Свима светима

ПОХВАЛНА БЕСЕДА

СВИМА СВЕТИМА

у свему свету мученички пострадалим[1]

Од кад савршисмо свети празник Педесетнице не прође још ни број од седам дана, а на нас се опет намери хор (Светих) Мученика, или боље – табор и бојни строј, ништа гори од табора који је видео праотац Јаков (в. 1Мојс 32,2), него њему раван и једнак. Јер Мученике и Анђеле раздвајају само имена, а дела их спајају, анђели станују на небу, али и Мученици; Анђели су нестарећи, а то ће бити и Мученици. Но, анђели су добили и бестелесну природу? Па шта с тим? Јер Мученици, ако и јесу огрнути телом, бесмртни су, или још боље, и пре бесмртности, тела им краси смрт за Христа[2](и то) још и више од бесмртности. Није тако блиставо небо украшено хором звезда, као тела Мученикукрашена блиставим хором ран Тако да пошто су умрли, због тога су понајвише били на добитку, и пре бесмртности добили бојне награде овенчавши се од смрти. Умањио си га замало од Анђелâ славом и чашћу венчао си га (Пс 8,6), вели Давид о заједничкој природи људи; но Христос је када је дошао и то мало надокнадио, смрћу смрт осудивши. Али ја се не заустављам ту, него (тврдим) да је и мáна смрти добит постала, јер да они нису били смртни, не би постали Мученици; и тако, да није било смрти, не би било ни (победничког) венца, да није било кончине, не би било Мучеништва, да није било смрти, Павле не би могао говорити: Свакога дана умирем, тако ми ваше похвале коју имам у Христу Исусу (1Кор 15,31), да није било смрти и труљења, он не би могао да говори: Радујем се у страдањима својим за вас, и у своме телу допуњавам што недостаје Христовим патњама (Кол 1,24). Тако да немојмо да тугујемо што смо постали смртни, него да благодаримо што нам је отворен стадион Мучеништва, од пропадљивости смо добили претпоставку за бојне награде, ту имамо прилику за рвања. Видиш ли мудрост Божију? Како је највеће од зала, главну несрећу нашу коју је ђаво увео (у битовање) – о смрти говорим – њу је Он изменио у част и славу, кроз њу водећи борце ка бојним наградама Мучеништва. И шта? Заблагодарићемо ђаволу збогсмрти? Не било! Јер она није (велико) дело његовом вољом, него је (постала) дар по мудрости Божијој, ђаво ју је увео да (нас) погуби, вративши (нас) на земљу да нам пресече сваку наду у спасење, а Христос ју је узевши изокренуо, и кроз њу нас је наново узвео на небо. Нико, дакле, нека ме не осуђује ако сам пуноту Мученикназвао хором и бојним стројем, наметнувши једној (истој) ствари два супротна имена, јер хор и бојни строј су супротне ствари, овде су се, међутим, и једна и друга састале, јер Мученици су на мучења ишли појући, са задовољством, а и као ратујући, тако су показали сваку храброст и постојаност – и савладали су противнике. Ако погледаш природу догађај оно што се дешава је битка, рат и сврставање у бојни поредак, а ако испиташ смисао тога што се дешава, (видећеш) хорове, радовање, празнике и највеће задовољство.

Хоћеш ли да видиш да су ови догађаји старшнији од рата? О догађајима са Мученицима говорим. Шта је страшно у рату? Војске стоје са свих страна (једна другом) притешњене, оружјем бацајући одблеске и осветљавајући земљу, облаци стрелица се одасвуд пуштају покривајући ваздух својим мноштвом, по земљи теку реке крви, а на све стране, као класје у жетви, падају (војници) обарајући један другога. А хајде да те од њих доведем код ове битке. И овде (стоје) два боја строја, један Мученик а други тиранâ но тирани су наоружани, а мученици се боре голим телом, и бива победа голих, а не оних наоружаних! Па ко се неће запрепастити да шибани савладава онога који га шиба, свезани одрешенога, запаљени онога који пали, умирући онога који убија? Виде ли како су ове ствари страшније од оних? Јер оне, ако и јесу ужасне, али бивају по природи, а ове надилазе сваку природу и сваки (природни) след ствари, е да би ти познао да су та дела ствар благодати Божије. Премда, шта је неправичније од те борбе? Шта безаконије од тих рвања? Јер у ратовима су и једни и други борци опремљени, а овде није тако, него је један го, а други наоружан; у борбама је, опет, и једним и другим могуће супротставити се рукама, а овде је један везан, а други слободно задаје ударце; судије, као по каквој тираниди наследивши себи (право) да чине зло, а праведним Мученицима додељујући (обавезу) да зло страдају, тако се рву са светима, па ни тако их не надвладавају, него се после такве неравноправне борбе повлаче савладани, те бива исто што и као кад би неко увевши човека-борца у рат и поломивши му врх копља, и скинувши му оклоп, тако заповедио да се голим телом бори, а он примајући ударце и убоје и са свих страна небројене ране задобијајући – подигне победнички трофеј! Јер (тирани су) изводећи голе Мученике и везујући им руке позади и одасвуд их тукући и рањавајући, били савладани, а ови су ране примајући подигли победнички трофеј против ђавола. И као што се дијамант када га ударају см не предаје, нити смекшава, него (још и) растура железо којим га ударају, управо тако и душе светих, бачене на толике муке, оне сме нису ништа страшно доживеле, него су (још и) уништиле силу која је ударала на њих и срамно и смешно поражену испраћале је из борби после многих и несносних убоја. Јер Мученике су на дрво везали и плећа гвожђем гребали, бразде (на плећима) отварајући као да земљу ору, а не да тела секу, и могле су се видетираздеране слабине, отворена плећа, пробијене груди, но ни на томе не зауставише своје лудило оне крволочне звери, него су их, скинувши их са дрвета, на гвозденим лествама над ужареним угљевљем растезали, и опет су се могли видети призори, гори од претходних, док су из тела (њихових) капале двојаке капи, једне од крви, а друге од плоти која се пржи, а свети су, као да су над ружама, а не над жеравицама, положени, тако су са задовољством гледали на то што се збива.

Наставак у штампаном издању

 


[1]Наслов беседе на грчком гласи: γκμιον ες τος γίους πάντας τος ν λ τ κόσμ μαρτυρήσαντας. Њен латински назив је: Laudatioss. omnium qui martyrium toto terrarum orbe sunt passi. Грчки текст у PG 50, 705-712. Не зна се ни где ни када је ова беседа казана.

[2]Златоусти дословно каже: „смрт Христова“, но из контекста се види да мисли на смрт за Христа.