О Петру апостолу и Илији пророку

БЕСЕДА

О ПЕТРУ АПОСТОЛУ И ИЛИЈИ ПРОРОКУ[1]

Мало нас је који смо данас дошли, шта ли је узрок? Помен Мученикâ саврашавамо, а нико нам не дође; да их дужина пута није бацила у лакомисленост? Пре ће бити да није дужина пута, него их је (сама) лакомисленост спутала. Јер као што ревнога и бодрога вољом ништа не може спречити, тако и лакомисленога и запуштенога може спречити све. Мученици су властиту крв излили за истину, а ти ни кратак пут не презиреш? Они су главу због Христа положили, а ти нећеш ни изван града да изађеш због Господара? Господар је због тебе умро, а ти се за Њега премишљаш (да дођеш овде)? Помен је Мученицима, а ти се препушташ лакомислености и лежиш наузнак? Треба да дођеш и видиш ђавола како губи, а Мученика како побеђује, Бога како се прославља и Црква овенчава. Ово је, међутим, њихов изговор: „Грешан сам, вели, и не могу доћи“. Па управо збога што си грешник дођи, како не би отпао од праведности. Ко је то од људи, кажи ми, без греха? Због тога (постоји) Жртва и Црква, због тога молитве и постови, будући да постоје многе ране душевне, због тога су и откривени лекови за њих, и за сваку од рана душевних припремљен је одговарајући лек. Имаш Цркву која приноси Жртву, молитве Отаца, потпору Духа Светога, помене Мученицима, сабор светих и многе друге сличне ствари које те могу окренути од греха ка праведности; ниси дошао на молитву Мученикâ и које извињење имаш? Ниједне од страхота нема, а ти си сâм себе спутао у једнодушју са Мученицима? Него, задржалате је (нека) животна брига? Још већи прекор. Мало времена Богу ниси узајмио, како би читав дан добио? Грешан сам, кажеш, и не могу. Будући да си грешан, због тога дођи, или не знаш да су и они сами који уз Жртвеник стоје привезани за грехове? Одевени су, наиме, у плот и крвљу прожети [и костима увезани, па и ми сами који на трону седимо и поучавамо, и ми смо сплетени са греховима. Али не губимо наду у човекољубље Божије, нити Му приписујемо нечовечност, јер сви смо људи који се рву са истим стварима][2]и не избегавамо поуку, гледајући на пучину човекољубља Божијега. И ви који грешите, ако дођете, прекор вам није толики, јер (добијате) поуке, а ми, колико више достојанства имамо, толико више подлежемо прекору, јер једна је ствар када греши онај који поучава, а друга онај који се учи, а ипак ми поуку не избегавамо, како не бисмо под изговором смиреноумља запали у лакомисленост. Па и то бипо уредби божанској, то да и сами свештеници подлеже греховима. А чуј и како. Ако учитељи и свештеници не би грешили, нити били подложни животним срастима, били би нечовечни према другима и неумољиви, (Бог) је, међутим, уредио да сами свештеници и прваци (народни) робују страстима, како би из тога што сами страдају, показивали саосећање према другима. Бог је вазда тако уредио, не само сада, него и одавно, и онима којима је намеравао поверити Цркву и народ, њима је допустио да падну у грех, како би из властитих падова постали човекољубиви према другима. Јер ако сами не би грешили, не би показивали никаквог саосећања са грешницима, него би поставши нечовечни имали све да одагнају од Цркве. А да је то тако, и да не говорим нагађајући, хајде да на то укажемо из самога посматрања. Петру је требало да буду поверени кључеви Цркве, или боље, да му буду поверени кључеви небесâ и требало је да му буде поверено и мноштво народа. И штаму Господар каже? Што свежеш на земљи, биће свезано и на небесима, и што раздрешиш на земљи, биће раздешено и на небесима (Мт 16,19). Петар, дакле, беше помало прек, а да је био и безгрешан, које саосећање (од Њега) би имали они који су се од њега учили? Но благодат Божија због тога уређује да он пада у сагрешење, како би из тога што је сам пострадао постао човекољубив према другима. И гледај кога (Бог) пушта да допадне греха – Петра, корифеја