толиким даром почаствовану, осрамотиш грехом ударања; замисли се шта то узимаш у руку, и сачувај је чисту од похлепе и сваке отимачине. Помисли да дарове не узимаш само руком, него их и приносиш устима, и сачувај језик чистим од срамних и увредљивих израза, хуле, кривоклетства и свега томе сличнога. Јер је погубно језик који служи тако страшним Тајнама, који је таквом Крвљу[6]обливен, који је мач златни постао, окренути на клевете и увреде и лакрдије. Постиди се од части којом га је Бог почаствовао, и не спуштај га до простоте греха; и опет се засмисли да после руке и језика срце прихвата страшну ону Тајну, никада не снуј против ближњега, него сачувај размишљање чисто од сваке злоће, тако ћеш бити у стању да осигураш и очи и слух. Како, наиме, да није необично, после тајанственог оног гласа који са небеса силази – говорим о гласу Херувимa[7]– слух упрљати блудним песмама и сладуњавим мелодијама? Како да није крајње осуде достојно да очима којима гледаш неизрециве и страшне Тајне, истим тим очима гледаш и блуднице, и чиниш прељубу, ону у мислима? На свадбу си позван, љубљени, немој да дођеш одевен у прљаве хаљине, него узми хаљине свадби прикладне. Јер ако људи позвани на свадбе чулне, макар од свих били сиромашнији, често позајме или купе чист огртач, те се тако појаве код оних који су их звали, а ти, који си позван на свадбу духовну и вечеру царску, замисли се о томе какав би огртач било право купити, или још боље, не треба ни купити, него ће ти га на дар дати Онај који те на свадбу зове, да ти сиромаштво не буде изговор. Чувај, дакле, огртач које си узео, ако га уништиш, нећеш даље моћи да га позајмиш, нити да купиш; јер такав огртач се нигде не продаје. Чуо си како су застењали они који су раније увођени у Тајинства, и како су се ударали у прса покретани савешћу? Пази, дакле, мили, да и ти једном то не претрпиш, а како да не претрпиш не одбацивши неваљалу навику на зла? Због тога сам и ономад казао, а и сада говорим, и нећу престати да говорим да ако човек не исправи недостатке у понашању, нити се са вољом припреми за врлину – нека се не крсти. Јер Купељ може ослободити одпретходних сагрешења, али није мала бојазан и случајна опасност да се опет некако на њих не вратимо, те нам лек буде на несрећу. Јер онолико колико је већа благодат, толико је већа казна онима који после тога греше.

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Грч. κατήχησις, дословно: чути насупрот себе ехо, односно одјек; поука је изведено значење које алудира на то да изговорено треба да нађе одјека код слушалаца, на шта и Златоусти овде циља.

[2] Крштења.

[3]Мисли се на достојанство хришћанског имена.

[4]Алузија на анегдоту коју наводи Диоген Лаертије (VI 2,40). Диоген Киник је, када је чуо да Платон дефинише човека као двоножно биће без перја, очерупао петла и рекао: „Ево Платоновог човека!“ – Наводно, касније је поменута дефиниција допуњена са: које има широке нокте.

[5]Мисли се на Дарове на Литургији, који су се у старини примали у руке. Касније је, због разних злоупотреба, уведена у употребу кашичица.

[6]Крвљу Христовом при узимању Причешћа.

[7]Тј. Херувимској песми на Литургији.