О статуама - четврта

БЕСЕДА ЧЕТВРТА

Позив народу на истрајност и трпљење

на основу примера Јова и три младића,

и о уздржавању од заклињања.

Благослевен Бог који утеши душе ваше ожалошћене, који утврди мисли ваше уздрмане, јер добисте довољну утеху; а да сте добили довољну утеху показали сте ревновањем и спремношћу на слушање. Јер ожалошћена душа обузета облаком туге није у стању да са спремношћу слуша ишта од онога што се говори, а вас видим како пазите на наше речи са свим благоволенијем и великом ревношћу, видим како сте отресли са себе сваку жалост, и љубављу према слушању одложили на страну ову садашњу муку. Заједно са вама благодарим Богу зато што вам ова несрећа није нагрдила мудрољубље, нити вам је страх уништио напор, нити вам је јад угасио усрђе, нити вам је опасност истрошила ревност, нити је страх од људи надвладао жудњу ка Богу, нити је невоља овога тренутка оборила ваш труд; и не само да није оборила, него је и укрепила, не само да није уништила, него је и ојачала, не само да није угасила, него је још и више распламсала. Испразни се трг, а напуни се Црква; прво је претпоставка за жалопојку, а друго је разлог благодати и духовне радости. Кад, дакле, мили мој, изађеш на трг, и видевши опустелост закукаш, прибегни к мајци[1], и одмах ће те утешити мноштвом своје деце, и показаће ти заокружен хор браће и одбиће од тебе свако нерасположење. Јер у граду се пожелесмо да видимо мужеве, као они што настањују пустињу, а прибегавши у Цркву, притешњени смо од мноштва људи; и као што када се узјогуни море и побесни буром многом, страх све приморава да са пучине побегну у пристаниште, тако и сада, таласи трга и бура градска све су, и са свих страна сатерали у Цркву, и везом љубави повезују чланове једног с другим.

Заблагодаримо, дакле, Богу зато што смо од те муке убрали такав плод, што смо од искушења имали корист. Ако нема искушења, нема ни венца, ако нема рвања, нема награда, ако нема песничења, нема ни части, ако нема тескобе, нема ни опуштања, ако нема зиме, нема ни лета; а то се не дa видети само код људи, него и код свакога семена. Јер и ту треба да настане многа киша, гомилање многих облака, а и многи мраз, ако ће да узрасте родан клас; а тамо где је време сејања, тамо је и време кише. Будући, дакле, да сада настаде зима – зима душa, а не ветрова – хајде да и ми посејемо у тој зими како бисмо на лето пожњели, да посејемо сузе, како бисмо пожњели радовање. Нису ово моје речи, пророчка је то објава: Који сеју у сузама, вели, у радости ће жњети (уп. Пс 125,5). Не чини киша која пада на семе толико да оно успева и узраста, колико киша суза подиже семе благочестија и припрема га за род, она чисти душу, напаја разум и чини да одмах никну изданци поуке. За то је неопходно заорати дубоку бразду, јер и то је Пророк саветовао, овако казујући: Искрчите себи нове њиве, и не сејте по трњу (уп. Јер 4,3). Дакле, као што орачи уметнувши плуг, одозго раздиру земљу, припремивши семену сигурно спремиште, тако да оно посејано не остане да леже горе на површини, него да одложено у сама недра земље пусти корен сигурности, тако је и нама неопходно чинити, и служећи се муком као плугом да пооремо дубину срца. Исто то нам саветује и други Пророк, говорећи: Раздерите срца своја, а не хаљине (Јоил 2,13). Раздеримо, дакле, срца да, ако постоји нека неваљала трава и подмукла помисао у нама, њузаједно са кореном ишчупамо, и семену благочестија понудимо чисте њиве. Јер ако сада не раскрчимо, ако сада не посејемо, ако сада сузама не залијемо, сада када је мука и пост, када иначе да дођемо до скрушености? Онда кад буде опуштање и раскош? Али то није могуће, јер опуштање и раскош обично води у лакомисленост, као што тескоба наводи на ревност, и заблудели разум који зева у мноштво ствари окреће к себи самоме. Немојмо, дакле, да бринемо над овом муком, него још и заблагодаримо Богу, велика је корист од муке ове. Јер и земљоделац када посеје семе сакупљено са трудом многим, моли се да настане пљусак, а незналица, гледајући све то што се дешава – зачудиће се, и можда сaм себи рећи: „Шта ради овај човек? Сакупљено разбацује, и не само да разбацује него и меша са земљом са великом пажњом, тако да се то ни не може лако сакупити, и не само да меша са земљом, него се још и моли да настане жестока киша, да све засејано угњили и постане блато“. И узнемирава се гледајући громове како ударају и муње како се спуштају. А земљоделац не тако, него се радује и весели гледајући пљусак; јер не гледа увек на садашњост, него очекује будуће, не гледа на громове, него рачуна на рукохвате класова, не гледа на гњило семе, него на зреле класове, не на снажну кишу, него на најслађи облак прашине гумна.

