О статуама - девета

БЕСЕДА ДЕВЕТА

Похвала онима који су успели не заклињати се,

и да човеку није на корист раздвајати се у цркви од слушања

Божански речи после једења (тј. зато што је јео), и због чега су Свети списи

дати после много времена, и на речи: Небеса причају славу Божију

(уп. Пс 18,2), и фисиологија света, и пред крај – о незаклињању.

И пре неки дан сам вам говорио, и данас вам говорим: е да ми је да сам вазда са вама, или још боље, вазда са вама, ако и не телесним присуством, онда силом љубави; јер шта је друго мој живот него старање о вама и вашем спасењу. Као што, наиме, замљоделац не брине ни о чему другом него о семену и њиви, а крманош о таласима и пристаништу, тако и беседник о слушаоцима и напретку њиховом, као ја сада. Због тога вас све наводим на моје размишљање, и не само овде, него и дома. Јер ако је народа много, и мера мога срца мала, широка је љубав, и: није вам тесно у нама (уп. 2Кор 6,12), а оно што следи после тога нећу рећи, јер ни нама није тесно код вас. Откуда је то очигледно? Дознах од многих: „Заповест извршисмо, правила једни другима поставивши и казне одредивши онима који се куну, и одмазду навевши на оне који то правило преступају, одмазду која нам је потребна као доказ највеће љубави“. Не стидим се, наиме, што се бавим тим стварима, будући да та љубопитљивост није ствар цепидлачења, него бриге. Јер ако лекару није непријатно распитивати се о болеснику, није ни нама неприлично вазда се распитивати о вашемспасењу, јер дознавши шта вам је пошло за руком а шта сте пропустили, даље лекове прописаћу са одговарајућим знањем. Дознали смо, дакле, те ствари распитавши се, и заблагодарили смо Богу што нисмо сејали по камену, нити смо семе бацили у трње, нити нам је било потребно дуго време и одлагање да пожњемо њиву. Због тога вас непрекидно држим при свом срцу, због тога не осећам напор поуке, крепећи се наградом слушања. Јер та нам је награда довољна да се опоравимо, и да нас окрилати и подигне увис, и убеди да због вас поднесемо сваки напор. Дакле, будући да сте показали благонаклоност многу, хајде да и ми у наставку отплатимо дуг на који смо се претходно обавезали, премда не видим да су присутни сви који су били присутни када сам то овде обећао. А шта је узрок? Шта их је растерало са наше трпезе? Онај који је, како изгледа, учествовао на трпези чулној, помислио је да после чулне храни није лепо прећи на слушање божанских речи; они, међутим, не мисле то с правом, јер, да је то неумесно, ни Христос не би трошио дуге и многе беседе после Вечере, оне Тајне, не би, ако би то било непристојно, више пута наситивши мноштво у пустињи, после трпезе са њима поделио и беседе. Јер ако треба казати и нешто необично – тада је, наиме, слушање Божанских речи најкорисније. Када си убеђен да је после једења и пијења неопходно наћи се на сабрању, свакако ћеш се, често и невољно, побринути око разборитости, и никада нећеш запасти ни у преједање, ни у пијанство; јер брига и очекивање доласка у Цркву учи нас да храну и пиће узимамо са одговарајућом мером, како не бисмо, ушавши и помешавши се са браћом и заударајући на вино и непристојно подригујући, били исмејани од свих присутних. Ово сада не говорим вама, него онима који су вас оставили, како би се, посредством вас, научили томе. Јер није јело препрека слушању, него лакомисленост; а ти, сматрајући да је не постити за осуду, припремаш себи другу осуду, много већу и тежу – не учествујући на овој Светој Трпези, те нахранивши себи тело, душу глађу мориш. Икакву ћеш имати одбрану? Јер код поста можда можеш да се заклониш иза телесне слабости, а код слушања, шта би то имао да наведеш? Слабост тела не спречава учешће на божанским беседама. Јер да сам говорио: „Нико ко је доручковао да не дође, нико ко је јео да не слуша“, ти би имао некакав опрост, а сада, када вас ми вучемо, и привлачимо и призивамо к себи, када се измичете, коју ћете имати одбрану? Јер неприкладан слушалац не би био онај који једе и пије, него онај који не пази на оно о чему се говори, који зева и који је клонуо, те имајући тело овде, разумом лута посвуда; такав, ако би и постио, за слушање је неупотребљив; који је, пак, будан и бодар, који је свој разум усредсредио, ако би јео и пио, прикладнији би нам био слушалац од свих других. Код нецрквених судова и саветa ово правило је с правом уведено, јер они не знају љубити мудрост, због тога не једу да се нахране, него да се ождеру, и често пију преко засићења, чинећи тако себе неупотребљивим за јавне послове, затварају суднице и савете у сред дана и поподне. А овде нема ничег таквог – не било! – него ће онај који једе ономе који пости бити такмац по разборитости душе; јер он не једе и на пије тако да развали желудац, нити тако да помрачи разум, него обедује тако да опорави тело.

2. Него, доста је било наговарања, време је надаље подухватити се предмета, премда нам разум узмиче и оклева са поуком због оних који нису дошли. И као што брижна мати која треба да постави трпезу тугује и осећа бол када нису присутна сва деца, то исто и ја сада осећам, те држећи на уму одсуство наше браће, оклевам са отплатом дуга; ви сте, међутим, власни да то оклевање уклоните. Јер ако бисте ми обећали да ћете им све тачно пренети, ми ћемо са спремношћу све отплатити вама, тако ће им наша поука вашој љубави бити и утеха због одсуства, а и ви ћете нас пажљивије слушати знајући да је неопходно о тим стварима обавестити друге. Да би нам, дакле, беседа била јаснија, казаћемо је држећи се ње од почетка.

Наставак у штампаном издању.