О статуама - седамнаеста

БЕСЕДА СЕДАМНАЕСТА

О архонтима, војводи Елевихију и Кесарију магистру, које је цар

Теодосије послао да испитају кривце за рушњење статуа.

У право време смо данас сви заједно запевали: Благословен Господ Бог Израиљев, који једини чини чудеса (Пс 71,18). Јер збише се чудесне и необичне ствари, читав град и толики народ који је требало да потоне, да настане потоп и све одједном погуби, Он у једном тренутку избави сваког бродолома. Заблагодаримо, дакле, не само што нас је ослободио бродолома, него и што је допустио да западнемо у толику агонију, и да се над нас надвије опасност крајња. И Павле је апеловао захваљивати на свему. А када каже: На свему захваљујте (1Сол 5,8), говори ово: не само на разрешењу страхота, него и за време страхота. Јер онима који љубе Бога све сарађује на добро (уп. Рм 8,28). Заблагодаримо Му због разрешења искушењa, и никада их немојмо заборавити: узносимо молитве, непрестане и од свег срца, у благочестију многом.

Када се на почетку разгорео онај најгори пламен зала ових, говорио сам да није време за поуку, него за молитве, исто важи и сада када се (та ватра) угасила, говорим да је сада, још и више него пре, време за молитве, сада је понајвише време суза и скрушености и душевног труда, ревности и безбедности многе. Тада нас је, наиме, сама природа невољa и без наше воље притегла и припремила да будемо разумни и привела нас већој побожности, а сада кад су узде пуштене, и облаци прошли, постоји страх да некако не скренемо у лакомисленост, да и нама неко не би казао: Кад их погуби, тада Га тражаху, и враћаху се и рано ранише Богу (Пс 77,34). Због тога и Мојсије препоручује Јудејима, говорећи: Једући и пијући, присети се Господа Бога свога (уп. 5Мојс 6,11-12). Сада ћете показати благоволеније своје ако останете при истом благочестију; јер онда су многи вашу ревност приписали страху и наиласку страхотa, а сада ће вам чињење добра бити чисто ако сачувате исту ту ревност. Па и дете, док га води неки строги педагог и оно живи у разборитости и пристојности, није ништа необично, него сви ту разборитост младићеву приписују страху од васпитача, а када младић, скинувши са себе ту принуду, остане при истој пристојности, тада и разборитост у претходном узрасту сви приписују њему самом. Управо то и ми да чинимо, останимо при истој побожности, како бисмо и од претходне ревности пожњели код Бога велику похвалу. Очекивали смо небројене страхоте, да ће свима бити одузета имовина, попаљене куће заједно са покућством, град уклоњен са лица земље, и сви његови остаци затрти, да ће бити преоран; али гле, све то остаде само на очекивању, а не испаде на делу. И није чудесно само то што је Бог разрешио толике опасности, него и што нам је учинио велика доброчинства, и град наш украсио, и посредством овога искушења и несреће учинио нас поузданијим, а ево и како.

Када су цареви посланици при испитивању онога што се десило уприличили страшно оно судилиште, и сви били позвани на полагање рачуна за дрскост, и сви очекивали различите смрти, тада монаси који настањују врхове гора доказаше властито мудрољубље. Јер затворени толике године у својим колибама, ни од кога позвани, ни од кога посаветовани, када су видели да се толика магла навукла над град, оставивши своје скиније и пештере, стекоше се са свих страна, као анђели некакви пристигли са неба; беше град тада налик небу од светих оних људи који се јављаху одасвуд, самим својим изгледом тешећи људе у болу и наводећи их на презир несреће. Јер ко се, видевши их, не биподсмехну смрти? Ко би се ослонио на живот? И није само то било чудесно, него и што приступивши самим архонтима о одговорнима разговараху са слободом, и сви беху спремни да дају крв, и положе главе, како би избавили заробљенике од очекиваних страхота, и рекоше да неће одступити пре него што судије поштеде народ градски, или њих, заједно са одговорнима, пошаљу цару. Богољубив је, веле, владар наше икумене, човек верујући, који живи побожно, ми ћемо га, дакле, свакако умилостивити, нећемо вам допустити, нити дозволити да окрвавите мач, нити отсечете (некоме) главу. А ако се не уздржите, и ми ћемо свакако умрети са њима. Признајемо и ми да је страшно то на шта су се они дрзнули, али безакоње које се десило не превазилази човекољубље царево. Говори се да је неко[1]од њих казао и другу једну реч пуну мудрољубља: да ће пообаране статуе понoво бити подигнуте и добити претходни облик, и то што се десило биће брзо исправљено, а ви, ако икону Божију (тј. човека) погубите, како ћете опет моћи опозвати грешку? Како ћете подићи погубљене, и удахнути душе у тела њихова? Многе ствари су говорили и о суду њиховом.

2. Ко се не би зачудио, ко се не би задивио мудрољубљу тих мужева? Јер ако смо се ми, када је једна од мајки окривљених, оголивши главу и показавши седе власи, ухвативши за узду коња судије и тако претрчавши преко трга заједно са њим ушла у судницу, сви зачудили, сви задивили тој нежној љубави, том великодушју, како се још више не би требало дивити овима? Јер она, ако би и умрла за своје дете – ништа чудно, велика је тиранија природе, и изнудица порођајних болова несавладива; а ови (тј. монаси), људе које нису ни родили ни отхранили, или још боље, које нису ни видели ни чули, са којима никада нису били заједно, које су једино по несрећи упознали, њих тако заволеше да се прихватише тога дати све животе, да су их небројене имали, за спасење њихово. И немој ми казати да нису побијени, нити су пролили крв своју, него да су се према судијама користили толиком слободом, коликом се обично служе само они који су се опростили од живота, и да су са таквом вољом дотрчали са горa у судницу. Нити би се, наиме, да претходно себе нису припремили на свако заклање, тада тако смело и слободно обраћали судијама и показали толико великодушје. Дан су проводили седећи пред вратима суднице, спремни да од џелата отму оне који су одвођени (на погубљење).

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Према Теодоритовој Историји (XVIII) био је то Македоније.