О статуама - трећа

БЕСЕДА ТРЕЋА

О одласку епископа Флавијана, који се запутио цару због града,

и шта је истинити пост, и да је осуђивати другога горе него

јести људско тело, и о побијенима због побуне, и онима

који се жале да су побијени многи од невиних.

Када погледам на трон учитељев, пуст и празан, истовремено се и радујем и сузе лијем – лијем сузе што не видим на њему оца, а радујем се што је отпутовао због нашега спасења, отишао је да избави толики народ од гнева царскога. То је и вама украс, и њему венац – вама је украс што сте добили у наслеђе таквога оца, а њему венац што је тако нежно бринуо о чедима, и на делима потврдио оно што је Христос говорио. Чувши, наиме: Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн 10,11), он оде да положи живот свој за све нас, премда је било много тога што га је спречавало да иде и приморавало да остане; на првом месту године његове, које дотераше до дубоке старости, а онда и слабост тела, и доба године[1],и неопходност (да буде ту за) свети празник[2],а осим тога и сестра његова, једина коју има, и која је на издисају. Па ипак, није се осврнуо ни на сродство, ни на старост, ни на немоћ, ни на доба године, ни на потешкоће путовања, и свему томе претпоставивши вас и ваше спасење, покида све те везе, те сад, као младић, старац хита окрилаћен срчаношћу. Јер ако је, вели, Христос дао себе за нас, чије бисмо били достојни одбране и сажаљења ми којима је предато заступништво за толики народ, а не подухватимо се да учинимо и претрпимо све за безбедност оних који су нам предати? Јер ако је, вели, праотац Јаков чувајући стада бесловесних оваца и говеда, и намеравајући човеку да положи рачуне, дане и ноћи проводио без сна, подносио и жегу и хладноћу и свакакве ћуди ветрова, само да не изгуби она стада, много пре ми, који нисмо постављени над бесловесним животињама, него над овцама духовним, и који не човеку, него Богу намеравамо да положимо рачуне за тај надзор, не треба да оклевамо нити да узмичемо ни од чега што може бити на корист стаду. Него, колико је боље то од стада онога, и људи од бесловесних животиња, и Бог од људи, толико и нама ваља показати веће и јаче старање и ревност.

Он је добро схватио да сада није реч о једном граду, него о читавом Истоку, јер је наш град глава и мајка градова на Истоку. Због тога је поднео све опасности и ништа га овде није могло задржати. Због тога се надам да ће наше наде бити ваљане; јер неће Бог презрети толико усрђе и ревност, нити допустити да се служитељ Његов врати необављена посла. Знам да када цар погледа на њега и види благочестије његово, одмах ће бити у стању да од самог изледа његовог примири зловољу. Јер код светих људи нису само речи, него и лица пуна духовне благодати. А овај испуњен и мудрошћу многом, и искусан будући у законима Божијим, рећи ће цару оно што и Мојсије Богу: Ако им опростиш сагрешења, опрости; а ако ли нећеш, и мене погуби са њима (уп. 2Мојс 32,32). Јер таква су срца светима, сматрају да им је слађа смрт са чедима њиховим, него живот без њих. А прискочиће му у помоћ и одбрана самим тренутком, позваће се на свету Пасху, подсетиће на оно време када је Христос опростио грехе читавој икумени, позваће га да опонаша Господа, подсетиће га на ону причу о десет хиљадаталаната и стотини динара. Знам слободу оца нашега, неће се устезати да га заплаши том причом, и каже: Гледај да некако и ти не чујеш онога дана: Зли слуго, сав дуг сам ти опростио јер си ме молио; није ли требало и ти да опростиш теби сличним слугама (уп. Мт 18,32-33). Себи ћеш донети више користи него њима, опраштањем мањих сагрешења добијајући помиловање за веће. Овим речима придодаће и ону молитву, којој су цара научили молити се и говорити они што су га увели у свето тајноводство: Опрости нам грехове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт 6,12). Уједно, поучиће га да сагрешење није било заједничко за читав град, него грех људи неких страних и досељених, који ништа не чине разложно, него са дрскошћу и сваким безакоњем, те не би било праведно због суровости неколицине порушити толики град и казнити оне који ништа нису скривили. Премда, и да су сви згрешили, довољна казна би била и то што су током толико дана захваћени страхом, и што свакога дана очекују да ће бити убијени, и што притешњени и гоњени, живе јадније од осуђеника, крв носећи у својим венама, а немаући поуздања у живот свој. Задовољи се том казном, немој да идеш даље у гневу, учини вишњег Судију благим према себи, човекољубљем према себи сличнима, замисли величину града, и да сада не размишљамо о једној, или две, три или десет душа, него о небројеним хиљадама, о глави читаве икумене. Та ово је град у којем су се први пут верни назвали хришћанима, поштуј Христа, постиди се града који је први објавио то тако пожељно и слатко име; он је био прибежиште апостолима, место живљења праведникa. И сада први и једини пут настаде та дрскост спрам људи на власти, а сво претходно време сведочи о оној нарави града. Да су се људи ту непрекидно бунили, требало би осудити неваљалство, а ако се то десило једном за све време, очигледно је да сагрешење није обичај градски, него је то безакоње настало од људи који га и залуд и улудо уништавају.

