О статуама - седма

БЕСЕДА СЕДМА

Да је стање жалости корисно једино за укидање грехова,

и на изреку: У почетку створи Бог небо и земљу, и да је припрема

стварања претпоставка највеће утехе, и о речима:

Адаме, где си? – и о незаклињању.

Много сам и о многим стварима јуче разлагао вашoј љубави, а ако вам од тог мноштва није могуће држати се свега, молим вас да понајпре од свега запамтите то да нам је Бог наметнуо жалост не због чега другог, него због самог греха, а то је показао самим искуством ствари. Јер тугујући и жалостећи се код губитка новца, болести, смрти или других страхота које нас снађу, не само да не добијамо никакву утеху од жалости, него још и развлачимо страхоте; а код грехова, ако тугујемо и жалостимо се, отсецамо терет греха, и њега великог чинимо мањим, а често га читавог сасвим избришемо. Непрекидно имајте на уму то да тугујете једино код греха, ни код једне од других ствари; а заједно са овим имајте на уму опет да се грех, који је у овај наш живот увео смрт и жалост, уништава и једним и другим[1], што смо претходно показали. Ничега, дакле, тако да се не плашимо као сагрешити и огрешити се; немојмо се плашити кажњавања – и кажњавање ћемо избећи, као што се и она три младића не уплашише пећи, и избегоше пећ, такве треба да су слуге Божије! Јер ако су они, одгојени на Старом (Завету), и када још није била раслабљена смрт, нити разбијена бронзана врата, нити поломљене гвоздене резе[2], тако мужевно чекали кончину, какву ћемо одбрану имати, или какав изговор, ми који смо добили толику благодат, а још нисмо стигли до њихове мере врлине, сада када је смрт само реч испражњена од стварног садржаја? Јер смрт није ништа друго него сан, путовање, пресељење, починак, лука мирна, ослобођење од немира, слобода од животних брига.

Него, завршимо овде утешну беседу, јер пети је дан како тешимо вашу љубав, и сматрамо да ћемо даље и досадни бити. Онима, наиме, који пазе – и ово казано ће бити довољно, а малодушнима, ако бисмо понудили и више од казанога – ништа им неће бити боље. Време нам је, надаље, окренути се тумачењу поуке Светог Писма. Јер као што би нам неко, да ништа нисмо говорили о овој несрећи, пребацио окрутност и нечовечност, тако исто би нас, кад бисмо стално о њој говорили, с правом осудио за малодушност. Препустивши, дакле, срца ваша Богу, који је у стању говорити и разуму вашем, и уклонити сав бол, сами се сада, по обичају, прихватимо поуке, понајпре зато што је свако тумачење Светог Писма побуда и утеха. Тако да, ако и изгледа да прекидамо са бодрењем, кроз тумачење Светих списa опет долазимо на исту ствар; а да је читаво Свето Писмо бодрење онима који пазе, то ћу вам учинити очигледним из њега самога. Јер нећу, прошавши кроз приче Светих Списа, покушавати да изнађем неке утешне беседе, него ћу се, тако да вам пружим најјаснији доказ мог обећања, позабавити данас прочитаном књигом, и ако вам се свиђа ја ћу, изневши на среду њен почетак и увод – за који се сматра да заиста не показује ни трага утехе него да је уопштено стран утешним беседама, учинити очигледним то о чему говорим. Који је, дакле, то увод? У почетку створи Бог небо и земљу, а земља беше безоблична и неуређена, и тама беше над безданом (уп. 1Мојс 1,1-2). Да ли се некоме од вас чини да казано носи утеху жалости? Није ли то приповест историјска и поука о стварању?

2. А хоћете ли да покажем у тој изреци сакривену утеху? Разбудите се, дакле, и добро пазите на оно што ће бити речено. Када чујеш да је небо, земљу, море, ваздух, воде, звезде многе, два светила велика, биље, четвороножне, водене и летеће животиње – једноставно све што се види – Бог створио због тебе и због спасења твога и части, зар одмах не добијеш довољну утеху, и зар нећеш прихватити као доказ највеће љубави Божије то када помислиш да је овај и оволики космос, тако леп и велик и чудесан настао због тебе маленога? Дакле, када чујеш: У почетку створи Бог небо и земљу, немој једноставно да пређеш преко казанога, него прођи у мислима ширину земље, и помисли у себи како нам је разноврсну и обилну трпезу Бог оставио, и пружио нам много и са многих страна весеље, а оно што је заиста највеће, то је да тај и такав свет Он није дао као награду за напоре, нити као накнаду за добра дела, него истога часа када нас је уобличио, том влашћу је почаствовао род наш. Да начинимо, вели, човека, по слици нашој и подобију (уп. 1Мојс 1,26). Шта значи ово: по слици нашој и подобију? Каже то о слици власти – као што на небу нема никога изнад Бога, тако да нико не буде изнад човека на земљи. Дакле, тиме га је једним и најпре почаствовао – што га је створио по слици својој; а друго – тиме што нам ту власт није предао као накнаду за напоре, него је тај дар дао из чистог човекољубља, треће – тиме што нам је ту власт учинио природном. Јер од власти, једне су природне, а друге изабране; природна је нпр. власт лава над четвороножним животињама, или она орла над птицама, а изабрана је нпр. власт цара над нама, јер овај не влада по природи над себи сличним слугама, због тога ту власт често и губи. Такве су, наиме, ствари које не долазе од природе, лако прихватају промену и преокрет; а лав не влада тако, него он по природи влада четвороножним животињама, као и орао птицама. Тај облик царевања се, дакле, наслеђује родом, и нико неможе никада видети ниједног лава да је изгубио ту власт. Такво царевање Бог нам је даровао од почетка, и над свим другим нас је поставио; и није само тиме почаствовао нашу природу, него нас је благословио и самом одличношћу простора, одредивши нам оно одабрано станиште – врт рајски, и давши нам говор и душу бесмртну. Али не бих о томе. Ја, наиме, тврдим да је обиље брижне љубави Божије толико, да се Његова доброта и човекољубље може показати не само код оних ствари којима нас је почаствовао, него подједнако и код оних којима нас је казнио. И ово вас понајвише од свега молим да познате са свом строгошћу, да је Бог подједнако добар не само када одаје почасти, него и када кажњава; па ако са Јелинима, или са јеретицима покренемо расправе и свађе о човекољубљу и доброти Божијој, докажимо доброту Његову не само на основу онога чиме нас је почаствовао, него и на основу онога чиме нас је казнио. Јер ако је добар само када указује почаст, а када кажњава није добар, Он би био упола добар, није, међутим тако, не било! Код људи се то обично догађа, пошто казне уводе у гневу и страсти, а Бог, бестрасан будући, подједнако је добар и кад кажњава и кад чини добро, и претња гееном, ништа мање од обећања Царства, показује доброту Његову, а ево и како. Да није запретио гееном, да није спремио кажњавање, многи не би задобили Царство. Јер мноштво на врлину не побуђује толико обећање (будућих) добара, колико претња невољама притиска страхом и покреће на бригу о души. Тако да, премда је геена супротност Царству Небеском, ипак и једно и друго гледа у исти свршетак – спасење људи; једно привлачећи к себи, а друго тискајући ка оном првом, и страхом исправљајући небрижне.

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Тј. смрћу и жалошћу. Види овде Беседа 6, § 4.

[2]Мисли се на врата Ада.