О статуама - друга

БЕСЕДА ДРУГА

Изговорена у Антиохији, у цркви званој Стара,

док је био презвитер, а о случају који се збио у граду – нереду

уз рушење статуа благочестивога василевса Теодосија Великог,

и на апостолску изреку: Богатима заповедај да се не преузносе

у овоме веку (уп. 1Тим 6,17), и о похлепи.

Шта да кажем и о чему да говорим? Садашњи тренутак је за сузе – не за речи, за тужбалице – не за говоре, за молитву – не за беседу; толика је величина дрскости, тако неизлечива рана, тако велика озледа; већа од свакога лекарства, потребује помоћ одозго. Тако је и Јов, када је све изгубио, седео на ђубришту; пријатељи чувши то дођоше, и видевши га издалека, раздераше хаљине и посуше се пепелом и снажно зајаукаше. То би сада требало да чине и сви околни градови, и да дођу к нашему граду и са великим саосећањем зајецају над оним што се десило. Јов је онда седео на ђубришту, град наш сада седи у великој замци. Јер као што је онда ђаво заиграо на стада оваца и говеда, и на сву имовину праведника, тако је и сада махнитао по читавом граду. Но Бог је и онда и сада то допустио, онда како би праведника величином искушењa учинио блиставијим, а сада како би нас изобиљем овога јада учинио разборитијима. Дајте ми да оплачем садашње догађаје. Седам дана сам ћутао, као пријатељи Јовови, дајте ми да данас отворим уста и оплачем ову заједничку несрећу. Ко нас је урекао,мили моји? Ко нам је позавидео? Откуд настаде овапромена? Ништа није било часније од нашега града, ништа сада није јадније. Народ тако благ и питом, као ат укроћен и припитомљен који увек следи руке господара, одједном нам толико одскочи, и направи толика зла, која није ред ни исказати. Јецам и јадикујем сада, не због величине очекиване казне, него због обиља насталог лудила. Јер, ако се цар и не би наљутио, нити разбеснео, нити казнио и осветио, како ћемо поднети, кажи ми, срамоту услед онога што се десило? Беседу ми прекида туга, једва имам снаге да отворим уста, да помакнем усне, покренем језик и произнесем речи, као какав aм, тако ми терет туге враћа језик назад, и одузима речи. Ништа претходно није било срећније од нашега града, ништа сада није постало тужније. Као пчеле које зује у трмки, тако су свакога дана становници града ходали тргом, и сви су нас раније сматрали срећним због тог мноштва. Али гле, трмка је сада постала празна, као дим пчеле, тако је страх растерао сада ове пчеле; или још боље, оно што је пророк, јадикујући над Јерусалимом, говорио, то ћемо и ми казати о овом времену: Постаде нам град: као дрво које нема лишћа, и као врт који нема воде (уп. Ис 1,30). Јер као што се у врту који се не залива виде дрвета гола, без листова и плодова, такав сад постаде и град наш; пошто му је изостала помоћ одозго, остао је пуст, огољен од скоро свих становника. Ништа није слађе од отаџбине, но сада ништа није опорије, свима је неподносива, беже из ње као из замке, остављају је као пећину разбојничку, одскачу као од ватре. И као што из пламеном захваћене куће не искачу само они који станују у њој, него у великој журби и сви који живе у близини, настојећи да спасу гола тела, тако и сада, од царскога гнева који се очекује да дође одозго као какав огањ, пре но што на њих путем наиђе ватра, свако се кренуо да истрчи и спасе голо тело; и наша несрећа сада постаде загонетка: бекство без непријатеља, сеоба без борбе, заробљеништво без заробљавања, не видесмо огањ варварски, нити лица напријатељa, а страдамо као заробљеници. Сада сви знају нашу несрећу, јер прихватајући наше избеглице од њих сазнају о несрећи нашега града.

