О судбини и промислу - шеста

О СУДБИНИ И ПРОМИСЛУ

БЕСЕДА ШЕСТА

Једимо и пијмо, јер сутра ћемо умрети (Ис 22,13), многи беху међу Јудејима који су тако говорили у време Пророка. Но, што тако говоре Јудеји којима је бог трбух, и слава у срамоти њиховој (Флб 3,19) то није ништа чудно, али да и после благодати, (после) презира постојећих ствари и толиког савршенства и строгости још и сада постоје неки који, ако и не говоре тим речима, али делима (својим) исто то узвикују, колике је то осуде достојно? Постоје, наиме, уистину постоје они који сматрају да су у овај живот уведени зато да би проживевши (овде) раскалашно, разваливши стомаке и подгојивши тело, тако отишли (из овога света) припремајући (на тај начин) црву богатију трпезу, ону властитим телима. О, да је страшно само то што су постојеће трошили залуд, улудо и ни на шта потребно, премда ни то није без прекора и оптужби. Јер када новце од Бога нам дате на исхрану тела и на потпору потребитима потрошимо на разузданост, обест и лакомисленост крајњу, тај најгори трошак нам неће проћи без одговорности, него ћемо свакако положити рачун (за њега), и оно што је казано о пет таланата, и о два, и о једном (Мт 25,15) може се казати и о (потрошеним) новцима и о свему другом. Дакле, оно што сам говорио, заиста (је тако), ако смо овде били залуд и улудо, ни тако нам то чињење није било без одговорности, а овако, поред ње предстоји и друга осуда. Онај који живи у раскоши, размишља о пијанчењу, храни чанколизе и удворице, разваљује се од једења меса и пијења вина, нужно је да често – и нехотице и хотимице – греши, како током времена (боравка) на овом месту, тако и после удаљавања отуда. Јер као што брод када је натоварен мноштвом товарне робе (много) већим од мере његове од те величине товара тоне, тако и душа и природа нашега тела, када прими у себе јела више од властите моћи, постаје преоптерећана, те не носећи тежину наметнуту јој, тоне на пучини пропасти и вуче са собом у пропаст и кормилара, и морнаре, и помоћника кормиларевог и см товар са свима (осталима). Дакле, као што код бродова у таквом стању ни мирно море, ни знање кормиларево, ни мноштво морнара ни исправност опреме, ни повољно годишње доба, нити ишта друго није од користи тако претовареном броду, управо тако бива и код оних што живе раскалашно: ни мноштво доказа, ни поука и опомена, ни наговори и савети, нити ишта друго, ни данак будућем, ни стид, ни оптужба присутних, нити ишта друго неће бити у стању сачувати душу запалу у такву буру, него неумереност надвладава све то и на крају онога који од тога болује, хтео не хтео, вуче под воду проузрокујући тежак бродолом из кога није лако испливати. Такав бива некористан не (само) за оно будуће и за полагање рачуна тамо, него и за овај постојећи живот; ни за шта није пристао, него је у свему за поругу, у пословима јавним и у (пословима) приватним, ако би требало учинити што од ствари хитних, нећеш га наћи да чини ишта промишљено, ишта домаћински; свим непријатељима је лако савладив, свим пријатељима и блискима некористан. И таквоме није само у опасностима и неприликама лако сместити, и није несносан (само) у миру и сигурности, него ће и у тешкоћама, услед неумерености, бити некористан сваком од оних који се намере на њега. Јер ту ће га – о неуспесима говорим – захватити стршљивост, немужевност, неумерени страх и несмотреност, а тамо га пркос, лакомисленост, разузданост, неумереност, охолост и разметљивост више од претходних (особина) чине свима неугодним. Јер нису само телеса таквих (људи) неугледна, масна, отежала те одасвуд испуњена несносним задахом, него им је и душа много неугледнија од тела, услед раскалашности захваћена много горим болестима од њега. Јер као што тело не избацује само вишкове по природи, него много више и одасвуд: јер и очи, и нос, и уста када им се унутрашњост обремени плимом (течности), испуњавају се најгором влагом и трулежи, и сама природа тела поставши размекшана преко природне сразмере, испунивши се као неким муљем и нечистим талогом, бива неугодног мириса и истовремено некорисна, и неприкладана за свако добро дело. Па и сама земља, тиранисана похлепом (земљоделца) изгуби властиту и прирођену јој топлоту, а са њом изгуби и (своју) снагу, те није прикладна ни за обраду, нити за род. Тако и оне који непрекидно живе у раскалашности захватају неизлечиве болести, јер бивају подложни и дрхтавицама, и слабости, и јефтици, кијању, болестима и ногу и руку, и многим другим (болестима) о којима говоре лекарски помоћници.

И тако, ако и не би било геене, нити кажњавања крајњега од Бога, ни прекора од људи, ни неприличног трошења, ни небројених других ствари које настају од раскалашности, него једино ово,1) није ли и то довољно да све одврати (од раскалашног живота)? Јер такве трпезе ништа нису боље од смртних отрова, или боље, ако ваља рећи истину, много су горе! Јер отрови одмах однесу онога који их узме и безосећајно наведу кончину на њега, јер онај који је умро и не жалости се над тим, а раскошне трпезе на оне који их често приређују наводе живот тежи од небројених смрти, живот (као што) рекох не само жалостан, него и сраман и смешан. Јер друга страдања носе многе који саосећају (са страдалницима), а све ствари што настану од раскалашности и пијанства, онима који то гледају не дају, ни ако би хтели, да саосећају са људима њима савладаним, него то обиље зла (човека) склања ка сажаљењу, али претпоставкате болести љути оног који је зна. Отуда осећамо нешто средње: нити их сажаљевамо, јер не остављају узрок тих страхота, нити се гневимо, јер нам то не допушта величина страхота, него је то (некакво) стање између оптужбе и праштања.

Јер њима није природа нашкодила као што је онима (који су болесни), нити су им (други) људи то сместили, него су сами себи постали узрочници тих (својих) оболења, хотимично себе бацајући у тај понор зала. Као што, наиме, не жалимо много оне што се, свезавши себи уже (око врата), пусте низа страну, и оне што мач у себе зарију, тако и овде. Премда, ако би требало да буде саосећања, пре би ови (последњи) требало да га добију него они, иако и они сами нимало нису за сасећајње. Јер они, било због потказивања било губитка новца, било очекујући неку опасност, било надајући се батинама или захваћени другим неким страхом, избављајући се од већих зала, прибегавају тој последњој утехи, прибегавајући смрти као каквом простору азила, или хитајући и тискајући као у какву мирну луку пред очекиваним бурама, а ови и ни на то не могу указати, пошто су се предали животу тежем од небројених насилних смрти.

Наставак у штампаном издању