ПОХВАЛА

СВЕТОМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКУ ФОКИ

и против јеретика, и на 141. Псалам:

Гласом мојим ка Господу виках,

гласом мојим ка Господу помолих се[1]

Град нам је јуче блистав био, блистав и сјајан, не зато што је колонаде имао, него Мученика који је са Понта у свечаној поворци стигао. Он је видео гостољубље наше, а нас је благословом испунио, похвалио наше усрђе и благословио оне који су дошли (к њему). Блаженим сам назвао оне који су се (јуче) сабрали и узели учешћа у благоуханију његовом, а несрећнима одсутне, но да им штета не би била непоправљива, другога дана га опет оглашвам, како би и они који су (јуче) били одсутни због лакомислености (своје), ревновањем удвостручили благослов од овога Мученика. Јер оно што сам више пута казао, то и (сада) говорим и нећу прастати (да говорим): ја не тражим полагање рачуна за грехове, него припремам лек болеснима. Јуче си био одсутан? Дођи макар данас, да би видео како га одводе у његову земљу. Видео си како га носе преко трга? Види га и где плови по мору, како би се једна и друга стихија[2]испунила његовим благословом. Нико да не одсуствује са свете ове прославе – девојка да не остане дома, жена да се не задржи у кући, испразнимо град и преселимо се код гроба Мученика, јер и цареви ликују заједно са нама. Које извињење има обичан човек кад цареви напуштају одаје царске и седе уз гроб Мучеников? Јер таква је моћ Мученика да не сабира само људе обичне, него и оне што круне носе, та моћ је стид пагана, она је поруга лутању њиховом, она је истребљење демона она је благородство наше и победни венац Цркве. Играм заједно са Мученицима и поскакујем гледајући уместо лугова победничке трофеје њихове, јер уместо извора крв је текла, кости њихове беху расуте, а спомен на њих свакога дана бива свежији. Јер као што је немогуће да се сунце угаси, тако и спомен на Мученике, смâ Христос је објавио: Небо и земља ће проћи, а речи моје неће проћи (Мт 24,35). Но, да одгодимо похвале Мученику за одговарајуће време, и ово што је казано је довољно због ревности оних што су дужни сабрати се и празнични дан учинити блиставим. Јер оно о чему сам јуче говорио, то и данас опет говорим: Мученик неће изаћи на глас од присуства мноштва, а вама ће од доласка к Мученику благослова бити већи. Јер као што онај који гледа у Сунце ту звезду (тим гледањем) не чини светлијом, него просветљује властите очи, управо тако и онај који одаје част Мученику не чини блиставијим њега, али од њега сâм привлачи на себе благослов светлости. Начинимо опет од мора цркву, излазећи тамо са лампама, ватру квасећи водом и воду испуњујући ватром. Нико нека се не плаши мора, Мученик се није уплашио смрти, а ти се плашиш воде? Но довољно о томе казасмо, хајде да вам и од онога што је данас казано поставим уобичајену трпезу. Јер ако су нам тела стиснута (једно уз друго), нека разум окрилати, јер ја не гледам на тескобу вашу, него на спремност (за слушање). Крманошу је драго усталасало море, а учитељу море (народа) у Цркви, јер у тим водама нема ни соли, ни хриди, ни немани, него море и пучина пуна благоуханија, овде пловидба није од земљедо земље, него са земље на небо једримо носећи (са собом) не злато и сребро, него веру, љубав, ревновање и мудрост.

2. Хајде, дакле, да са свом строгошћу отправимо брод који се никада не губи нити трпи бродолом. Али пазите и ви са строгошћу на оно што се говори, јер псалам нас данас у бојном строју изводи на јеретике, не да њих стојеће оборимо, него да их лежеће подигнемо, јер такав је наш рат, не прави од живих мртве, него мртве спрема да буду живи испуњавајући их благошћу и кротошћу многом. Јер ја не прогоним стварно, него гоним речју, не јеретика него јерес, не гнушам се човека, него мрзим заблуду и желим (јеретика) привући к себи, не водим рат против суштаства, јер суштаство је дело Божије, него хоћу да исправим вољу коју је ђаво развратио. Тако и лекар, лечећи болесника он не ратује против тела, него уклања оно што код тела не ваља. И ја, дакле, ако заратим са јеретицима, не ратујем са самим тим људима, него заблуду хоћу да избацим (из њих) и очистим трулеж. Навикао сам да ме гоне а не да гоним, да ме терају а не да ја терам. Тако је и Христос надјачао, не разапевши (другога), него је (сâм) био разапет, не ишибавши (другога), него је см био ишибан. Ако зло рекох, вели Он, докажи да је зло, а ако ли добро, што ме бијеш? (Јн 18,23). Господар икумене се правда слузи архијерејском ударен по устима из којих је реч изашла и море се смирило, четвородневни Лазар из мртвих устао, која су неваљалство у бекство натерала, од болести и грехова ослобађала – то је чудо Распетога. Јер у стању будући да муњу пусти, затресе земљу и руку слуге осуши, Он ништа од тога није учинио, него се правда и благошћу надјачава, поучавајући те да се и ти, човек будући, никада не зловољиш, па макар разапет био, макар ударац примио, да говориш исто што и Господар твој: Ако зло рекох, посведочи да је зло, а ако ли добро, што ме удараш? И гле човекољубља Његовога, гле како (увреде) слугу кажњава, а на увреде себи се и не обазире.

Наставак беседе у штампаном издању.

 


[1]Беседа је највероватније казана у Константинопољу, будући да се Антиохија не налази на обали, него је увучена у копно. Ако се напомена Златоустог да је навикао да буде гоњен а не да гони односи на оптужбе против њега, онда је Беседа могуће казана пред први прогон, у лето 403. године, будући да се у Беседи се још помиње и жега и излазак на море. Пренос моштију Св. Фоке празнује се 22. јула. Пун наслов беседе на грчком гласи: ΕςτνγιονερομρτυραΦωκν, κακαταρετικν, Καεςτνρμαψαλμν, ΦωνμουπρςτνΚύριονκέκραξα, φωνμουπρςτνΘενδεήθην(превод види уз беседу). Њен латински назив је: Des. HieromartyrePhoca, etcontrahaereticos, atqueinPsalmumCXLI: VocemeaadDominumclamavi: vocemeaadDeumdeprecatussum, или скраћено: DesanctohieromartyrePhoca. Грчки текст у PG 50, 699-706.

[2]Тј. и копно и море.