2. То ће, и више од тога, старац рећи са слободом великом, а цар ће то саслушати; он је човекољубив, а старац поуздан, тако да на обе стране имамо добре наде. Или још боље, пре него у позданост учитељеву, и пре но у човекољубље царево, уздамо се у милост Божију, јер Он ће стати између старца који моли и цара којега старац моли – цару омекшавајући срце, а старцу побуђујући језик, чинећи да му речи теку, и припремајући цару разум да прихвати речено те да молбе услиши са саосећањем многим. Јер је наш град Христу милији од свих, и због врлине предака, и због врлине вас самих. И као што Петар први међу апостолима поче да проповеда Христа, тако и међу градовима, као што управо казах, овај се први, као венцем неким дивним, овенча називом хришћана. Па ако је Бог обећао да ће онде где је само десет праведника спасити све становнике, онда тамо где није десет или двадесет, нити само двапут толико, него где је много више оних који Бога служе са свом строгошћу, како да ту не треба очекивати повољне вести и имати поуздања у заједнички нам живот? Чуо сам од многих како говоре: Претња царева налик је гневу лава (уп. Приче 19,12) и падају духом и жалосте се. Шта, дакле, да кажемо њима? Да онај који је казао: Вукови и јагњад ће заједно пасти, и пантер ће ићи на починак са јаретом, и лав ће, као во, јести сламу (уп. Ис 11,6-7) тај ће моћи и тог лава да учини јагњетом питомим. Зазовимо Га, дакле, и помолимо се Њему, и он ће смирити гнев царев и ослободиће нас све предстојеће агоније. Отац тамо (код цара) моли, а ми се овде помолимо Цару небескоме, е да оцу помогнемо молитвама.

Црквена заједница много може, ако молитве узнесемо са болном душом, са скрушеним срцем. Није неопходно прећи море, није неопходно кренути се на дугачко путовање, сваки и свака од нас, и када дође у цркву и када остане кући, да зазовемо Бога са ревношћу многом, и Он ће свакако услишити молитве. Откуда је то очигледно? Јер Он веома хоће да ми увек прибегавамо Њему, и да у свему Њега потребујемо, и да ништа без Њега не чинимо и говоримо. Људи се, наиме, када им непрестано досађујемо са нашим пословима, клоне од нас и склањају и нерадо са нама опште, а Бог потпуно супротно, не када му се непрестано обраћамо са нашим пословима, него када не чинимо тако, тада се понајвише озловољи. Чуј шта је пребацио Јудејима, говорећи: Договористе се, али не са мном, и начинисте савезе, али не Духом мојим (уп. Ис 30,1). Такав је, наиме, обичај оних који се воле, они хоће да се сви послови љубљених свршавају са њима, те да они без њих ништа нити чине нити говоре. Због тога је и Бог, не само ту него и на другим местима, опет исто то пребацујућу говорио: Поставише цареве, али не од мене, одредише кнезове који ми нису познати (уп. Ос 8,4). Немојмо, дакле, оклевати да увек Њему прибегавамо, и што год страшно да се деси, Он ће свакако дати одговарајуће разрешење. Човек те је заплашио? Отрчи Господу на висинама, и ништа страшно нећеш претрпети. Тако су стари разрешавали несреће, не само мужеви, него и жене.

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Прва декада месеца марта, дакле у време када је зима још увек могла да изненади.

[2] Васкрс.