О статуама - шеста

БЕСЕДА ШЕСТА

Да је страх од властодржаца користан, и препричавање онога што се

на путу догодило онима који су цару носили вест о побуни, и да је онај

који нешто неправедно трпи и (при томе) благодари Богу који то

допушта, једнак ономе који то исто трпи због Бога, и опет примери

три младића у вавилонској пећи, и о уздржавању од заклињања.

Много дана потрошисмо тешећи љубав вашу, но свакако због тога нећемо одустати од тог предмета, него док год постоји пришт туге, ми ћемо наметати и лек утехе. Јер ако код телесних рана помоћници лекара не престају да их преливају (топлом водом) док не виде да је патња престала, много пре то треба чинити код душе. Туга је пришт душе и ваља је непрекидно поливати одговарајућим речима. Чир на телу, наиме, обично не спласне од природе топле воде тако како душевну патњу, по природи ствари, умири моћ утешних речи; ту нема потребе за сунђером, као код лекара, него се уместо сунђера користимо језиком; нема потребе за ватром, како бисмо загрејали воду, него се уместо ватре користимо благодаћу Духа. Хајде, дакле, да и данас исто то учинимо. Јер ако вас ми не будемо тешили, одакле друго ћете примити утеху? Судије застрашују – свештеници, дакле, нека моле; власти прете – Црква, дакле, нека теши. Јер тако бива и код мале деце; учитељи децу плаше и туку, и уплакану шаљу мајкама, а мајке их, прихвативши их на своја недра, држе и грле, и отирући им сузе, љубе, и опораве им душу којој је нанет бол, и убеђујуих говорећи да им је страх од учитеља користан. Па пошто су вас властодршци уплашили и увели вас у агонију, Црква, заједничка мајка свих нас, раширивши недра, и прихвативши нас са испруженим рукама, теши нас свакога дана говорећи да је користан и страх од власти, а да је корисна и овдашња утеха. Страх од власти не допушта лакомислености да раслаби човека, а утеха Цркве не пушта да га туга обори – и једним и другим Бог гради наше спасење. Јер Он је и власти наоружао (в. Рим 13,4) како би заплашиле људе обесне, а рукоположио је и свештенике, како би утешили оне којима је нанет бол; и једном и другом, заједно са Светим Писмом, учи нас и искуство самих ствари.

Ако нам је у присуству власти и живих, наоружаних војника, лудило неколицине људи, мешанаца и досељеника, у кратком временском размаку запалило толику ватру, и подигло толику буру, и све нас натерало да страхујемо од бродолома, онда, да није постојао свима заједнички страх од власти, где не би отишло лудило оних људи? Зар нам не би град низ стрмину гурнули, и изокренувши све наглавце, погубили и саме душе наше? Јер ако уклониш суднице, уништићеш сваки ваљани поредак у нашем животу; и као што ћеш лађу потопити ако би брод лишио кормилара, и војнике везане предати непријатељима ако би од војске удаљио стратега, тако и ако би у градовима укино власт, ми бисмо живели животом безумнијим од дивљих звери, уједајући и прождирући један другога (в. Гал 5,15), богатији – сиромашнијег, снажнији – слабијег, дрскији – пристојнијег. Сада, међутим, благодаћу Божијом, не постоји ништа од тога, онима који живе у побожности није потребна поука властодржаца; Јер праведнику, вели Апостол, закон није прописан (в. 1Тим 1,9). А многи људи, гледајући у неваљалство, да нису имали у себи страх од ових, напунили би град небројеним злима. Тога свестан, Павле је говорио: Не постоји власт а да није од Бога, и постојеће власти су установљене од Бога (уп. 1Рм 13,1). Оно што су греде у кући, то су властодршци у градовима, и као што када уклониш греде, зидови сами од себе падну расувши се, тако и ако би укинуо властодршце и страх од њих у свету; и домови и градови и народи ће са великом сигурношћу ударити једни на друге ако нема никога ко би их задржао и потиснуо, и смирио присиливши их страхом од казне.

