ПОХВАЛА

ЕГИПАТСКИМ МУЧЕНИЦИМА[1]

Благословен Бог, што и из Египта (долазе) Мученици, (из) Египта оног богоборног и најбезумнијег, одакле (долазе) безбожна уста, одакле (долазе) језици богохулни; из Египта – Мученици, и не само (да их има) у Египту, нити у њему блиској и суседној земљи, него свуда по икумени. И као што код обиља робе, када становници града виде да бива више робе но што им је потребно, шаљу је у градове изван (своје државе), истовремено показујући своје дружељубље, а и тим обиљем робе, опет, са лакоћом откупљујући од њих оно што њима треба, тако су и Египћани учинили са овим подвижницима благочестија. Видевши да благодаћу Божијом код њих бива принос многи, нису у (својој) држави затворили тај велики дар Божији, него су свуда по икумени одаслали те ризнице добара, показујући тиме своје братољубље, славећи заједничког Господара и државу своју украшавајући мимо све (друге), показујући се као метропола све икумене. Јер ако су они ништавни и неважни разлози и радости које су нам од користи само у овом животу, многим градовима могле донети такву почаст, онда ономе који (другима) не дарује ништа од тих смртних и пропадивих ствари, него мноштво мужева који су наслеђе градова постали и после кончине (своје) безбедност им донели, како да он с правом не буде први од свих њих? Јернам тела светих ових људи град опасују безбедније од сваког железног и непробојног зида, и истурајући се напред са свих страна као какве високе хриди они не само да спречавају нападе оних чулних и видљивих непријатеља, него и сплетке невидљивих демона, и тако лако руше и уништавају свако лукавство ђаволово као што би неки племенити муж порушио и уништио дечије играчке. Друга (одбрамбена) средства која бивају код људи, као што су: зидови, ровови, оруђа, мноштво војника и све (друго) што је смишљено ради безбедности становник(града), непријатељима је могуће надвладати другим, бројнијим и јачим средствима, а када се град опаше телима светих, макар непријатељи трошили небројене паре, градовима који имају тела светих неће моћи супротставити ниједно слично средство. И није нам, мили мој, та тековина корисна само код напада људи, нити код злобе демон него и ако би се заједнички нам Господар разгневио због мноштва грехова, ми ћемо Га, та тела истуривши напред, брзо учинити милостивим према граду. Јер ако су они који су међу прецима нашим чинили велика дела успели добити некакву утеху истурајући напред имена светих мужева, и прибегавајући именима Авраама, Исака и Јакова, и од помена тих имена имали велике користи, много пре ћемо ми, када не истуримо само имена, него и сама тела која су се борила, бити у стању Бога учинити милостивим, благим и добрим. А да ово што говорим није празно хвалисање, многи и од овдашњих, а и од оних што су дошли из других (градова) знају колика је сила ових светих, они су ти који сведоче о овоме о чему се говори, на самом искуству познавши слободу њихову пред Богом, и с пуним правом. Јер они се нису борили за истину тек онако, него су тако истрајно и чврсто устали против жестоког и несносног насиља ђаволовог као да се боре у каменим и гвозденим, а не у пропадивим и смртним телима, као да су већ прешли на бестрасну и бесмртну природу, ону која не узмиче горким и болним изнудама тела. Јер џелати, као неке дивље звери, сурове и неукроћене, окру-живши тела (њихова) са свих страна, пробијаху им плећа, гребаху (гвожђем) тела, откриваху и огољаваху кости, ништа није заустављало окрутност и нечовештво њихово, него и костију и утробе се дотакавши и ушавши унутра (у тело) нису налазили положену у њих ризницу вере да је опљачкају, него доживеше исто што и неки (непријатељи) који би опседајући царски град, пун богатства многога и са довољним (бројам) ризница, запосевши зидове његове и дошавши до самих благајни са парама, разваливши врата, сломили резе, пробили зидове, све раскопали, а не били у стању да се удаље опљачкавши богатство његово. Такве су тековине душе, не предају се пред страдањима тела када их (душа) са сигурношћу држи, него ако би човек и саме груди пробио и на кратко срце узевши извадио, неће доспети до ризнице једном му поверене вере. А то бива по благодати Божијој која управља свим стварима, која и у слабим телима може да учини ствари необичне. И што је заиста најчудније, они који лудују таквим лудилом не само да нису уграбили у светима положене ризнице, него су учинили да их ови чувају са још већом безбедношћу, учинивши их блиставијим и богатијим. Јер није само душа, него је и сâмо тело добило већу благодат, и не само да није одбацило ону одлучност коју је имало пошто је више пута расечено и раскопно, него је на себе привукло већу и бољу. Шта би то било чудесније од такве победе, јер оне које су држали и имали под руком, могући да их секу изобилно, њих нису успели победити него су их они савладали на јадан и понижавајући начин? Јер нису против њих ратовали, него против Бога у њима, а да је сва нужда да онај који против Бога ратује, за см тај подухват буде поражен у обиљу многом, то је свима јасно.

Наставак беседе у штампаном издању.

 


[1]Беседа је казана највероватније у Константинопољу, где су мошти Египатских Мученика пре могле стићи него у Антиохију, но тешко је рећи када. Наслов девете беседе на грчком гласи: γκμιον ες μρτυρας Αγυπτους. Њен латински назив је: Laudatio martyrum aegyptiorum. Грчки текст у PG 50, 693-698.