О блаженом Вавили против пагана

Међу Светима Оца нашега Јована,

Архиепископа Константинова града, Златоустог,

О БЛАЖЕНОМ ВАВИЛИ

и ПРОТИВ ПАГАНА[1]

Господ наш Исус Христос, намеравајући да крене на страдање и умре смрћу животворном, на саму последњу ноћ, сазвавши насамо ученике своје, поразговарао је (с њима) и посаветовао их о многим стварима, а између осталог казао им је и следеће: Заиста, заиста вам кажем: Ко верује у мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити (Јн 14,12). И премда је било много других учитеља који су имали ученике и ствари чудесне пројављивали, како се хвале синови пагански, ипак ниједном од њих никада ништа слично ни на ум није пало, нити се усудио да каже. И нико од синова паганских, макар у свему (осталом) био бестидан, не би могао да докаже како такво пророчанство или изрека постоји и код њих; него код њих многи веле да се показују многе чудотворне утваре оних у аду и прикази мртвих, и говоре да се проносе некакви гласови из понеких гробова, а да је неко од људи који су код њих живели и чудне ствари чинили, или од оних које сматрају боговима, казао нешто такво ученицима својим, то нико од њих никада није тврдио.

2. А ако хоћете узрок, казаћу вам због чега се они, у свим другим стварима лажући бесрамно и голе главе[2],никада не усудише да смисле ишта овакво. Нису се, наиме, тек онако, нити без неког разлога уздржали од таквога лукавства, него су ти скверници лупешки увидели да ономе који намерава варати ваља (у лаж) уметнути и неке уверљиве и пуне домишљатости ствари, а које је (ствари) тешко сазнати у дубини њиховој. И добрим риболовцима и ловцима на птице обичај је да не стављају голе мреже, него са свих страна их проткавши мамцима, тачно тако сваки од њих лови своју ловину. А ако би откривши мреже, тако их понудили гледању оних које намеравају уловити, никада ни риба ни птица не би доспеле у мреже њихове, или још боље, не би им ни пришле, него би сваки од њих кући отишао празних руку, и рибар и ловац на сувом. Будући да је и паганима ваљало да мрежом лове људе, превару нису бацили голу у море (животно), него су се, уобличивши и саставивши оно што је кадро уловити (људе) неразумније, уздржали даље ићи, прибојавајући се величине лажи и страхујући да неумереношћу тога другога и оно прво не униште.

3. Да су, наиме, казали како је неко код њих објавио такво нешто што је Спаситељ наш казао својим ученицима, онда би се и они који су се већ преварили њима насмејали, јер нису у стању ни слагати уверљиво. Предсказати, наиме, такво што и испунити у истини, то је својствено само блаженој Сили (Христовој). А ако су демони некада мало и успели јавити се обманутима, то је било док још извор светлости не беше познат мноштву. А и тада се само од себе показало да су и ствари савршаване другом преваром, али и самим жртвама – била дела демонâ. Јер људском крвљу окрвавити сопствене жртвенике и заповедити самим родитељима да (пород) принесу на жртву, које лудило то није надишло?

4. Они[3]којима никада није доста наших несрећа и који не знају ни за какву границу и међу борбе против нас него вечно бесне и вазда као да им није довољно да гнев свој намире тиме што уместо волова на жртвеницима својим жртвују жене и децу, они смислише и чудно безакоње човекоубиства, и уведоше нови овлик несреће. Јер они који би требало да оплакују заклање убијених, њих су убедили да их приведу том кукавном и скверном заклању.

5. А да се не би обешчастили само закони које су људи поставили, они из темеља оборише и саме од природе дате обичаје, побуђујући је саму против себе и уводећи у живот људи од свих проклетије убиство. На крају, ниједног непријатеља се сви нису бојали тако као родитељâ те према онима у које је понајвише требало имати поуздања, према њима су понајвише од свих гајили подозрење и одвраћали се од њих. Јер ти мучитељи су посредством истих оних преко којих је Бог (децу) увео у овај свет да га посматрају, посредством њих су се надметали да их оставе без тога дара, оне који су служили животу, њих су свели на узрочнике смрти, као хотећи да покажу да им ништа не биод доброте Божије, јер им не требају друге убице, него сами они којису их родили.

6. А исто и ако би уследило неко велико чудо, не само ако би се где јавиле мале и ниједне речи вредне ствари, пуне заблуде многе, него и ако би и што велико настало, и тада је оно што казах онима који нису одвећ изгубљени довољно да докаже који су ти који те ствари чине, како су клети и проклети и како све уготовљују на одвраћање од живота и нашега (исконског) стања. А Господ наш Исус (Христос) није нам ништа слично наложио, него је и диван због чуда (својих), а ништа мање од чуда и због заповести, и сви Му се с правом клањају и верују да је Бог. Јер Он је дошавши разрешио оно безакоње и, што је најчудније, Он није само нас који Му се клањамо ослободио те свирепе и безумне тираније, него је и оне који хуле на Њега, и њих је ослободио, јер ни паганин какав није више принуђен приности онакве жртве демонима својим.

7. Он се увек служио таквим човекољубљем према роду нашему, већа је Бог учинио добра својим непријатељима но што су демони произвели зла својим пријатељима. Јердемони су оне који им служе и указују част приморали да постану убице властите деце, а Христос је и оне који се одвраћају од Њега ослободио таквих налога, а ослобођење од таквога зверскога служења и чудесно то измирење није задржао само за своје (присталице), него је избавио и туђе, показавши да су демони некакви тирани, непријатељи рода нашега и упропаститељи због чега су се са онима које су за себе придобили служили као са туђинима, јер (уистину) су и били туђинци. А Христос беше Цар и Творац и Спаситељ свега рода човечанскога, зато је и оне који су се отуђили од Њега штедео као своје.

8. Наиме, сва природа људска беше дело Његово, као што и ученик Његов вели: Својима дође и своји Га не прихватише (Јн 1,11). Но, набрајати сва дела човекољубља Његовога није за овај тренутак, ако би човек и све векове казивао о Њему, ако би толику силу имао колику обично имају Силе бестелесне, ни тако никада се не би дотакао достојанства његовога. Колика је, наиме, доброта (Његова) то је само Он сам знао, будући да је Он једини тако добар. јер гле шта каже ученицима својим: Заиста, заиста вам кажем, који верује у мене дела која ја творим и он ће творити, и већа од њих ће творити (Јн 14,12). Јер Он им не би предао толику част да није веома и безгранично добар.

Наставак у штампаном издању

 


[1]Наслов беседе на грчком гласи: Λόγος ες τν μακάριον Βαβύλαν κα κατλλήνων, дакле: Беседа о блаженом Вавили и против Јелинâ (тј. пагана). Назив „беседа“ задржан је по инерцији, премда се ради о књижевној форми апологије коју је Златоусти написао највероватније пре рукоположења у чин свештеника. Њен латински назив је: Liber in sanctum Babylam, contra Julianum et contra gentiles, тј.: Књига о Светом Вавили, против Јулијана (Одступника) и против пагана, или скраћено: De Babyla contra Julianum et gentiles. Грчки текст у PG 50, 533-572.; дакле у 50 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologiagraeca), колоне 533-572. Критичко издање грчког текста: M. Schatkin, SCh 362.

[2]Односно без икакаве маске, не кријући се.

[3] Демони.