Катихуменима - прва

КАТИХЕЗА ПРВА

Онима који намеравају да се просветле, и због чега се каже

бања новога рођења, а не отпуштања грехова, и да је опасно

не само криво се заклињати, него и заклињати се уопште,

макар се и право клели[1].

Како нам је мио и драг овај хор младе браће; ја вас, наиме, и пре порођајних болова већ називам браћом, и поздрављам сродство ваше (са нама) и пре рођења. Јер знам, добро знам до колике ћете бити доведени части, до колике власти, а оне који ће добити власт обично сви поштују и пре ступања на власт, тим настојањем задобијајући себи њихову наклоност за будућност. И сaм сада то чиним, јер ви нећете бити уведени у висок положај, него у царство; или још боље, не у обично царство, него у само Царство небеско. Због тога од вас тражим и молим да ме се сетите када уђете у то Царство, и као што је Јосиф говорио пехарнику: Сети ме се кад ти добро буде (1Мојс 40,14), управо то и ја вама сада говорим: Сетите ме се кад вам добро буде. Не тражим то као накнаду за тумачење снова, као он, јер нисам дошао да вам протумачим снове, него хотећи да вам протумачим ствари небеске, и доносећи најаве таквих добара: Која нити око виде, нити ухо чу, нити на срце човеку дођоше, а то је оно: Што припреми Бог онима који Га љубе (уп. 1Кор 2,9). Јосиф је, дакле, говорио ономе пехарнику: Још три дана, и Фараон ће те поново поставити за пехарника (уп. 1Мојс 40,13), а ја вам не говорим: Још три дана и бићете уведени у дужност пехарника тираниновог, него говорим: још тридесет дана[2],ипоново ће вас васпоставити, не више Фараон, него Цар Небески у отачаству вишњем, у слободном Јерусалиму, у граду оном на небесима. Онај је говорио: Даваћеш чашу у руке Фараону (исто), а ја вам не говорим: Даваћете Чашу у руке Цару, него: Сaм Цар ће давати у руке ваше Чашу ону страшну, испуњену силом многом, Чашу часнију од сваке друге твари. Они који су уведени у Тајинства знају снагу те чаше, а и ви ћете је, мало касније, познати. Сетите ме се, дакле, када дођете у Царство оно, када добијете огртач царски, када огрнете порфиру крвљу Господњом обојену, када будете овенчани круном која са свих страна зрачи светлост блиставију од зрака сунчевих. Јер такви су свадбени дарови Женика, с једне стране већи од вашега достојанства, а са друге достојни Његовога човекољубља. Због тога вас овде називам блаженим и пре свештених оних брачних ложница, и не само да вас називам блаженим, него и хвалим благоволеније ваше што нисте приступили просветљењу са последњим дахом, као они лакомисленији међу људима, него већ овде као слуге благоразумне, спремне да са наклоношћу многом слушају Господара, врат душе са благошћу многом и спремношћу подмећете под јарам Христов, и што сте тај јарам прихватили, и бреме то лако узели. Јер ако су дарови благодати исти и вама и онима који се уводе у Тајинства у последњем тренутку, није вам, међутим, исто оно што се тиче слободног избора воље, нити припреме. Јер они добијају (дарове) на постељи, а ви у недрима Цркве, заједничке нам свима мајке, они цвилећи и лијући сузе, а ви радујући се и веселећи, они стењући, а ви благодарећи, они захваћени грозницом великом, а ви испуњени многим духовним задовољством. Отуда је овде све у сагласју са даром, а тамо је све супротно дару; јер тамо се они који се уводе у Тајинства, уводе у њих са многим нарицањем и јауком – деца стоје около плачући, жена гребе образе, пријатељи стоје оборених очију а слуге обливене сузама, и целокупан изглед дома је као неки зимски и мрачни дан, а ако би отворио сaмо срце лежећега на одру, открићеш га још тмурнијег од ових. Јер као што ветрови који са великом силом ударају један на другога расецају море на многе делове, тако и помисли на страхоте које човека тада обузимају, упадајући у душу болнога, деле његове мисли на многе бриге. Јер када погледа на децу, замишља их као сирочиће; када баци поглед на жену, рачуна на њено удовиштво; када види слуге, опажа опустелост читавог дома; а када се опет врати на себе, присећа се свог овдашњег живота те, намеравајући да се опрости од њега, покрије га велики облак жалости. Таква је душа онога који намерава да тада буде уведен у Тајинства. А онда усред тих немира и узбуне долази свештеник, болеснику – страшнији од саме грознице, а болесниковим ближњима – непријатнији и од смрти, јер сматра се да је долазак свештеника знак већег очајања него ли глас лекара који онога оставља без наде на живот, те претпоставка вечнога живота нама изгледа као да је символ смрти. Но још увек нисам изнео врховно зло: међу узнемиреним и припремљеним рођацима душа често отишавши остави празно тело, а многима ни присутна није користила. Јер када не препознаје присутне, нити чује глас, нити је у стању да распозна речи посредством којих се успоставља блажени савез са заједничким нам свима Господарем, него онај који се намерава просветлити лежи као некорисно дрво или камен, ни у чему се не разликујући од мртваца – каква је корист од увођења у Тајинства при толикој отупелости?

