Св. Игнатију Богоносцу

ПОХВАЛНА БЕСЕДА

Светом Свештеномученику ИГНАТИЈУ БОГОНОСЦУ,

који је поставши Архиепископ Антиохије Велике

одведен у Рим и тамо мученички пострадао,

а одатле опет био враћен у Антиохију[1]

Расипни и частољубиви људи приређују честе и узастопне гозбе народне, показујући властито богатство, а уједно пружајући тиме и доказ наклоности према пријатељима. Тако и благодат Духа (Светога), пружајући нам доказ властите силе и доказујући наклоност многу према пријатељима Божијим, приређује нам непрекидно, једну за другом трпезе мученикâ Недавно нас је са благоволенијем многим угостила девојка, сасвим млада и неискусобрачна – блажена Пелагија, а данас је, опет, светковање од ње преузео овај блажени и племенити Мученик – Игнатије. Различите личности, али је трпеза иста, рвања измењена, но венац један, разноврсне борбе, али бојна награда иста. Код ванцрквених борби, пошто су напори телесни, природно је да се у њих упуштају једино мушкарци, а овде, будући да је сва борба ствар душе, стадион је отворен обема природама, гледалиште (на стадиону) заседа и за један и за други род. И нити се само мушкарци скидају (за борбу), да жене не би, прибегавајући слабости природе, помислиле како имају лако оправдање, нити се једино жене показују храбрим, како не би постиделе мушки род, него се и код једних и код других многи оглашавају (победницима) и овенчавају, е да би ти на делима њиховим научио да у Исусу Христу нема мушког и женског (Гал 3,28), да ни природа, ни слабост тела, ни узраст нити ишта друго од таквих ствари не може да саплете оне који трче друмом благочестија ако су у душама нашим укорењени храбар избор воље, будна мисао и страх Божији, врео и пламен. Због тога су се и девојке, и жене и мушкарци, млади и стари, робови и слободни, сваки позив и узраст сваки и свака природа разоденули за ове борбе, и ни са једне стране не претрпеше штету будући да су у та рвања унели храбар избор воље. Време нас, дакле, с једне стране већ позива на приповедање великих дела блаженог овог човека, а мисао, са друге, стрепи и збуњује се не знајући шта прво, шта друго, шта треће казати, толико мноштво похвала нам са свих страна дотиче. И осећамо исто што и човек који ушавши у врт и видевши многе руже, а и љубичице многе, кринове толике и друге шарене и разноврсне цветове пролећне, доспе у неприлику шта прво да гледа, шта друго, док свако од тог (цвећа) што се може видети поглед мами к себи. Тако и ми, ушавши у духовни луг великих дела Игнатијевих, и посматрајући у души његовој не пролећно цвеће, него сам плод Духа, разнобојан и разноврстан, збуњујемо се и у недоумици смо не знајући где прво да усмеримо мисао док сваки од (тих духовних плодова) који се могу видети вуче на другу страну од оближњег и поглед душе привлачи на посматрање сопствене благоликости. Гледајте: храбро је предстао Цркви нашој, и то са толиком строгошћу са коликом Христос то хоће, јер он је на делима показао оно за шта је (Христос) казао да је највећа одредница и правило епископа. Јер чувши Христа где говори: Пастир добри живот својполаже за овце (Јн 10,11), са свом мужевношћу га је положиоза овце (своје). Био је близак са апостолима и од њих је добио врела духовна. И какав је, природно, онај који са њима саобраћа и у свему се са њима дружи, који заједничари и у казаним и у неисказаним (делима њиховим) и за којега они мисле да је достојан толике власти? Опет је настало време које изискује храброст и душу која презире све овосветске ствари, која кипи љубављу у Богу и која даје предност невидљивим пред стварима видљивим, која скине са себе плот са толиком лакоћом са којом би неко скинуо са себе огтрач. На шта, дакле, прво да укажемо? На поуку апостолску коју је у свему доказао или на презир према овоземаљском животу, или на строгост врлине са којом је уређивао предстојатељство Цркви? Кога ћемо прво опевати, Мученика, Епископа или Апостола? Јер благодат Духа (Светога) исплевши му троструки венац, тако је овенчала ту свету главу, или још боље – венац многоструки. Јер сваки од оних венаца, ако би га човек са тачношћу расплео, нашао би како нам производи и друге венце.

