О судбини и промислу - трећа

О СУДБИНИ И ПРОМИСЛУ

БЕСЕДА ТРЕЋА

Знам да сам и пре неки дан казивао љубави вашој о судбини, но ништа не пречи да и данас беседу увежбам на истом предмету, не зато што је болест та силна, него зато што је лакомисленост ваша неисказива, а она и незнатне болести чини великим. Па и слепоме по природи очигледно је да верујући човек нема потребу ни за беседама ни за поуком ради избегавања тога зла. И као што човека који настањује ову нашу икумену, живи по нашим законима и потчињињава се истим (са нама) царевима, нема потребе убеђивати да не треба уводити персијски устав у овај наш, него једино то забрањивати, управо тако и овде. Јер од грехова, једни имају потребу за беседама и поуком, а други су тако очигледни и јасни да се спречавају страхом и одмаздом, на пример: убијање, чињење прељубе, крађа немају потребе за беседама, због чега законодавац и није саставио поуку о њима да нам одјекује (у ушима) како је то ствар лоша, јер је то већ знано нашем уму, него једино забрањује: не чини прељубе, не убиј (5Мојс 5,17-18). А када нам говори о презирању удовицâ и злоупотреби остављених залогa домећеи разлог: Смилуј се на удовицу, вели, и придошлицу, јер и ти си био придошлица у Египту (5Мојс 10,18-19). Суботу поштуј нерадом (в. 2Мојс 20,10; 31,13-14), а затим додаје и разлог. Дакле, уздржавање од (веровања у) судбину није од оних ствари које потребују разлог, него од оних очигледних. Јер као што је очигледно да је убити – зло, и чинитипрељубу – лоше, тако је очигледно и да је веровати у судбину – лоше и забрањено. Немојте, наиме, по онима што верују (у судбину) сматрати да је то једна од ствари које нису забрањене, будући да се (човек) дрзне и на убиство, а и оно је законима забрањено, и прељубе и отимања су ствари забрањене, па ипак, многи их чине. А да је и по паганским законима веровати у (датум) рођења[1]једна од забрањених ствари, као убиство, (јасно је по овоме) нека дође неко од људи који је учинио прељубу са женом тога и тога, те оптужен на суду нека каже: „Нисам ја (крив), него (мој датум) рођења. Ја сам, наиме, хтео бити целомудрен, али ме он гурну и баци у то“, неће ли због тога добити тежу казну, као човек који се брани смешним (изговорима)? И да ли ће задобити нечије саосећање? Никако. И не би ни требало по њима. Јер ако све бива по (датуму) рођења, а не по слободном избору воље, онда нема боље одбране од ове. А ако је слободни избор воље власнији и моћнији од (датума) рођења, овога не би ни било; ако би неко и небројене (разлоге) измишљао да се нужно испуњавају налози његови,[2]узалуд се мучи и неће имати разумевања (за то), него га нико неће ни чути како се правда, нити ће добити опроштај, тако је та ствар од свих одбачена и свима изгледа као (обична) прича и лакрдија. Многи од првака (народних) – премда, ако (човек) од човека насилно пострада, довољно би било да се позове на исту ову одбрану, или још боље: да сматра како то и није ствар за осуду – многи, дакле, од првака (народних) осуђени због неправеднога убиства добили су казну, а џелате, оне који служе при убијањима и својеручно убијају, нико ни не позива на суд, нити се то од давнине тражи, пошто их оправдава принуда и достојанство власти, као и страх потчињавања. И затим, ако (судије) знају саосећатиса човеком којега је (на нешто) принудио сродник, човек истога рода, не би ли требало мого више саосећати са оним којега је принудила судбина? Требало јој је, наиме, утећи.

Али њена је, као што кажу, власт тако неумитна, да ако би човек у пустињу (побегао), ако би на пучину, ако би се ма где завукао, њеним ћудима не може се побећи. Дакле, како да није чудно да човек стиснут присилом варварâ ужива веће саосећање, толико да га власт и не осуђује, а ономе који је, како веле, под гором принудом, силније принуђеном, изрицати казну и не давати му ни речи у исту такву одбрану? Јер нико ко се сакрио иза судбине никада није избегао (осуду) у ономе у чему би молио, ни злочинац у судницама, ни слуга у дому (где служи), ни деца у школи, ни шегрти у радионицама. Како то, дакле, да понеки величају судбину не указујући јој поштовање и никакво саосећање немају за њену принуду? Тако су уистину и свесно силно себе убедили (у то) да је та ствар (обичан) мит.

А када западну у тешка сагрешења, њима опет домећу друго (сагрешење), тиме као избегавајући предстојећу осуду, а не добијајући је тежу. Јер није грешити тако страшно као (што је страшно) после греха бити бесраман, и клеветати Бога за своја сопствена зла. То је горе од свакога греха, око тога се, наиме, и ђаво потрудио, како бисмо не само постали безбрижни у погледу врлине и спремни на зло, и да сву кривицу Богу наметнемо, него и да би заједно са тим и нашу душу и језик учинио богохулним, да под изговором одбране осуђују Бога твојега, и с једне стране скидајући клевету због онога што смо учинили са нас самих, а са друге преносећи осуду на Онога који уистину није кривац. Премда, ако се код људи и јави неко ко би се усудио на такво што, и то сâмо је довољно за осуду на погубљење. Јер када оклевета другога човек који није учинио ништа страшно, ондањему прети казна за дрскост онога што је учињено.

Наставак у штампаном издању

 


[1] У грчком стоји τὸ τῇ γενέσει πείθεσθαι, дословно веровати генези, тј. Рођењу или постању. Руски преводилац је разумео да се ту ради о нагону за рађањем. Нама се, пак, пре чини да се овде ради о астологији, односно вери у то да је човек детерминисан консетлацијом небеских тела у тренутку његовог рађања, вери која је и данас веома раширена.

[2]Налози који следе из датума рођења.