ПОХВАЛНА БЕСЕДА
Светом Мученику РОМАНУ, друга[1]
Вежбалишта телима дају мужевност и знање умења атлетскога, а помени мученика наоружавају душе умењима (за борбу) против демона и уче их захватима против њих. Јер помени јављају борилачки напон и истрајно рвање са мукама, побуђују благочестије на смелост, приповестима о страдањима, као на поприштима представљајући тркалиште које је сваки поједини Мученик прошао. Такав је и помен Мученика који се данас овенчао. Јер ко се не би осмелио (ступити) на попришта против ђавола васпитавши душу на борбама овога Мученика којега толико мноштво опасности није поколебало? Јер тада је свет запљуснула нека велика тиранија неблагочестија и живот је заличио на море које се у дубини (својој) затресло те огромни таласи са мора пређоше на копно, лађу благочестија окружи жестоко таласање неблагочестија, у ком таласању на све стране беху многи мртви кормилари, а и не мали број морнара оде под воду, и све беше испуњено страховима горким и бродоломима. Цареви дахтаху најжешћом олујом, тирани подизаху страшне таласе, столице начелника се љуљаху, судије проповедаху одрицање од Христа, законодавци супретили тешким одмаздама, мушкарци били одвођени на демонска жртвоприношења, а жене одвлачене на гадост жртвеника и девице су сакупљали на такву лудост, свештеници су били предавани на изгнање и заклање, а верујући прогнани из свештених ограда (Цркве). За такву се битку Мученик наоружавао и таквим опасностима супротстављао своју вољу, подсмевајући се том боју као каквој борби са сенкама, и као да на борилиштима судије, уместо прашином, вером засипа, тако је намеру ондашњега судије сасекао, зауставивши му замишљени јуриш против Цркве. Управо зато племенити овај (човек) и би хитро одведен на кажњавање, (мучитељи) наведоше на њега многе и разноврсне одмазде, но мученик се уподоби китари која се трзалицом мучењâ покрену на звук. Џелати ставши около сатрше му тело, а он, како какав бакар, примајући ударце одавао је мелодију благочестија; обесивши га о дрво бичеваху га, а он је то дрво обгрлио као да је дрво живота; образе праведника као плећа разгребаше, а он је проповедао као да је многа уста добио, и противника посрами новим падом. Када је, наиме, видео судију где га позива на ревновање демонима, он тражи (од њега) да са трга буде доведено детенце, да њега учини судијом над оним што судија од њега тражи, и када му је детенце доведено он му је поставио питање о следећем: „Чедо моје, вели он, да ли је праведно клањати се Богу, или пак боговима, како их ови називају?“ Много је богатство мудрости Мученика, судији дете за судију поставља, а оно одмах даде глас Христу, како би се показало да су и деца паметнија од неблагочестивих судија, или још боље: како се Мученик не би јавио само као мученик, него и као учитељ мученика Па ипак, ни то не умањи бес судијски, него је одмах, заједно са детенцетом стављен у негве; после мучења у негвама уследила је тамница, а њој осуда која овим атлетама доли различите одмазде. Јер (судија) је детенце осудио на смрт, а Мученика на одсецање језика. Ко је чуо за такав начин осуде? Судије оптуженике дају на бичевање приморавајући их да признају оно што знају о себи, а овај судија неблагочестија одсеца језик присиљавајући (Мученика) да ћути о ономе што зна о себи. О проналаска ли страшне злобе. Душу, вели он, која мисли хришћански нисам омео, онда ћу одсећи језик који говори о Христу. Отсеци, тиранине, језик да познаш природу која и без језика проповеда Христа; истргни језик из уста да познаш како је истинит Онај што је обећао дарове језика Јер орган језика је био истргнут, а беседа потече обилније, ослободивши се језика као какве препреке – призор чудан и необичан: телесни телеснима говори бестелесно! Збиља доликује Мученику она песма Пророкова: Испунише се радошћу уста наша и језик наш весеља (Пс 125,2), испунише се радошћу уста приневши Христу нову жртву – језик, а језик би захваћен весељем многим јавивши се мучеником, претечом Мученика. О језика, који душу приводи народу мученика О устa која родише скривенога мученика. О језика који је уста себи за жртвеник стекао. О устa која су језик као жртву имала. Храм имајући, о племенити, скривен – уста, храм у коме си на жртву принео необичну овчицу – језик (свој) истокрвни.
Наставак беседе у штампаном издању.
[1]Беседа највероватније не припада Златоустом, што се да видети из језика којим је казана. Премда се њен аутор мање-више успешно држи Златоустових метафора и слика (што нам говори да се на њему учио), језик му заостаје за ненадмашним изразом Златоустог. Па ипак, по нашем скромном мишљењу она има своју вредност.