Тако и ми, немојмо да гледамо на садашњу муку, нити на бол, него на корист која ће из њих настати, на плод из њих рођен; присетимо се класја на гумну, и ако будемо крчили, узмоћи ћемо да од тог времена сакупимо многи плод, и да напунимо ризнице нашега разума; ако будемо крчили, не само да нећемо претрпети ништа страшно од ове тескобе, него ћемо још и побрати небројана добра, а ако будемо дангубили, опуштеност ће нас погубити; јер ономе који не пази – и једно и друго наноси штету, а ономе који живи строго – и једно и друго доноси корист. И као што злато, и када се здружи са водом показује сопствену лепоту, и када се убаци у топионичарску пећ постаје опетјош светлије, а блато и трава, и када се деси да се помешају са водом, једно се растопи, а друго угњили, а ако би се убацили у ватру, једно буде спечено, а друго нестане, тако и праведник и грешник, овај први ако ужива опуштање остаје блистав, као злато преливено водом, а ако западне у искушење, постаје још блиставији, као злато испитано у ватри, а грешник, ако би га задесило опуштање, растапа се и гњили, као трава и блато здружено са водом, и ако подноси искушење, губи се и нестаје, као трава и блато у ватри.

2. Немојмо се, дакле, пренемагати код ових садашњих страхота, јер ако имаш грехова, лакше се умањују и уништавају у невољи, а ако имаш врлину, блиставија и светлија је од ње, ако непрестано бдијеш и постиш, изнад си сваке штете. Не чини природа искушењa да се роде падови, него лакомисленост искушаваних. Тако да, ако хоћеш да живиш у раскоши и уживаш опуштеност и задовољство, онда не тражи задовољство нити опуштање, него тражи душу испуњену трпљењем, која је у стању показати истрајност, јер ако не будеш имао такву душу, неће те обличити сaмо искушење, него ће те још и више погубити и оборити опуштање. А да наше спасење не изокреће навала страхотa, него лакомисленост нашега разума, чуј шта вели Христос: Сваки који слуша ове моје речи и извршује их, упоредићу га са човеком мудрим, који сазида кућу своју на камену; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, навалише на кућу ону, и не паде, јер беше утемељена на камену, и опет: Који слуша ове моје речи, а не извршује их, биће сличан човеку лудом који сазида кућу своју на песку, и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, навалише на кућу ону, и паде, и пад њен беше страшан (Мт 7,24-27). Видиш ли да нису навале искушења, него је безумље градитеља произвело пад? Јер и тамо дажд, и овде дажд, и тамо воде, и овде воде, и тамо удари ветрова, и овде исто то, и онај је сазидао кућу, и овај је сазидао кућу, исто зидање и иста искушења, али није исти крај, јер није исти темељ. Није, наиме, природа искушења, него безумље градитеља произвело пад, будући даби онда требало да и кућа саграђена на камену падне, а она сада ништа такво није претрпела.

Али, немојте мислити да се ово казује о кући, о души је, наиме, реч, оној која слушање Божанских речи доказује на делима, или их одбија од себе. Тако је душу себи саградио Јов, удари дажд – паде, наиме, ватра са неба, и прогута сва стада; дођоше воде – чести и непрестани и узастопни гласници несрећа, један који говори о губитку стадa, други камила, трећи деце. Дунуше ветрови – горке речи женине: Кажи неку реч, вели она, Богу и умри (уп. Јов 2,9); и не паде дом, не саплете се душа, не похули праведник, него још и благослови, овако казујући: Господ дао, Господ узео; слава Господу, да тако би(уп. Јов 1,21). Видиш ли да пад обично не чини природа искушења, него немар лакомислених људи, а да невоља јакога чини још јачим? Ко то каже? Онај који је одгојен на муци, блажени Павле, овако говорећи: Невоља гради трпљење, трпљење искуство, а искуство наду (уп. Рим 5,3-4). И као што када сила ветрова удари и са свих страна заковитла, не ишчупа она најјача дрвета, него их тим ударима учини чвршћим и снажнијим, тако и налети искушења и невоља свештену душу која живи у благочестију не саплићу, него је побуђују на веће трпљење, као што су и блаженог Јова учинила блиставијим и знаменитијим.

Наставак у штампаном издању.

 


[1] Тј. у Цркву.