БЕСЕДА ШЕСНАЕСТА
Ова беседа биказана пошто је (градо)начелнику јављено о пљачки,
а сви већали о бежању, и пошто је (градо)начелник дошао у цркву
и утешио људе; и о незаклињању, и на изреку Апостола:
Павле, сужањ Исуса Христа.
Градоначелника сам похвалио због старања, што вас, видевши град обузет метежом, и да сви размишљају о бежању (из града), ушавши (у цркву), утеши и уведе у добру наду; а због вас сам се постидео и поцрвенео, што вам је, после многих оних и дугих беседа, била потребна и утеха споља.1) Помолих се да се земља отвори те да ме прогута, док сам га слушао како вам говори, те сад вас теши, а сад вас криви за ту неумесну и неразумну страшљивост. Јер није требало да он вас поучава, него да ви постанете учитељи свим неверујућим људима. Павле се, наиме, када су га неверујући окривили, није ни осврнуо (в. 1Кор 6,1), а теби су биле потребне поуке људи ванцрквених после толиког отачког саветовања, и неке прибеглице и неваљалци изокренуше оволики град, и натераше га у бежанију. Којим очима даље да погледамо у очи неверујућима, тако плашљиви и кукавни? Којим језиком да разговарамо са њима и убедимо их да буду самопоуздани код наилазећих страхота, кад смо у овој агонији од сваког зеца постали страшљивији? Али шта да радимо, кажеш? Људи смо. Због тога се, дакле, управо и не треба узбуђивати, што смо људи, а не бесловесне животиње. Оне се разбеже од свакога гласа и шума, јер немају разум који је кадар да сузбије страх, а ти почаствован говором и разумом, како то да ти падаш у њихову простоту?
Неко је приспео (у град) и јавио долазак војникa? Немој се узнемиравати, него га пусти, преклони колена, зазови Господа свог, застењи горко и страхота ће се одбити (од тебе). Ти си се, чувши о доласку војске – што није истина – уплашио да ћеш се раставити од овога живота, а блажени Јов, док су му један за другим долазили гласници и он слушао како му јављају страхоте, и кад су придодали неподношљиву (ону вест о) погибији деце, није зајаукао, није застењао, него се окренуо на молитву и заблагодарио Господу. Њега и ти опонашај, и кад неко дође да јави како је град опседнут и да хоће да отму имовину, прибегни Господу, и кажи: Господ дао, Господ узео; како је Господу мило, тако и би, нека је благословено име Господње у векове векова (уп. Јов 1,21). Онога није уплашило искуство самих догађаја, а тебе обара и сама гласина? Чијег бисмо то били достојни помена, ми којима је заповеђено да презиремо смрт, а тако се плашимо и лажне гласине? Човек који је у пометњи подлеже страху од непостојећег, и немиру којега нема, а онај који живи у смирењу и миру душевном, тај ће и страх од постојећег разрешити. Зар ниси гледао крманоше како се, када море помахнита и кад се навуку облаци, проломе громови, док су сви на броду у пометњи, сами посаде уз кормило и без пометње и збрке, водећи рачуна о сопстевној вештини, гледају како да избегну наилазећу буру? Њих и ти опонашај, и ухвативши се за свето оно сидро – наду у Бога – остани миран и непоколебив. Сваки који слуша ове моје речи, вели (Христос), а не твори их, налик је човеку лудом, који сагради дом свој на песку, и спусти се дажд, и наиђоше потоци, и дунуше ветрови, те дом паде, и пад његов беше велики (уп. Мт 7,26-27). Видиш ли да је унапред пасти духом и трести се од страха ствар безумља? Или још боље, ми нисмо ни на оног лудака постали налик, него смо и од њега кукавније пали. Јер његов дом је пао пошто наиђоше потоци, пошто се спусти дажд, пошто ударише ветрови, а ми и док не ударише олује, не разлише се потоци, не навалише ветрови, и пре искуства страхотa, узмувасмо се страхом од саме гласине, и просусмо сво наше мудрољубље. Шта мислите, како ми је сада на души? Како да се сакријем од стида? Како да у земљу пропаднем? Како да црвеним? Да нисам од отаца преузео на себе неопходност многу, не бих сада ни устао, не бих беседио помрачен нерасположењем од ваше малодушности; па ни сада нисам у стању да дођем к себи, тако ми је то нерасположење засело на душу. Ко се, наиме, не би озловољио, ко се не би онерасположио, када после толике поуке постоји потреба за јелинским поукама како би се утешили и убедили да постојећи страх поднесемо мужевно? Помолите се, дакле, да нам буде дата беседа, да нам отвори уста, и да буде у стању да нам одбаци ово нерасположење и мало нас подигне. Јер стид нам жестоко провали у душу због малодушности ваше.
2. О многим стварима сам недавно говорио вашој љубави, и о замкама које нам на све стране предлеже, и о страху и нерасположењу, и о жалости и задовољству, и о летећем српу у домовима људи који се заклињу; а од мноштва свега тога највише да задржите у памћењу оно казано о летећем српу који руши дом човека који се заклиње, и камење и греде, и о уништењу свих ствари тамо. А заједно са тим да чувате (у памети) и оно да је заклињати се узимајући Еванђеље ствар крајњега безумља, и закон који забрањује заклињати се, њега чинити предметом на коме се заклиње; и да је боље изгубити паре, него ближње навести на заклињање, јер то је Богу довољна част. Када, наиме, кажеш Богу: због Тебе не заклех тога и тога који је украо и зло учинио; за ту такву част Он ће ти и у овоме животу и оном после њега дати велику награду. И другима о томе да говорите, а и сами тога да се држите. Знам да овде (у цркви) постајемо благочестивији, и да одбацујемо од себе сваку злу навику, оно, међутим, што се од нас тражи јесте да не будемо само овде мудрољубиви, него и да одемо одавде поневши са собом то благочестије тамо где га највише потребујемо. Јер они који иду на воду не држе напуњене судове само код студенца, а кад крену кући испразне их, него управо тамо (у кући) их и одлажу на сигурном, како се не би претурили, те им труд био узалудан. Њих и ми да опонашамо, и када смо у дому казано да држимо са строгошћу, а ако сте овде напуњени, а кући се удаљите испражњени, посуде разума вашег држећи празним, неће вам ни од бављења овде бити користи. И немој да ми указујеш на борца на вежбалишту, него у арени, и не на благочестије у време слушања, него у време чињења. Ово што сада говорим ти одобраваш, кад буде требало заклети се, тада се се свега тога присети.