О СУДБИНИ И ПРОМИСЛУ
БЕСЕДА ПРВА[1]
Наш живот је пун немира многога, засићен је овоземаљски живот метежима, но није то мука, мили моји, него то што се ми, у стању будући да те метеже и немире, било заменимо за оно што је блаже, било да их без јадиковања подносимо, нисмо потрудили ни око једнога ни око другога, него све време проводимо зловољећи се, те се један жалости због намаштине, други због болести, један због тежине обавеза и вођења дома, други због подизања деце, други, опет, због тога што децу нема. И гледај то обиље безумља, не јадикујемо над истим, него сви једнако над супротиним стварима. Премда, ако нам је природа самих ствари била узрок јадиковки, онда не би требало подједнако осећати бол код (ствари) супротних, него ако је немаштина зло и ствар неподношљива, онај који живи у богатству никада не би требало да се љути; и ако је не имати децу зло, онај који има пуно деце требало би да је (увек) добре воље. Ако је бавити се јавним пословима државним, уживати почасти и имати многе под влашћу нешто на чему други завиде, требало би да је живот миран и тих ствар за избегавање, и свим људима мрзак. А овако, када видиш да богати и сиромашни једнако тугују, а почесто богаташ то чини више носиромах, (да једнако јадикује) и онај што влада и онај над којим се влада, отац много деце и онај што никога нема, немојмо (онда) саме ствари кривити за то, него оне који нису у стању служити се њима како треба и себе ослободити свакога нерасположења. Јер немир и метеж није доживљај који потиче од самих ствари, него од нас и нашега размишљања, тако да ако би нам оно било добро припремљено, макар се небројене буре подигле са свих страна, ми увек одмарамо (као) на (мору) мирном и у пристаништу; као што и када нам оно није ваљано, ако би нам све са неба дотицало, бићемо у стању ништа бољем од бродоломникâ Исто то се може видети и код телâ Јер онај који је себи тело учинио снажним, макар се сукобљавао са небројеним аномалијама ваздуха, не само да неће осетити ништа страшно, него је тим увежбавањем и сучељавањем са променама (времена) издејствовао и додатак снази (телесној), а ко има тело болесно и раслабљено, ако ужива и најбољу измену временâ ништа му од те такве ваљане поделе неће настати, пошто му властита слабост квари ваљаност измене временâ И код јелâвидимо (да ствар стоји) тако, јер кад нам је тело желуца снажно и крепко, све што прими (у себе), макар то било тврдо, макар било неприпремљено за њега, он то претвара у чисти сок, пошто природна мешавина надјачава поквареност у храни, а када му је тонус раслабљен и он надут, ако му принесеш најсочније од свих јела он ће га претворити у најгоре и покварити, пошто раслабљеност његова квари изврсност јела. Управо тако и ми, када видимо неред у стварима, немојмо, мили моји, Бога да кривимо, јер ту се не може наћи лек за рану, него на рану рана додати. Немојмо газдовање светом да приписујемо демонима, немојмо да мислимо како је постојеће без Промисла, немојмо против Промисла Божијега да утврђујемо тиранију рођења и судбине. Све је то пуно хуле, немир и неред уистину није данак самим стварима, него (је то) разум који је тако расположен, који макар уживао небројена благосутројства, док не поправи у себи неред и збрку, ниш-та му неће бити од благосутројства у стварима, него је као око које ће када болује и у сред дана видети таму и једно уместо другога, и ништа му неће бити од зрака (сунчевога), а када је здраво и у добром стању, и по мраку ће моћи да води тело са сигурношћу; тако и око разума нашега, док је у доброме стању, макар видело ствари за које се чини да су у нереду, добро ће видети, а када је покварено, ако га наведеш и на само небо, оно ће и тамо препознати неред многи и збрку. А да ствар тако стоји, прибавићу ти за то многе примере и од оних давних и од оних код нас. Колико њих лако подносе сиромаштво и не престају благодарити Богу за то? А колико њих имајући богатство и раскош не благодаре, него хуле на Господара? Колико њих не доживевши ништа страшно осуђују општи Промисао? Колико њих који су све време провели у тамници ту тамошњу муку подносе благоразумније од оних што живе без икакве бојазни и у безбедности? Видиш ли да је узрок стања душе и једних и других властита рачуница, али не и природа самих ствари. Тако да ако бисмо повели бригу о нашему размишљању, не би било збрке, не би било нереда, не би било ниједне од страхота, макар прилике живота нашега биле тумбане горе и доле, страшније но у неком Еврипу. Због чега, реци ми, Павле благодари? Премда, он је од оних што су најизврсније живели, од оних који су све време живели у врлини, од оних што су претрпели толике страхоте; нико од људи под сунцем не беше од њега праведнији, нити теже од њега пострада од како људи постоје. Па ипак, гледајући где многи живе у неваљалству, веселе се и уживају овосветско богатство, он и см благодари Богу, а и свима другима препоручује исто. У њега да гледате. Па и ти, када видиш неваљалца како се весели, када видиш да се узноси, када видиш да надвладава непријатеље, свети се онима који су му бол нанели, да никакву штету не трпи, паре му одасвуд дотичу, сви га поштују и улагују му се, а себе (видиш) у свему супротно томе, (изложеног) увредама, подметањима, сплеткама, немој мислити да си један од одбачених, него у Павла гладајући, који је на твојој страни, узвиси разум, обнови мисли, немој да падаш у нерасположење. Ко је пријатељ Богу а ко непријатељ, о томе немој судити по срећи и несрећи овде (у овом животу), него ако видиш некога ко исправно живи, болешћу исцрпљена како гледа ка благочестију, сматрај га блаженим и дивљења достојним макар на њему небројени ланци били, макар за стално живео у тамници, макар служио људе недостојне, макар био сиромах, радио у рудницима, макар коју страхоту трпео. Јер он је блажен, ма му (очи) копали, палили га, тело му мало по мало растакали. А ако видиш другога у неуздржању и злоби, где живи у неваљалствима крајњим, ужива част многу, на царски трон се пење а на глави му круна, носи порфиру и влада читавом икуменом, оплачи таквога због тога и сматрај га несрећним. Јер ништа уистину није јадније од такве душе, макар имала сву икумену под собом. Јер какава је корист богатити се парама када је човек у врлини од свих (људи) сиромашнији? Каква је добит владати над толиким (људима) када човек не може себе и своје страсти савладати? Ако видимо тело у лошем стању, где гори било у упали, било од гихта у ногама, било у каквој грозници, или је захваћено другом неком неизлечивом болешћу, плачемо, макар тај био човек најбогатији, и утолико више колико је тај богатији. Јер осећај страхотa бива потпунији када је човек у обиљу свега неопходног. Јер онај који је сиромаштвом спречен да ужива, тај у самој тој принуди има утеху, а онај који је властан да се свиме користи, а спречава га болест, њега управо то мучи.
Наставак у штампаном издању
[1]Заједнички наслов свих Беседа о судбини и Промислу на грчком гласи: Περὶ εἰμαρμένης τε καὶ προνοίας. Њихов латински назив је: De fato et providentia (orationes1-6). Грчки тест у PG 50, I749-754; II753-758; III757-760; IV759-766; V765-770; VI769-774; дакле у 50 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне како горе стоји за сваку поједину беседу.