Немојмо, дакле, мили моји, да се бринемо због страха од властодржаца, него још и заблагодаримо Богу што нам је сузбио лакомисленост и учинио нас равноснијим. Јер каква је, кажи ми, настала штета од такве бриге и секирања? То што смо постали озбиљнији и пристојнији? Што смо ревноснији и пажљивији? Што не видимо никога да је пијан и да пева срамне песме, него непрестани молебани, и сузе и молитве? Што су уклоњени неумесан смех и срамне речи и свако весеље, и што читав наш град сада личи на жену пристојну и слободну? Због тога, кажи ми, тугујеш? Због тога би, наиме, право било радовати се и благодарити Богу, што нас је страхом у неколико дана разрешио толиког немара. Да, кажеш, кад би опасност остала само на страху, ми бисмо имали довољну корист, али ми сада страхујемо да не наиђе нека већа страхота, и да сви не упаднемо у опасност крајњу. Али не бојте се, Павле вас теши говорећи: Веран је Бог који вас неће пустити да будете искушани већма него што можете, него ће са искушењем учинити и крај, да можете поднети (уп. 1Кор 10,13), јер Он сaм је казао: Не бих те напустио, нити те оставио (уп. Јевр 13,5). Да је, наиме, хтео да нас казни на делима и самим искушењем, не би нас оволико дана предао страху; јер Он плаши онда када не жели да казни, а када намерава да казни, страх је излишан, претња је сувишна; а сада, ми смо подлегли животу тежем од небројених смрти, страхујући и дрхтећи и плашећи се самих сенки, и отплаћујући казну Каинову, и усред сна скачући од непрестаног страха, тако да – ако смо и разгневили Бога, умилостивили смо га сада подневши оволику одмазду. Јер ако и нисмо добили казну достојну сагрешења – довољна је човекољубљу Божијем.

2. Не треба се поуздати једино у то, него и у много шта друго, јер Бог нам је већ дао не мало залога добрим надама. А први од свих је да људи који понеше ону лошу вест, полетеше одавде као крилати, очекујући да ће им се одмах указати утврђење[1],а још су на половини пута; толико им се испречи препрека и сметњи да, оставивши коње, сада иду на запрегама, што им са свом нужношћу долазак тамо одлаже. А будући да је Бог нашег светог и заједничког оца[2] подигао одавде, и убедио га да пође и да се прихвати тог заступништва, Он је и задржао оне прве на средини пута, како не би стигавши тамо разгорели ватру, а учитељу нашем надаље учинили узалудним исправљање, запаливши царски слух. А да та препрека не бибез Бога, очигледно је по овоме: људи који су научени да све време проводе на таквим путовањима, и којима је посао да непрестано гоне коње, сатрвши се од истог тог јахања сада заосташе, те то што се сада дешава постаде супротно оним стварима које су се Јони десиле. Јер њега, невољног да оде, Бог је терао, а ове је, вољне да иду, задржао. О необичне ли и чудне ствари! Онај није хтео да најави пропаст, и њега невољног Бог потера, а ове опет који су то хтели[3] – спречио је. А што то? Јер је овде брзина била штетна, а тамо је брзина донела корист; због тога Он Јону потера посредством кита, а посредством коњa овима спута ноге. Видиш ли мудрост Божију? Посредством истих оних ствари којима се свако од њих понадао да ће извршити оно што му предстоји, посредством њих Он је свакоме од њих спутао ноге. Јона је очекивао да ће бродом одлетети, а брод му је постао тамница, ови су очекивали да ће на коњима брже видети цара, а коњи им постадоше препрека; или још боље – не коњи, као што, наиме, и ономе није то био брод, него Промисао Божији, који увек и свуда управља свим стварима својом мудрошћу. И гле старања – и заплашио је и утешио. Истогадана када су учињене оне безаконе ствари, пустивши их да оду да јаве цару све што се збило, брзином њиховог одласка све је заплашио, а када су ови отишли, и провели на путу два-три дана, а ми мислили да је надаље пут нашега јереја узалудан, јер ће закаснити, тада Он разреши страх и донесе утеху, као што рекох, задржавши их на средини пута и удесивши да људи који истим тим путем отуда долазе свима нама јаве њихове патње, те да мало одахнемо, што се, наиме, и десило, те велики део те агоније одложисмо на страну. Саслушавши то поклонимо се Ономе који је све то учинио, Богу брижнијем од свакога оца, који је и сада све наше ствари уредио неком невидљивом силом држећи ове зле гласнике, и који само што не каже: Зашто хитате? Што се журите намеравајући да погубите такав град? Зар носите цару добре вести? Чекајте на оног Мог служитеља којега сам као најбољег лекара припремио да вас стигне и пре вас уграби друм. А ако је на почетку оне безаконе несреће показао толики промисао, много више ћемо уживати сигурности после преокрета, после покајања, после оноликог страха, после суза и молитава. Јер Јона је с правом био опоменут, како би (Ниневљане) бацио у покајање, а ви сте већ показали покајање и преокрет многи, зато је надаље потребна утеха, а не претећа вест. Због тога је Бог овде и подигао на пут нашег заједничког оца, премда је овај имао многе препреке; а да није бринуо за наше спасење, не би га убедио, него би га и намерног да иде – спречио.

Наставак у штампаном издању.

 


[1] Мисли се на Константинопољ.

[2] Остарелог епископа Флавијана.

[3]Хтели су цару да јаве да су царске статуе оборене.