Светим Макавејима - трећа

БЕСЕДА ТРЕЋА

Светим МАКАВЕЈИМА

Гледајући, како на побожни мук који дугујемо јуначким делима Мученикâ а гледајући и како се (овде) стисло мноштво народа – оклевам. Нећемо ли, дакле, за сада, ако је по вољи, одложити поуку и потрудити се да опонашамо (душевни) напон Мученикâ И неће ли, дакле, први на среду доћи Елеазар, старац онај, то начело подвигâ тај темељ мучеништва, капија борилиштâ человођа храбрости, претеча истрајности, та младалачка старост, тај првомученик Старога (Завета), слика Петра, корифеја међу апостолима. Противник се умори улагујући се и шибајући га, а он коме се улагивао не престаде беседити; старац је стајао дрхтећи услед старости (своје), а тиранин је седео дахћући претњама и убиством, и он дрхтећи оде односећи победу, а онај у напону снаге оде побеђен; старост је стајала подносећи мучења, младост је делила правду са дивљачким самовлашћем, а победа припаде старости. О новога ли начина победâ читаву војску стрелаца је један старац трпећи шибе окрену у бекство. Чудо бојних награда старца не дâ ми да пређем на храброст младићâ па ипак, ваља да пређемо и на њих, које је исти онај (тиранин) силио, јер и код њих су трофеји победе над тиранинoм блистави, и не би требало да се старост покаже неустрашивијом од младости.

Дакле, седморица младића један за другим, одликујући се овенчаше се, из исте утробе трчећи у исти бојни поредак. – Ако је по вољи, ви силни играчи у колу силних Мученика, заустављам беседу[1]– дакле, као што рекох седморица младића један за другим, одликујући се овенчаше се, из исте утробе хитајући у исти бојни поредак, украшени истим братством, како предака тако и начином (живота), један за другим ступајући у борбе. Сада ми се, овде пред вама врсни моји, ваља сетити еванђелскога онога гласа: Блажена, вели, утроба која вас је родила, и груди које су вас дојиле (уп. Лк 11,27). А кад се већ присетих утробе и груди, време ми је прећи на мајку ових најврснијих (младића) која је у једноме телу више пута умрла, или још боље, више пута убијена, ни једанпут тугу не осетивши, на њу нерањену и истовремено више пута рањену. Њу није пореметио први од њених синова када је одведен у смрт, као што ју је плашио други који још не беше прионуо на подвиге; није је, опет, ожалостила кончина овога другога, као што ју је плашио живот трећега чеда који није познавао граница, мала јој се чињаше смрт трећега и четвртога сина, док још пети не биубијен; ни пад шестога јој не савлада мудрољубље, а на крају остаде последњи за борбу, онај седми, да попуни седмогласни хор[2] Мученикâ И шта? Сломи ли је незрелост узраста (његовога), поче ли да тужи макар за тим остатком природе (своје)? Она је, наиме, сина гурала у смрт, ако и није рукама, јесте саветима. Немој, вели, чедо моје број победних венаца прекинути, буди уз порођаје заједничар и јуначким делима браћи својој, заједничарењем у делима опонашај заједницу природе, покажи да си брат убијених и на поприштима. Седми си ми се по природи родио, буди по слободном избору воље седми Мученик, немој да ме, чедо моје, зову мајком седморице синова, а шесторице Мученика.

Где су сада они који Богу ни приносе у новцу не дају? Ова мајка је Господару данас привела седморицу синова и није клонула приневши жртву из утробе своје, а ми многи тврдичимо и у тренутку кад ситнину приносимо. Ми, међутим, Богу да приносимо и душе, и новце, и тела, код свега тога прослављајући Христа, Којему нека је слава и держава у векове векова. Амин.

 


[1]Овде је вероватно из неког разлога дошло до комешања међу слушаоцима.

[2] Златоусти каже: китару.