Св. Јувентину и Максимину

ПОХВАЛНА БЕСЕДА

Светим Мученицима ЈУВЕНТИНУ и МАКСИМИНУ

мученички пострадалим у време Јулијана Одступника[1]

Блажени Вавила нас је са тројицом дечака[2]пре неки дан овде сабрао, а данас двопрег светих војника постави у бојни поредак војску Христову, онда бојна кола мученикâ, сада двопрег мученика Различит је узраст, али је вера једна, разнолики начини борбе, али храброст иста, они су по времену древни, а ови нови и недавни. Таква је ризница Цркве, она (у себи) садржи и нове и старе бисере, но свима њима лепота је једна. Њихов сјај не тамни, не пролази временом, природа тога сјаја не прима патину старости, јер материјално богатство се повлачи и уступа пред дужином времена, хаљине се троше, домови се урушавају, злато тамни, и сва природа таквог чулног богатства временом се распада и нестаје. Није, међутим, тако код духовних ризница, него мученици вазда и заувек остају у истом цвату, блистајући младошћу и исијавајући славу властитог сјаја. И заиста, знајући то и ви не поштујете другачије древне, а другачије новије (мученике), него са истим усрђем, са истомнежном љубављу, са истим (душевним) расположењем све њих поштујете и прихватате, не истражујете време, него тражите храброст и благочестије душе, веру непоколебиву, ревност окрилаћену и врелу, такву какву су показали они који су нас данас (овде) сабрали. Јер они су тако кипели чежњом за Богом да су и без гоњења били кадри овенчати се венцем мучеништва, без битке подићи трофеј (победни), без рата извојевати победу, без јуриша бојну награду уграбити. (Питате се) како? О томе говорим, али пустите ме да почнем приповедати поиздаље.

Беше цар неки у нашем поколењу који је неблагочестијем надмашио све претходне, о којему сам вам говорио и пре неки дан, цар тај гледајући да прилике наше постају блиставе од тога – о смрти мученика говорим – и да не само мужеви, него и мала деца, девојке које брак не искусише и напросто сваки узраст и свака природа трчи на заклање за благочестије, озлоједи се и ожалости; јавно, пак, огласити рат, то није хтео. Јер сви ће, вели он, окрилаћени долетети на мучење као пчеле на саће, а то није научио ни од кога друго, него од предака својих. Тирани, наиме, рат поведоше против Цркве, народи непрекидно устајаху (на њу), јер је искра благочестија још била мала, па ипак, не угасише је нити уништише, него сами себе погубише. А искра она, увећавши се, подиже се у висину и док су сви верујући били убијани, спаљивани, бацани у бездане, мора и дивљим зверима, она захвати сву икумену. Јер они су по жеравици као по блату прошли, на мора и таласе као на ливаде гледали, мачу су као круни и венцу прилазили, и сваки вид одмазде посрамили, не само тиме што су је поднели мужевно, него тиме (што су је поднели) са задовољством и спремношћу многом. Као што, наиме саднице по природи расту када се заливају, тако вера наша када се води рат против ње још више цвета, када се спречава – умножава се; заливање водом обично не чини да вртови тако добро успевају, као што крв мученика напоји цркве. Знајући, дакле, све то и више од тога (цар) онај био је у страхуда отворено покрене рат против нас, да им не бисмо, вели, припремили (терен) да један за другим подигну победне трофеје, и извојују непрекидне победе и украсе се венцима. И шта он чини? Пазите на лупештво (његово). Свим лекарима, војницима, софистима и беседницима заповедио је (или) да се оставе својих занимања, или да се под заклетвом одрекну вере (хришћанске), покрећући тако из далека рат против нас, како би, ако би они устукнули, пораз (њихов) постао ствар за подсмех, јер благочестију нису дали предност пред парама, а ако би то мужевно одстојали и надвладали, да победа не буде сувише блистава, нити победни трофеј сјајан, јер ништа велико није због благочестија презрети занат и занимање. И не стаје само на томе; ко год да је следеће учинио, али и ако беше некога у претходним временима, док су цареви били благочестиви, било да је оборио жртвенике, било да је порушио храмове, било да је узео заветне дарове (из храмова) или друго што (такво учинио) одведен је у судницу – и убијен, (и то) не само ко је учинио такво што, него и ако је напросто рекао нешто против (свих тих ствари). Смислио је и многе друге и разнолике изговоре како би побио све који живе у благечестију. А све је то чинио хотећи да помрачи венац мучеништва, како би му убијање и даље напредовало и бивало заклањâ а да се бојне награде мученика не показују блиставим. Но, ништа му од тога не би. Јер мученици нису пострадали од пресуде његове, и свакако не од његовога лупештва, него ће они од Суда неподмитљивога, о оном вишњем говорим, добити венац.

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Беседа је казана у Антиохији, неки дан после Беседе Св. Вавили (највероватније 4. фебруара), а пре четврте беседе О Лазару, на спомен Светих Мученика Јувентина и Максимина који се, како се може закључити, празновао крајем јануара; данас их Црква слави 5/18. септембра. Иначе, ова Беседа је главни извор о овој двојици Мученика.

Пун наслов беседе на грчком гласи: Τοατομιλία γκωμιαστικ ες τος γίους μάρτυρας  ουβεντνον κα Μαξιμνον τος μαρτυρήσαντας πουλιανοτοποστάτου. Њен латински назив је: Ejusdem in ss. martyres Juventinum et Maximinum, qui sub Juliano Apostata martyrium sunt passi, sermo panegyricus, или скраћено: In Juventinum et Maximum martyres. Грчки текст у PG 50, 571-578, дакле у 50. тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне 571 до 578.

[2]Урбаном, Прилидианом и Еполонијем, браћом чији спомен се празнује заједно са Св. Вавилом. По предању, када су пострадали имали су: први дванаест, други девет, трећи седам година.