2. Онај који намерава да приступи свештеним и страшним Тајнама треба да је будан и бодар, да је чист од сваке животне бриге и испуњен целомудријем многим, многом спремношћу, треба да из размишљања искорени сваку мисао туђу Тајнама, и да припреми дом од свега чист, као да намерава примити самога Цара. Таква је припрема нашег разума, такве су нам мисли, такав слободан избор душе. Очекујте, дакле, достојну накнаду за најбољу ту вољу од Бога, који обилније узвраћа онима који показују послушност Њему. А пошто и слугама Божијим ваља од себе штодопринети, принесимо што своје, или још боље: не своје, него је и то Господње. Јер шта, вели Апостол, имаш, што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1Кор 4,7). Хтедох вам пре свега другог казати зашто су Оци наши, претрачавајући читаву годину, узаконили да се чеда Цркве уводе у ово време у Тајинства? И због чега вас после ове наше поуке, необувене и неодевене, голе и босе, само у огртачу, шаљу ка гласовима изгонитеља. Јер они нам нису тек онако и залуд прописали тај такав изглед и то време, него и једно и друго имају тајанствени неки и нерециви разлог. И ја вам хтедох то казати, но видим да нас беседа сада наводи на друго нешто, неопходније. Неопходно је, наиме, казати шта је то Крштење, и због чега је оно ушло у наш живот, и колика нам добра доноси.

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Наслов прве беседе на грчком гласи просто ΚΑΤΗΧΗΣΙΣΠΡΩΤΗдакле:КАТИХЕЗА ПРВА, док је у поднаслову додато: Πρςτοςμέλλονταςφωτίζεσθαι, καδι τί λουτρν παλιγγενεσίας κα οκ φέσεως μαρτημάτων λέγεται, κατι πικίνδυνονο τπιορκεν μόνον, λλ κα τμνύειν, κν εορκμεν(преводвидиуподнаслову прве расправе).Њенлатинскиназив, покојемсенајчешћецитираунаучној, поготовозападној, литературијеAd illuminandos catecheses 1. Грчки тест у PG 49,223-232, дакле у 49 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologiagraeca), колоне 223 до 232. Критичко издање A. Piedanel, L. Doutreleau, SCh366. Наслов друге беседе гласи: ΚΑΤΗΧΗΣΙΣΔΕΥΤΕΡΑдакле: КАТИХЕЗА ДРУГА, а у поднаслову стоји: Πρςτοςμέλλονταςφωτίζεσθαι·καπεργυναικντννπλέγμασικαχρυσκατακοσμουσναυτάς·καπερτνκληδονισμος, περιάπτοις, πδαςκεχρημένων, περπανταλλότριαΧριστιανισμο(превод у поднаслову друге расправе). Њен латински је Adilluminandoscatecheses 2. Грчки тест у PG 49,231-240.

[2]Беседа је одржана 30 дана пред Пасху, исте 387.г. када и беседе О статуама.