2. Но, не стидим се код тога нити црвеним. Нека сви сазнају страдања града, како би, саосећајући са мајком (тј. са градом), узнели са земље општи глас Богу, и једнодушно се помолили Цару Небеском за, свима заједничку, мајку и хранитељку. Град нам се ономад затресе[1],но душе житеља се сада затресоше, онда се затресоше темељи домова, а сада се тресу темељи срдаца свакога од нас, и сви свакога дана имамо смрт пред очима, и непрестано живимо у страху, и трпимо казну Каинову, налазећи се у стању јаднијем од оних који бораве по тамницама, опседнути опсадом неком чудном и новом, од које страшније нема. Јер они који то трпе од непријатељa, затворени су само унутар зидина, а нама је и трг постао неприступачан, и свако је себе закључао међу зидове сопствене куће. И као што опседнутима није безбедно изаћи ван зидина, јер напољу су непријатељи распоређени около, тако ни многима од становника града није безбедно нити изаћи, нити се појавити у граду, због оних што са свих страна хватају и невине и криве, и одводе их са трга приводећи судији тек онако и како се ко задеси. Због тога слободни грађани везани за своје робове седе у кућама. Ко је данас ухваћен, ко је побегао, ко кажњен? Како и на који начин? То бринући и распитујући се о томе код свакога од кога то безбедно могу сазнати, сви живе живот јаднији од смрти, приморани да свакодневно оплакују туђе несреће и стрепе над сопственим спасењем, налазећи се у стању ништа бољем од мртвих, јер су одавно умрли од страха. А ако би неко ко је изван тога страха и агоније пожелео да изађе на трг, одмах би се, под утиском тог тужног призора, вратио у своју кућу, видевши једнога или једва двојицу покуњених људи како ходају оборена погледа тамо где је пре неколико дана мноштво текло више но ток речни; но сада су се сви разбежали. И непријатан је то призор, као густа шума у којој су на све стране посечена многа дрвета, или као глава са ћелавим печатима – такав је постао простор градски; када се број људи умањио, те се неколицина овде-онде појављују, он је сада постао неугледан, те на оне који га гледају наводи велики облак туге.

И не само простор градски, него ми се чини да се сада и сама природа ваздуха и сам круг сунчев помутио, те се показују потамнели, не зато што се изменила природа тих стихија, него што наше очи, помућене облаком туге, нису у стању да прихвате светлост сунчевих зрака јасно, нити како треба. То је оно што је Пророк одавно оплакао говорећи: Заћи ће им сунце у подне, и помрачиће се дан (уп. Амос 8,9). А то је говорио не што се звезда сакрила, нити што се дан помрачио, него што тужни не могу гледати светлост ни у по бела дана, услед таме од бола, што и сада би; и где год човек да погледа – ако ће на земљу, ако ће на зидине, ако ће на стубове градске, ако ће на ближње – чини му се да гледа ноћ и таму дубоку, тако се све испуни жалошћу многом. Посвуда страшна тишина и празнина, утихнуо је онај пријатни шум мноштва, и као да су сви у земљу пропали, тако је град сада захватило неко безгласје, сви наликују на каменове, те захваћени несрећом држе се најдубљега ћутања, и то толикога као да су наишли непријатељи и све скупа побили огњем и железом. Сада је тренутак казати: Пошаљите по нарикаче, и нека дођу, и по веште, нека се огласе. Нека очи ваше лију воду, и трепавице ваше нека пусте сузе (уп. Јер 9,17--18), планине, држите се нарицања, и горе јаукања. Позовимо сву творевину да саосећа са нашим невољама. Град тако велики, глава оних који леже на Истоку, у опасности је да буде уклоњен из икумене; многољудан, сада је постао безљудан, и нико да помогне. Нема на земљи никога који је равне части са увређеним, јер је цар највиши и глава свих људи на земљи. Због тога прибегнимо Цару вишњему, Њега позовимо у помоћ, ако нам одозго не дође разумевање – не преостаје нам ниједна друга утеха.

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Златоусти овде говори о неком од недавних земљотреса у Антиохији.