О статуама - тринаеста

БЕСЕДА ТРИНАЕСТА

Још једном захвалност Богу за промену зловоље,

и подсећање на оне који су због побуне ухваћени и кажњени,

и опет истраживање о стварању човека,

и да је он добио природни закон.

И данас ћу почети од истог оног почетка, и истих уводних речи од којих сам и јуче, и прекјуче почео, те ћу и сада рећи: „Благословен Бог“! Какву смо гледали ону прошлу среду, а какву сада, ову данашњу гледамо? Колики тада, у ту среду беше мрак, а колика је у ову сада ведрина? Онога дана настаде страшно судиште у граду, и срца свих људи се потресоше, и дан онај се начини ништа бољи од ноћи – не што се зрак сунчев угаси, него што вам туга и страх ослепеше очи. Да бисмо, дакле, пожњели још више задовољства, хоћу да исприповедам нешто од онога што се тада десило. Сматрам да је вама, а и свима који ће тек бити рођени, таква прича корисна, уосталом, и онима који су се спасли у бродолому, када уплове у пристаниште, слатко је подсетити се таласа, и пљуска, и ветрова, а и они које захвати слабост имају жељу да после болести разговарају са другима о врућицама у којима за мало нису дошли до смрти. Јер када страхоте прођу, прича о њима доноси задовољство души која више није у страху, него још и добија већу радост. Сећање на минула зла увек чини да се тачније види новонастало благостање.

Када се, наиме, већи део града из страха, и пред оном претњом, преселио у пустиње и гудуре и скривена места, сатерани страхом са свих страна, и домови беху празни без жена, а трг пуст без мушкараца, једва да се двојица или тројица појављиваху ходајући средином заједно, а и они сами кружећи као бездушни мртваци, ми отидосмо у судницу да видимо кончину догађаја, па видевши тамо сакупљене остатке града, од свега нас је понајвише зачудило то што је мноштво око врата суднице било у најдубљем ћутању, као да никога нема, сви су гледали једни у друге, и нико се није усуђивао нити да шта пита, ни да чује шта од онога поред њега. Свако је подозревао од ближњега, јер су многи већ били, мимо сваког очекивања, уграбљени насред трга и држани унутра, у судници; и сви смо заједно гледали к небу, пружали руке у ћутању очекујући подстицај одозго, и молећи Бога да притекне у помоћ осуђенима, смекша срца судијa, и учини да пресуда буде блага. И као што они који бродолом посматрају са копна нису у прилици прићи и пружити руке и исправити несрећу, јер су задржавани таласима, него одозго, са обале дижући руке и плачући, моле Бога да буде са онима у таласима, тако и тамо сви у ћутању и у мислима позиваху Бога да буде на помоћи онима у судници, да као и онима које су таласи одвукли, пружи руку и не дозволи да лађа потоне, нити да се пресуда судијa заврши потпуним бродоломом. Тако беше пред вратима суднице, а када уђосмо у аулу, видесмо опет друге ствари, од ових страшније – војнике наоружане мачевима и батинама, како судијама унутра обезбеђују мир многи. Будући да су, наиме, сви који су у сродству са осуђенима, и жене, и мајке, и кћери, и очеви стајали пред вратима суднице, те да, ако се деси да је некога требало одвести на смрт, нико заслепљен призором несреће не произведе неки немир и комешање, ти војници су издалека плашили све, унапред им страхом држећи разум.

А што је од свега најјадније, једна мајка и сестра некога од оних којима је унутра суђено, беху заселе пред сама улазна врата судијa, бацивши се на земљу, чинећи свима који су около стајали општи призор, покривајући очи истидећи се само толико, колико је захтевала нужност несреће; и не беху ту присутне ни слушкиње, нити другарице, нити други неко од родбине, него се оне саме у најпростијим хаљинама затворише међу толиким војницима, вукући се по земљи код самих врата; страдале су горе од оних којима је унутра суђено слушајући гласове крвника, фијуке бичева, јауке бичеваних, страшну ону претњу судија, и код свакога од батинаних оне трпеху бол тежи од њих. Па будући да је у сведочењима других постојала опасност налажења доказа против приведених, ако би кад код неког бичеваног осетиле да ће указати на одговорне, и да се гласно моли, оне, гледајући у небо, мољаху Бога да ономе дa снаге и истрајности, тако да спасење њима блиских не буде изгубљено због слабости других, који нису били у стању поднети жестину бола од удараца; и опет се дешавало исто што и код бродоломникa. Наиме, као што и они, када виде талас како се издалека ваља, и како мало по мало расте и хоће да потопи лађу, и пре но што он дође близу брода премиру од страха, тако и оне жене, ако чују да се разносе гласови и вриска, страхујући да они који клону не буду принуђени да сведоче против, те да оптуже некога од њима блиских, пред очима гледаху небројене смрти. И могла су се видети мучења унутра, мучења изван; оне прве мучили су џелати, а ове је мучила тиранија природе и саосећање са својима; и беше унутра јаук, јаук споља, унутра – окривљених, а споља – њима блиских. И још и више, не само они, него су и саме судије цвилели у мислима, и теже од свих страдали, принуђени да тада буду на служби тако горкој трагедији.

2. А ја сам седео ту поред, и гледајући да су жене и девојке, које су иначе затворене, сада постале свима јавни призор, и да оне које лежу на меком ћилиму, уместо ћилима имају земљу, и да се оне које уживају толико служење слушкиња и евнуха, и сваки други хир, сада без ичега од тога вуку пред ногама свих, свакога молећи да помогне колико може окривљенима, те да од самислости свих настане некакав заједнички принос, узвикнух Соломонову ону изреку: Таштина над таштинама, све је таштина (Проп 1,2). Видео сам, наиме, и ту, и другу изреку на делу остварену, ону која говори: Сва слава човекова је као цвет ливадски, трава се осуши, а цвет опадне (уп. Ис 40,6-7). Јер тада се у правом светлу показа и богатство, и племство, и блиставост, и заступништво пријатеља, и сродство, и све ствари овога живота, од сагрешења и безакоња које се десило, сво то првенство се изокрену; и као што мајка птића, када су јој млади однесени, дошавши и затекавши празно гнездо не може сама да погуби оне који су јој уграбили младе, него летећи около руку ловца, тим самим показује бол – тако су тада чиниле и оне жене, када су им деца била отета из дома и ухваћена као у некој мрежи и замки, оне нису могле да изведу и избаве уграбљене, али су бављењем око самих врата, и јаукањем, и туговањем, покушавајући да буду близу ловаца, показивале своју бол. Гледајући онда то, дође ми на ум страшно оно Судиште, те казах сам себи: Ако сада када се суде људи, ни мајка, ни сестра, ни отац, ни ико други, премда невини, нису у стању избавити затворенике, ко ће стати уз нас на Страшноме Христовом суду? Ко ће се усудити да пусти глас? Ко ће избавити оне одведене на несносна кажњавања? Премда осуђени беху прваци градски, сам врх племства, више су волели да им неко дa да све то одбаце, ако треба и саму слободу, само да остану у овом животу.

Наставак у штампаном издању.