2. Ако хоћете, да пређемо прво на похвалу епископства, не чини ли се да је то само један венац? А хајде да га у беседи расплетемо, и видећете како се из њега рађају два, три и многи. Јер ја се не дивим томе мужу само зато што се сматрало да је он достојан толике власти, него што му је та власт уручена од светих оних (људи) и што се руке блажених апостолдокатоше свештене главе. Ни то, наиме, није мали разлог за похвалу, не зато што је одозго привукао на себе већу благодат, нити само зато што су они учинили да на њега наиђе богатија сила Духа (Светога), него и зато што су они у њему посведочили сву врлину људску, а ево и како. Павле, пишући једном Титу – а када кажем Павле, не говорим само о њему, него и о Петру, и Јакову, и Јовану, и о свему хору њиховом. Јер као што су на једној лири различите струне, а сазвучје једно, тако је и у хору апостолском: различите су личности, а поука је једна, будући да је и Уметник био један – Дух Свети који покреће душе њихове. Исто то објављујући Павле је говорио: Било, дакле, они, било ја, тако проповедамо (уп. 1Кор 15,11). Пишући, наиме, Титуи показујући какав треба да је епископ, он каже: Јер епископ као Божији домоуправитељ треба да је без мане, не самовољан, не гневљив, не пијаница, не свадљив, не лихвар, него гостољубив, доброљубив, мудар, праведан, побожан, уздржљив, да се чврсто држи истините речи сагласне са учењем како би и друге могао тешити у здравој поуци, и осуђивати оне који се противе (уп. Тит 1,7-9). И Тимотеју, опет, пишући о истој ствари, овако некако вели: Ако неко епископство жели, добро дело жели; треба, наиме, епископ да буде без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава, не свадљив, не пијаница, него кротак, несавладив, несреброљубив (уп. 1Тим.3,1-3). Виде ли колика строгост врлине се тражи од епископа? Јер као што неки живописац најбољи, помешавши различите боје, кад намерава начинити прототип за слику царскога лика, то ради са свом строгошћу тако да сви који буду опонашали и цртали по тој слици имају најтачнију слику, тако је и блажени Павле, као цртајући некакву слику царску и спремајући њен прволик, помешавши различите боје врлине, нама оцртао заокружене црте епископа, како би свако од оних који ступају на ту власт све своје поступке водио гледајући са толиком строгошћу у ту слику. Са пуним поуздањем бих, дакле, казао да је блажени Игнатије њу са свом тачношћу оцртао у души својој, био је без мане и осуде, ни самовољан, ни гневљив, ни пијаница, ни свадљив, него несавладив, несреброљубив, праведан, побожан, уздржљив, човек који се чврсто држи истините речи сагласне са учењем, трезвен, мудар, поштен, и све друго што је Павле затражио. А шта је доказ томе? Па они сами који су то казали, они су га рукоположили, они који од других који намеравају ступити на трон те власти са толиком строгошћу траже да се изврши испитивање, они сами не би могли то учинити узгред, и да у души овога Мученика није био засађен сваки вид врлине, они му не би уручили ту власт. Јер они су тачно знали колика опасност предстоји онима који тек онако и узгред врше таква рукопложења. Па и то, опет, објављујући Павле је пишућиистоме Тимотеју говорио: Не полажи руке ни на кога брзо, нити учествуј у туђим гресима (1Тим 5,22). Шта то говориш? Други је сагрешио, а ја учествујем у осудама и одмаздама (њему)? Да, вели, нудећи власт неваљалству. И као што неко, давшу у руке човеку лудом и поремећеном мач наоштрен, ако полудели њиме изврши убиство, кривицу ће сносити онај који му је тај мач дао, тако и ако неко човеку који живи у неваљалству нуди моћ која произлази из те власти, тај ватру свих грехова његових и дрских дела окреће на властиту главу, јер ко је посадио корен, тај је у свему кривац за оно што је из њега израсло. Виде ли како нам се за сада јави двоструки венац епископства, и како је достојанство оних који су га рукоположили учинило блиставијом ту власт, посведочивши у њему сваки доказ врлине?

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Као што се из текста Беседе види она је казана неколико дана после Беседе Св. Пелагији, на спомен Светог Игнатија, не знамо које године. Свети Игнатије мученички је пострадао 107. године. На свом путу од Антиохије до Рима (чувена виа Игнатиа) написао је шест Посланица, које је на српски превао Еп. Атанасије,види у: Дела Апостолских Ученика, Врњци-Требиње 2002, стр 227-275.

Пун наслов беседе на грчком гласи: γκώμιον ες τν γιον ερομάρτυρα γνάτιον τν θεοφόρον ρχιεπίσκοπον γενόμενον ντιοχείας τς μεγάλης ες ώμην πενεχθέντα, καατόθι μαρτυρήσαντα, κακεθεν αθις ες ντιόχειαν κομισθέντα. Латинскиназивје: In s. Martyrem Ignatium Deiferum, Magnae Antiochiae archiepiscopum Romam abductum, ibique martyrio affectum, atque inde rursus Antiochiam translatum, laudatio, илискраћено: In sanctum Ignatium martyrem. Грчки текст у PG 50, 587-596.