Св. Евстатију Антиохијском

ПОХВАЛНА БЕСЕДА

Светоме Оцу нашему ЕВСТАТИЈУ,

Архиепископу Антиохије Велике[1]

Један мудар муж који философирати зна, који је са тачношћу знао природу људских ствари, упознавши и непостојаност њихову – да ничег поузданог нема, нити сигурног – свим људима уопште препоручује никога не сматрати срећним пре кончине (в. Сир 11,28). А будући да је блажени Евстатије скончао, без икакве бојазни га можемо на крају похвалити, јер ако пре кончине никога не треба сматрати блаженим, онда после кончине слављење достојних не захтева полагање рачуна. Јер он је прошао Еврип[2] животних послова, ослободио се налета таласа, упловио у тиху и мирну луку и пред њим више не стоји несигурност будућности, нити је подложан паду, него сада као на каквој стени и високом гребену ставши, подсмева се свим налетима таласâ. Сматрати га блаженим је, дакле, безбедно, похвала му осигурана, јер он више није у страху од промене, нити подозрева пад. Ми који још живимо, као они који се насред пучине љуљају подлежемо променама многим, и као што се оничас подижу у висину ношени високим таласима, а час спушатају у саму дубину (морску), но нити је та висина безбедна, нити то спуштање постојано, јер је и једно и друго ствар вода које теку а не оних које стоје, управо тако стоји ствар и код људских послова – ништа није сигурно и не стоји, него су промене честе и оштре. Једноме добро иде и високо се уздигао, а другоме не иде, те падне у добину многу, но нека се онај први не надима, нити овај нека не буде малодушан, јер ће свакога од њих задесити брза промена, али неће онога који се на небо преселио, који је отишао жуђеноме Исусу, који је отишао у земљу очишћену од немирâ одакле су побегли бол, туга и тескоба (в. Ис 35,10). Тамо не постоји ни слика промене, не постоји ни сенка преокрета, све је учвршћено и непокретно, све сигурно и постављено, све нетрулежно и бесмртно, све непомешано и вечно. Због тога вели: Пре кончине не сматрај никога срећним. Зашто? Будућност је нејасна, природа (наша) слаба, слободни избор воље лакомислен, грех нас лако саплете, многе су замке: Знај, каже, да посред замки ходиш (Сир 9,18), једно искушење смењује друго, бреме послова велико, рат са демонима непрестан, навале страсти непрекидне, због свега тога: Пре кончине не сматрај никога срећним. Но после кончине, безбедно је достојнога сматрати блаженим, или још боље, не напросто после кончине, него после такве кончине, када човек живот (свој) заврши са венцем, када (га заврши) са исповедањем и вером нелицемерном. Јер ако човек сматра блаженим и оне који су напросто скончали, колико ће више оне који су тако скончали? А ко, кажеш, сматра блаженим оне који су напросто скончали? Соломон, Соломон онај свемудри, немој, наиме, тек тако протрчати мимо тога човека, него замисли ко је он био, и како је живео, и са коликим одсуством бојазни и опуштеношћу је живео живот мекан и немучан. Јер он је прошао сваки вид раскоши, смислио је сваковрсне начине забаве, пронашао је шаролике и разноврсне видове уживања, и приповедајући о њима говорио је: Саградих себи дом, засадих винограде, уредих себи баште и вртове, начиних купалишта водена, стекох слуге и робове и домаће чељади биу мене, стадâ крупне и ситне стоке, накупих сребра и злата колико песка, би у мене певача и певачица, виноточаца и виноточилица (Проп 2,4-8). Шта, дакле, он сâм после толикога богатства у новцима, имовини, раскоши, опуштању (каже)? Сматрах блаженим умрле више од живих, а бољи и од једних и других је онај који се још не роди (Проп 4,2-3). Уистину веродостојан тужилац раскоши је он који такве судове о њој казује. Јер да је неко од оних који живе у оскудици и сиромаштву изнео такве судове против раскоши, сматрало би се да то што тако суди није ствар истине, него неискуства (у тим стварима), а када онај који је прошао и истражио сваки пут раскоши, када је он лишава части, онда је осуда надаље несумњива. Можда мислите да нам је беседа промашила садашњи предмет, но ако будемо пазили, открићемо да се казано понајвише држи тог предмета. Јер у дане спомена Мученикâ неопходно је и доследно покренути беседе о мудрољубљу. А ово говорим не осуђујући овај постојећи живот – не било! – него одбацујући раскалашност, јер није зло живети, него живети залуд и тек онако.