апостолâ темељ непоколебиви, првака Цркве, пристаниште неосвојиво, кулу необориву. Онога Петра који Христу говори: Макар требало умрети са тобом, нећу те се одрећи (уп. Мт 26,35), Петра који је по божанском Откривењу исповедио истину: Ти си Христос, Син Бога живога (Мт 16,16), он, дакле, ушавши оне ноћи у којој Христос бипредат и ставши код ватре грејући се, и нека девојка, каже (Еванђелиста), приступивши говори му: И ти си јуче био са овим човеком (уп. Мт 26,69), а Петар ће: Не знам тога човека (Мт 26,72). Малопре си говорио: Макар требало умрети са тобом, нећу те се одрећи, а сада се одрече те говориш: Не знам тога човека! О Петре, то ли је све што си најавио? Још ниси ни мучења, још шибе ниси видео, него једноставно чувши речи мале слушкиње, ударио си у порицање. Поричеш, Петре? Још нема ни мучења, ни шиба, ни удараца, ни гневова, ни начелникâ ни мача наоштренога, ни издатих уредби, ни царева који прете, ни смрти које се очекују, ни тамницâ ни понорâ ни мора, још ничега од тога нема, а већ си порекао: Не знам тога човека. А слушкиња ће опет: И ти си јуче био са овим човеком. Он ће, пак, њој: Не знам човека о којему говориш. Ко је то ко ти говори да порекнеш? Нико важан, него жена, па и она портирка, одбачена, заробљеница, ниједне речи вредна, она говори: а ти да порекнеш? О необичних ли ствари! Слушкиња је Петра, блудница је приступивши, веру Петрову помутила! Петар, стуб онај и налетник није поднео претњу слушкиње, него она само проговори, и стуб се заљуља, налетник се заледи. Кога си то видео Петре, папоричеш? Обичну слушињу, презрену портирку, то си ви-део и поричеш? И опет, трећи пут: И ти си јуче био са овим човеком, а он је једнако и трећи пут порекао. И тако, Исус погледавши га на крају наведе га на присећање онога што је било речено (в. Мт 26,34), а он схвативши, поче плакати и кајати се код (учињенога) греха. Па ипак, тај грех му је Човекољубац допустио, јер је знао да (Петар) као човек подлеже оном људском, али, као што рекох, Он је и удесио и Петру допустио да сагреши зато што је намеравао поверити му народ многи, да не би, прек и безгрешан будући, према властитој браћи био безосећајан. Допаде греха како би замишљајући властити грех и допуштење Господарево, и другима допустио благодат човекољубља, која се благодат по уредби божанској усаглашава са Богом. Јер бидопуштено да сагреши онај коме је требало да буде поверена Црква, томе стубу Цркве, пристаништу вере, Петру учитељу икумене бидопуштено да сагреши како би то допуштење њему постало претпоставка човекољубља према другима. А због чега ја ово казујем? Јер смо и ми јереји који на престолу седимо и поучавамо – свезани греховима. Свештенство није поверено ни Анђелу ни Арханђелу (јер они су безгрешни), да не би због одсечности њихове, јер су безгрешни, народ у гомили громовима тукли, него је тај трон поверен човеку (рођеном) од човека, који је и сам везан за задовољство и грех, како би када ухвати некога грешника, по властитим прегрешењима био човекољубивији према грешнику ономе. Јер ако би свештеник био Анђео, и ухватио некога у блуду, одмах би га погубио, будући да сâм није везан том страшћу. Због тога, да је Анђео добио власт свештенства, он не би подучавао, него би одмах убијао, и пошто није такав, разгневио би се на онога. Због тога је, међутим, (свештенство) поверено човеку, како би увидевши своја прегрешења и имајући искуство, саосећао са грешницима и не покретао се (на кажњавање) у гневу, и да Црква има мира у таквом служењу.

Наставак беседе у штампаном издању.

 


[1]Наслов друге беседе на грчком гласи: Λγος ες Πτρον τν πστολον καλίαν τν προφήτην, дакле: Беседа о Петру Апостолу и Илији Пророку. Њен латински назив је: In Petrum apostolum et in Heliam prophetam. Грчки тест у PG 50, 725-736.

[2]Реченица у угластим заградама је највероватније касније додата.