БЕСЕДА ЈЕДАНАЕСТА
Благодарење Богу за ослобађање од очекиваних невоља због побуне,
и потсећање на оно што се тада десило, и још против оних
који одбацују наше тело, и уопште о стварању човека,
и пред крај о успеху незаклињања.
Када помислим на протутањалу буру и на садашњи мир, не престајем да говорим: Благословен Бог који све ствара и мења (в. Амос 5,8), који је створио светлост из таме (в. Јов 37,15), који низводи до капије ада, и узводи (в. 1Сам 2,16), који кажњава а не убија, а хтео бих да и ви то непрекидно говорите и да не престајете, јер ако нам је Он сaм на делима учинио добро, чијег бисмо саосећања били достојни не узвративши Му ни речима? Зато вас позивам да никада не престајете да Му благодарите, јер ако смо благоразумни код онога што је претходно било, јасно је да ћемо уживати и друге, веће ствари. Говоримо, дакле, непрекидно: Благословен Бог који је и нама дао да вам без страха предложимо ову трпезу, а и вама допустио да са поуздањем слушате наше речи; Благословен Бог што се ми овде састајемо, не више избегавајући опасност споља, него жудећи за слушањем, што се више не састајемо једни са другима у агонији и стрепњи и бризи, него са смелошћу многом одбацивши сваки страх, док претходних дана не бисмо ништа боље расположени од људи бацаних таласима на сред мора, који сваког тренутка очекују бродолом; читавог дана идући за небројеним гласинама, са свих страна узнемиравани и потресани и свакога дана интересујући се и испитујући: Ко је стигао из престонице?[1]И дошавши, шта је јавио, и да ли је то што говори истинито или лажно? Проводећи ноћи без сна, гледајући град и оплакујући га као да ће одмах пропасти. Због тога смо и ми у те претходне дане ћутали[2],јер читав се наш град беше испразнио, и сви су се били преселили у пустиње, а облак туге се надвио над оне који су остали. Јер душа која је сва испуњена тугом није спремна ни за какво слушање. Због тога и пријатељи Јовови, дошавши и видевши трагедију дома онога и праведника како је дошао и седи у мукама на ђубришту, поцепаше хаљине своје и зајаукаше, и поседаше у ћутању, показујући да, за почетак, онима који трпе бол ништа није тако прикладно као тишина и ћутање, јер страдање беше веће од утехе (в. Јов 2,13). Због тога и Јудеји, везани за глину и израду опеке, видевши Мојсија који се приближавао, нису могли да пазе на оно што им је говорио због малодушности и тескобе своје (в. 2Мојс 5,21). И шта је ту чудно ако су понеки малодушни људи то осетили, када и ученике (Христове) налазимо погођене тим осећајем? Јер после Тајне Вечере, када им је Христос узевши их насамо говорио, за почетак ученици су Га непрекидно питали: Куда идеш? (Јн 13,36). А када им је казао да их нешто касније очекују зла: непријатељства, побуне, омразе од свих, бичевања, тамнице, суднице, прогони, душа њихова тада притешњена страхом од реченога и тугом пред будућим као најтежим неким бременом, даље је остала отворених уста. Христос је зато, видевши их пометене и корећи их због тога, говорио: Идем к Оцу Моме, и нико Ме од вас не пита: Куда идеш? Али зато што сам вам то казао, жалост је испунила срце ваше (Јн 16,5-6). Због тога смо и ми ћутали ово претходно време, чекајући овај садашњи тренутак. Јер ако и онај који намерава да моли некога, макар хтео да тражи ствари благословене, чека одговарај ћи тренутак, како би ономе коме намерава предати молбу приступио кад је добре воље и расположења, и како би, узевши тај тренутак за савезника, постигао милост, много пре беседник треба да тражи одговарајући тренутак, како би ваљано расположеном слушатељству, ослобођеном сваке бриге и туге, принео беседе – што смо и ми учинили.
2. Дакле, сада када сте збацили са себе тугу, хтео бих да вас потсетим и на оно претходно, тако да вам ова беседа буде јаснија, јер оно што смо казали о творевини, наиме да не само да ју је Бог учинио лепом, чудесном и великом, него и немоћном и трулежном, и да је опет у њу уметнуо многе примере тога, и једно и друго чинећи на нашу корист, посредством лепоте творевине наводећи нас на дивљење, а посредством немоћи одвраћајући нас од клањања творевини, исто се то може видети да бива и код овог нашега тела. Јер и о њему многи, и од непријатеља истине, а и од оних који су се са нама сврстали, истражују због чега је оно постало трулежно и пролазно. А многи од Јелина и јеретика веле да оно није ни настало од Бога, говоре, наиме, да је недостојно стварања Божијег све што је прљаво, знојаво, сузно, мучно, јадно и све друго што иде уз тело. А ја бих, када се о томе поведе реч, најпре ово казао: Немој ми говорити о човеку, овом палом, обешчашћеном, осуђеном, него ако хоћеш да научиш какво нам је тело Бог створио на почетку, хајде да пођемо у врт рајски и погледамо онога човека који је настао на почетку.
Наставак у штампаном издању.
[1]Златоусти каже: ἐκτοῦστρατοπέδου, тј из војног табора, или утврђења, мислећи на Константинопољ.
[2] В. Беседу 2, § 1.