О статуама - деветнаеста

БЕСЕДА ДЕВЕТНАЕСТА

У недељу пред Спасовдан[1] о онима са села, и о незаклињању.

Раскошно се почастисте од светих мученика ових претходних дана, прослависте празник духовни, добра кола одиграсте; видесте ребра огољена и исечене слабине, и крв која лије са свих страна, небројене видове мучења; видесте природу људску која указује на ствари изнад природе, и венце исплетене од крви, заиграсте добро коло, док вас је свуда по граду водио добри овај стратег[2];нас је, међутим, болест и невољнога приморала да останемо кући. Уосталом, ако и нисмо учестовали у празновању, учествовали смо у задовољству, ако и нисмо уживали у светковини, заједничарили смо у радости вашој. Таква је сила љубави – оне који не учествују чини да се подједнако радују са учесницима, убеђује нас да добра ближњега сматрамо заједничким. Због тога сам се, и седећи у кући, радовао са вама; а сада, док ме слабост још увек није напустила, устадох и дотрчах к вама, да гледам драга ми лица ваша и учествујем у овом данашњем празнику. Мислим да је данашњи дан највећи празник због присуства ове наше браће који су улепшали град наш и украсили нам Цркву. Народ који се по језику од нас разликује[3],а по вери је са нама у сагласју, народ који живи у миру, водећи живот целомудрен и поштен. Јер код ових мужева нема безакоња позориштa, ни коњских трка, ни блудних жена, ни остале вреве градске, него је искључен сваки вид неблагочестија, и посвуда цвета целомудреност многа. А узрок томе је – живот им је тежак; имају они училиште врлине и целомудрености – рад на земљи, баве се умењем које је Бог пре свих других увео у наш живот. И Адам је пре сагрешења, док је уживао слободу многу, имао заповест да се бави некаквом земљорадњом, која није била тешка и мучна, а њему је доносила мудрољубље много. Постави га, вели Писмо, да ради и чува врт рајски (уп. 1Мојс 2,15).

Свакога од ових (људи овде) видећете сад како волове за орање преже у јарам, довлачи плуг и оре дубоку бразду, сад како се пење на амвон и оре душе слушалаца[4],сад како српом крчи трње у пољу, сад како речју чисти сагрешења душa. Јер они се не стиде рада, као становници нашега града, него се стиде ленствовања, схвативши да нас је оно научило сваком злу, и да је од самог почетка оно било учитељ неваљаластва људима који га воле. Ово су људи који нам понајвише сведоче најбоље мудрољубље, доказујући ту врлину не спољашњим изгледом својим, него вољом. Као што и философи пагански нису ништа бољи од глумаца на сцени и у представама, немајући да покажу ништа више од кратког огртача, браде и столе, а ови све супротно, казавши за штап, браду и осталу опрему да је за разоноду многу, своју душу украсише учењима истинитог мудрољубља, и не само учењима, него и самим делима. И ако би запитао некога од ових што живе на селу и троше се у копању и орању, за догмате, исте оне око којих небројено пута обилазећи и трошећи многе речи пагански философи нису могли ништа здраво казати, они ће ти све са тачношћу многом одговорити из мудрости многе. И није само то чудесно, него што они кроз догмате на делима потврђују веру. Наи4ме, да имамо бесмртну душу, и да ћемо за овде учињено положити рачуне и предстати пред Страшни престо, у то су убедили мисао, и сав свој живот подредили таквим надама, и постали изнад сваке животне ствари, па научивши из Божанскога Писма: таштина над таштинама, све је таштина (Проп 1,2) нису гледали ни на шта од онога што изгледа блиставо. Они и о Богу знају философирати оно што је Бог заповедио; ако би, узевши једнога од њих, извео на среду неког од оних ванцрквених философа – сада се, међутим, ниједан не може пронаћи – или још боље, узевши некога од њих дођеш отворивши књиге мудраца5) који су у њима од старине философирали, и то што они сада одговарају испиташ ставивши га напоредо са оним што су древни мудраци онда философирали – видећеш колика је мудрост ових, а колико је безумље оних. Јер кад они (пагански философи) говоре да бивствујуће ствари не уживају промисао, и да творевина није настала од Бога, да врлина није сама себи довољна, него да потребује паре и благородство и спољашњи сјај, и друге, од ових још смешније ствари; а ови философирају и о Промислу, и о Суду после овога живота, и о стварању Божијем, које је све ствари произвело ни из чега, и о свему другом, не добивши при том уопште паганско образовање, ко у томе не би познао силу Христову која је људе неписмене и просте показала онолико мудријим од оних који се веома узносе том мудрошћу, колико благоразумни мужеви надилазе малу децу? Каква им је, наиме, штета од непознавања беседништва, када су им мисли испуњене мудрости многе? А каква је корист философима ванцрквеним од поуке на речима, када им је мисао без разумевања? Као кад би неко имао нож са сребрном дршком, а сечиво слабије од сваког олова, и овима је, наиме, језик окићен изрекама и изразима, а мисао испуњена слабости многе, и за све им је некорисна; није, међутим, и ових мудрољубаца, него све супротно, мисао им је испуње5на духовним мудрољубљем, а живот им следи догмате. Код њих нема мекопутних жена, ни украшавања хаљина, ни пудерисања и исцртавања, него је прогнано свако такво кварење начина живљења; отуда они и њима подређен народ лако уводе у целомудреност, и закон Павлов, онај који заповеда (да је довољно) имати одело и храну, те не тражити ништа више (в. 1Тим 6,8), њега они држе са строгошћу многом. Код њих нема мазања мирисним уљима које омами разум, него им земља која рађа траве, вештије од сваког произвођача мириса, припрема разноврсност благуханија цветова. Због тога им тела уживају чисто здравље заједно са душом, будући да су прогнали сваку раскалашност и одбацили неваљале токове пијанства, и једу онолико колико да остану у животу. Немојмо, дакле, да их презирамо због изгледа, него да се дивимо разуму њиховом, јер каква је корист од спољашњег огртача када је душа одевена јадније од сваког просјака? Човеку се не треба дивити и хвалити га по оделу, па ни по телу, него по души. Оголи душу њихову и види лепоту њену и оно богатство у речима, учењима и читавом устројству начина живљења.

2. Нека се, дакле, постиде Јелини, нека се сакрију и оборе поглед заједно са философима њиховим, и за мудрост њихову јаднију од сваког лудила. Јер философи код њих током оног времена у коме су живели успели су само мали број, лако пребројив, поучити својим догматима, а кад им запрети мала опасност – и њих се решише. А ученици Христови, рибари, цариници, израђивачи шатора, током мало година читаву икумену приведоше истини, и кад из тога настадоше небројене опасности, не само да се проповед не угаси, него процвета и још више узнапредова; а научили су мудрољубљу људе просте, сељаке и чобане. Ови, заједно са свим другим имајући у себи укорењену љубав, тај узрок свих добара, похиташе да дођу к нама, прешавши толики пут да загрле сопствену браћу.

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Ова недеља се код Кападокијаца звала πισωζομένη, како овде стоји.

[2]Епископ Флавијан, који се вратио из Константинопоља на Пасху.

[3]У околини Антиохије у употреби је био сиријски, а у граду – грчки језик.

[4]Као што данас у Цркви Павлове Посланице читају људи који нису у чину.