О судбини и промислу - друга

О СУДБИНИ И ПРОМИСЛУ

БЕСЕДА ДРУГА

Ко злослови на оца, или матер, смрћу нека сконча (2Мојс 21,16) вели (Писмо); закон је то положен у Старом (Завету), када није (било) строгости многе у најбољем начину живљења, када је (још) увођење Божанства, када су заповести дечије, када је (потребно) млеко, када је (потребан) педагог, када је (потребна) светиљка, праобраз и сенка. А шта да кажемо о овима који и сада, у благодати, истини ствари и толиком знању, не злосове само на оца и матер, него и на самога Бога свих? Коју ће такви дочекати одмазду? Која казна ће бити примерена мери неваљалства (њиховога)? Која река огњена, који црв нескончиви, која тама крајња, који ланци, који шкргут, које ридање? Све муке, и постојеће и будуће, мало су за такву душу, ону која се спустила до толиког неваљалства. А начини хуле (на Бога) многи су и различити, зато је неопходно изнети их данас тако да нити (ми сами) својевољно не паднемо у неки од њих, нити да се не обазиремо на палога (у њих), било неког од пријатеља, било непријатеља. Јер не постоји, не постоји гори од тога грех, али ни (њему) раван, него је то и дометак зала и оно што све ремети и носи (са собом) казну неопростиву и одмазду неподношљиву. Који су ти који злослове на Бога? Они који насупрот мудрости Промисла Његовога утврђују неред и нужност судбине. А то што ту болест болују људи неверујући, који су у камен и дрво зинули и служе им, то није ништачудно, али то што они који су се ослободили те заблуде и служења, који су се удостојили да у свему познају Бога, онога истинитог и битујућег, као у неком виру бивају вучени надоле ка том вртлогу, тој рачуници и том лудилу, то је оно што је најстрашније и вредно суза многих, када они који говоре да се Христу клањају, који су се удостојили толиких тајни и добили догмате неизрециве и мудрост која нам се са небеса спустила, после те толике части коју су добили од Бога себе својевољно бацају доле, са бесловесношћу многом стресавши са себе слободу којом их је Бог обдарио, а набацујући на себе најтеже ропство и уобличавајући посредством помисли најгору тиранију, какве било није, сасецајући сваку добру наду и подухватајући се тога да сасеку жиле онима који се око врлине труде. Као што у рату, када неко од непријатеља види храбре војнике спремне да и сам живот дају за отаџбину, не могавши да им нашкоди другим начином нити да их одврати од спремности (да ратују) за цара, нити да их учини плашљивим, нити лукавствима да их савлада, на други начин их покушава ослабити, подухватајући се тога да их убеди како залуд, улудо и ни за шта улажу толики напор, е да им (тако) ослаби руке, да им умањи снагу, да их свим тим одврати од труда око рата, и да би их затекавши их голе и ненаоружане, свезане одвео у заробљеништво, е тако је ђаво учинио. Пошто је видео да се благодаћу Божијом већи део икумене смеје заблуди паганској, а да се свим срцем и свом душом поштује реч благочестија, а онда, да из тога настаје труд многи око врлине и многи презир неваљалства, похитати и отворено казати: „Одступите од Христа, исмејте учења Његова, прича је све код Њега и заблуда, неваљалац је Он и нечовечан“ — није се усудио; знао је, наиме, да би тиме (људи) још више одскочили од његове тираније и још више га омрзли. Због тога не уводи осуду правим (путем), него идући у круг, крадом сеје отров неблагочестивих учења, с једне стране пустивши (људе) да привидно остају у вери, а уистину је чупајући заједно са кореном и уништавајући сведогмате истине и изливајући на верујуће клевету многу на Бога. Због тога код њега то погибељно средство и спремљени смртоносни отрови (веровања у) судбину, како би све што сам казао потајно увео, како би показао да је мисао и вера наша празна, како би људе убедио да имају лош суд о Богу, што је, наиме, и у почетку учинио код Адама, одбацујући Бога као опадача и завидљивца. Јер само што овако није говорио када је (Адама и Еву) наговарао: „Знао је, вели он, Бог да ће вам се очи отворити, знао је да ћете бити као богови, позавидео вам је, позавидео на већој части“. Ако и није, наиме, дометнуо те речи, њих је дао наслутути из онога што им је говорио. И гледај злобу (његову). Изокренувши суд Божији и казавши да ће им, ако Богу (више) не верују, настати добра велика, као што су: отварање очију, једнакост са боговима и одговарајуће знање, није придодао још и то како је зао онај који то спречава, како се он који то говори не би показо као непријатељ и противник, него је ставио маску саветника и заштитника (њиховог), како би неваљали наговор учинио лакше прихватљивим, што се заправо и десило. Јер он ништа друго није хтео припремити оним што је говорио, него (ово): „Одступите од Бога који вас је створио, опадач је он и завидљивац, завиди већим добрима код вас“. Но он то отворено није дометнуо, јер да су посумњали да је непријатељ, побегли би, а испустивши да им то (отворено) каже и прикривши се, дао им је погубни онај савет. Управо тако и сада, он не говори: „Одступите од Христа осудивши божанске догмате“, јер зна да би слагао и не би му поверовали, него нас лукаво, на први поглед оставља при њима, и припушта истини, али другим путем уништава то вечно наслеђе, нама који (те догмате) не знамо; што је као кад би човек неко дете, честито и слободно, једноставно и незлобиво, с једне стране држећи га десницом остављао у дому отачком, а са друге га наговарао да чини оно што ће га, хтело оно не-хтело, удаљити од свега отачкога. Јер не може, не може онај који води рачуна о судбини бити у стању досегнути небеса, или још боље: нећебити у стању да избегне геену и казну, јер тај свима налаже веровати супротно догматима Божијим. Бог говори: Ако хоћете и мене послушате, добра земаљска ћете јести, а ако нећете, нити мене послушате, мач ће вас појести (Ис 1,19-20). То су изговорила уста Господња. Виде ли како говори Бог и какве законе поставља? А чуј и судбину, како она говори, и како уводи супротне одредбе, те научи да оне прве Дух Божански казује, а ове друге зли демон и сурова нека звер. Бог је казао: Ако хоћете и ако нећете, власним нас чинећи над врлином и неваљалством и препустивши то вољи нашој. А онај[1],шта вели? Да је немогуће избећи оно што је суђено, хтели ми то или не хтели. Бог говори: Ако хоћете, добра земаљска ћете јести, а судбина говори: ако бисмо хтели, а не било нам дато, никакве користи нам нема од хтења. Бог говори: Ако нећете пазити на речи моје, мач ће вас појести, а судбина говори: ако и нећемо, а било нам дато, свакако се спасавамо. Не каже ли то судбина? Шта би то, дакле, било јасније од такве борбе? Шта очитије од тога рата, рата кога су се демони, ти учитељи неваљалства, бесрамно подухватили против изрека божанских? Но, као што рекох, то што демони, и људи, други демони – о паганима говорим – у то верују, није ништа чудно, али то што ви, који тако уживате божанске и спаситељне догмате, њих остављате без поштовања а притрчавате оним најбесловеснијим, који су душу своју погубили, то је оно што је од свега најгоре. Јер што да судим и онима споља? (1Кор 5,12).

Наставак у штампаној верзији.

 


[1] Ђаво.