2. Ако неко овај земаљски живот живи у ваљаним делима и нади на будућа добра, тај ће моћи, према Павлу, говорити: Живети у плоти је много боље (в. Флп 1,23-24), јер то је плод дела, као што је наиме било и код блаженога Евстатија, који се и животом и кончином користио како треба. Јер он кончину Христа ради није поднео у властитој, него у туђој земљи, а то је било дело непријатељâ (његових). Они га оставише без отаџбине како би га лишили части, а он постаде блиставији, или још боље, он тим пресељењем у иностранство постаде славнији, као што је и конац дела показао. Јер је слава његова постала толика да од када му је тело сахрањено у Тракији[3], спомен на њега код нас цвета свакога дана, и гроб његов је у тој варварској земљи, а чежња наша, који смо на толиком растојању од њега, после толиког времена се увећава свакога дана, или још боље, ако треба истину рећи, и гроб његов је код нас, а не само у Тракији. Помени светих, наиме, нису ковчези и кивоти, стубови и списи, него дела њихова, ревновање вере и здрава савест пред Богом. Јер ова Црква[4] стоји Мученику блиставија од свакога стуба, имајући у себи списе не безгласне, него такве који самим делима продорније од трубе оглашавају помен његов и славу, и свако од вас који сте овде присутни јесте гробница светог оног (човека), гробница душевна и духовна. Јер ако размотам савест свакога од вас који сте овде присутни, наћи ћу овога светога (човека) где борави унутар разума вашег. Видите ли како непријатељима не би ништа од онога? Како му не угасише славу, него је још и више уздигоше и блиставијом учинише, уместо једне толике гробнице производећи, гробнице живе, гробнице које глас пуштају, гробнице које се спремају на исту ревност? Због тога тела светих називам извори, коренови и мирâ духовна. Због чега? Зато што ниједна од наведених ствари сопствену врлину не задржава само за себе, него је отправља на велику даљину. На пример, извори дају токове воде многе и не задржавају их унутар властитих недара, него пошто породе из себе реке дугачке, стижу до мора, и дужином њиховом, као каквом испруженом руком, хватају се вода морских. А опет, корен биљака се крије у недрима земље, но не задржава доле сву своју врлину, и управо је он природа лозе гајене на приткама. Јер када лоза по високо подигнутим моткама пружи своје ластаре они се по њима пружају до великог растојања густином листова чинећи некакав кров. Иста такава је и природа мириса јер они су често положени у каквој кућици, а кроз прозоре (кућице) шире своје благуханије на улице, пролазе и тргове, те они који ходају изван познају врлину унутар положених ароматâ.

Наставак беседе у штампаном издању.

 


[1]Беседа је одржана у Антиохији, не можемо знати које године. Свети Евстатије је био двадесет седми по реду Епископ Антиохијски. Патријарх Антиохијски постао је мало пре Првог Васељенског Сабора (325) на коме је учествовао и истакао се у полемици против Арија. Представио се 337. (по некима 354) године. СПЦ га слави 21. фебруара по јулијанском, односно 6. марта по грегоријанском календару.

Пун наслов беседе Св. Евстатију на грчком гласи: γκώμιον ες τν ν γίοις πατέρα μν Εστάθιον ρχιεπίσκοπον ντιοχείας τς μεγάλης. Њен латински назив је: Laudatio sancti patris nostri Eustathii Antiochiae Magnae archiepiscopi, или скраћено: In sanctum Eustathium Antiochenum. Грчки текст у PG 50, 597-606.

[2]Еврип је морски теснац између острва Евије и копна, познат по честим изменама морских струја које су морепловцима задавале муке.

[3]Св. Евстатије је био прогнан у Трајнупољ у Тракији где је и скончао.

[4]Златоусти мисли на заједницу хришћана у Антиохији, где је Евстатије био Епископ, а не на неку одређену грађевину.