Св. Свештеномученику Вавили

ПОХВАЛНА БЕСЕДА

Светом Свештеномученику ВАВИЛИ[1]

Хтедох вам данас отплатити дуг на који сам вам се ономад дошавши овде обавезао, али шта осетих? Свети Вавила, јавивши се у међувремену, позва нас к себи, не глас пустивши, него привукавши нас сјајем лица. Немојте се, дакле, сневеселити у погледу отплате, јер и онако, колико више времена пролази, толико вам и камата расте. Ми ћемо, наиме, то сребро отплатити са каматом, пошто нам је и Господар који нам га је у залог дао, тако заповедио (в. Лк 19,23). Имајући, дакле, поуздања у погледу отплате дуга, јер вас чека и главница и добит, нећемо данас протрчати мимо ове узгредне добити, него ћемо се насладити подвизима блаженога Вавиле.

То како је он предстао Цркви овој код нас, и како је сачувао свету ову лађу у бури, вреви и таласању и колику је показао смелост пред царем, како је живот положио за овце (своје) и како је прихватио оно заклање, то ћемо оставити да кажу старији учитељи и заједнички нам отац[2].Наиме, древније догађаје лепо вам могу исприповедати старији, а све што се зби у новије време и у нашему веку, то ћу вам исприповедати ја који сам млађи (од њих), говорим одогађајима после кончине (његове), после погребења тога мученика, о догађајима (који су се десили) док је био у предграђу. И знам да ће се Јелини смејати нашем обећању, ако се обавежемо да ћемо говорити о јуначким делима онога који је погребен и који се у прах претворио, (а која је дела учинио) после погребења! Но ми никако због тога нећемо ћутати, него ћемо понајвише говорити управо зато да бисмо уистину доказавши тај парадокс, смех окренули на главу њихову. Јер код човека обичнога не бива добрих дела после кончине, а код мученика бива, и то многих и великих, не да би постао блиставији, јер њему слава код мноштва ништа не треба, него да би ти, који си неверујући, научио да смрт мученика није смрт, него почетак бољега живота и увод у један духовнији начин постојања и проселење са незнатнијега на боље. И заиста, немој да гледаш на то што пред тобом лежи голо тело мученика лишено душевне енергије, него обрати пажњу на то да у њему постоји сила већа од те душевне – благодат Духа Светога, која кроз чуда која чини пред свима оправдава Васкрсење. Јер ако је Бог мртва тела, она у прах претворена, обдарио силом већом од свих живих (душа), много пре ће им у време (доделе) венаца даровати и живот бољи и блаженији од претходнога. Која су, дакле, дела његова? Но, немојте страховати ако беседу поведемо поиздаље. Па и они који желе лепо да покажу иконе (своје), одмакнувши посматраче мало од плоче, тако их откривају, тим растојањем изглед њихов чинећи јаснијим.

Стрпите се, дакле, и ви док вам беседу вучем уназад. Када се, наиме, Јулијан, који је неблагочестијем све друге (цареве) надјачао, попе на трон царски, и када узе скиптар господства, он одмах диже руке (своје) на Онога који га је створио, Добротвора не препознаде, и одоздо са земље према небу гледајући лајао је попут побеснелих паса који једанко лају и на оне који их хране и који их не хране, или још боље, и од њих самих побесне горим беснилом. Јер они и своје и туђине подједнако одвраћају и мрзе, а он је демонима, непријатељима спасења свога, махао ре-пом и на сваки начин им служио, а на Добротвора и Спаса, који ни Јединороднога (Сина својега) није поштедео због њега, на Њега је залајао и омрзо Га, наругао се Крсту, ствари која је подигла икумену која му је пред очима лежала и таму одасвуд одагнала, а нама довела светло блиставије од сунчевих зрака. И лудило не стаде ни на томе, него је објавио да ће уклонити из икумене народ Галилејаца, имао је наиме обичај тако нас називати. Премда, ако је сматрао да је име хришћанско мрско и да је то ствар испуњена срамом многим, због чега није пожелео да нас посрами њиме, него именом туђим? Знао је он, међутим, добро је знао да називати се по блискости са Христом није велики украс само људима, него и Ангелима, и Силама вишњим. Због тога је све покренуо како би нам отео тај украс а проповед уништио. Но то беше немогуће, јадниче и кукавче, као што је било немогуће небо срушити, угасити сунце, уздрмати и оборити темеље земље. Па и то је Христос унапред огласио овако казавши: Небо и земља ће проћи, а речи моје неће проћи (Мт 24,35). Ти, међутим, не подносиш Христа док говори? Нећеш ли онда прихватити глас самих ствари? Ја, наиме, удостојивши се познати шта значи тврдња Божија, како је то јака и несавладива ствар, верујем да је она веродостојнија и од следа природе и од искуства самих ствари, а ти који се још вучеш по земљи и држиш се истраживања људскога мишљења, ти прихвати сведочанство самих ствари, ништа нећу противречити нити се (с тобом) препирати.

2. Шта (нам), дакле, те ствари говоре? Христос је казао како је лакше да небо и земља пропадну него да пропадне нека од речи Његових, а цар је дигао глас против тих речи, и запретио је да ће уништити те догмате. И где је цар који је тиме запретио? Погинуо је, иструнуо и сада борави у аду очекујући кажњавање непорециво. А где је Христос који је оно објавио? На небесима борави, с десне стране Оца, држећи највиши Престо славе. Где су богохулне речи цареве и језик необуздани? Пепео је постао и прах, храна црвима. Где је Христово тврђење? Оно од истине самих ствари бли-ста, као са каквога златнога стуба попут муње блистајући на исходу самих ствари. Премда цар тада ништа није пропустио намеравајући да дигне рат на нас, него је позивао гатаре, и врачаре водио са собом, и све беше пуно демона и злих духова. А шта су награде за такво служење (његово)? Разарање градова и глад најгора од свих глади. Знате, дабоме, и сећате се како тржница тада беше празна и без робе, а радње испуњене јурњавом пошто се свако надметао да пре других уграби шта год види – и удаљи се. И зашто говорим о глади када су и сами извори вода пресушили, извори који изобиљем тока читаве реке покривају? Но кад се већ присетих извора, хајде да пређемо и на Дафни[3],те да беседу коначно вежемо за јуначка дела мученика. И премда ви жудите да још сад буду изнесене на глас бесрамности јелинске, ипак, и сам тако расположен будући, да кренемо даље, јер свакако да је тамо где је спомен мученика — срамота Јелина Када је, дакле, цар овај дошао у Дафни непрестано је досађивао Аполону молећи, иштући, долазећи му е да му прорекне нешто о будућности његовој. И шта (каже) пророчиште, највећи бог јелински? „Мртви ме спречавају“, вели, „но ти откопај гробнице, извади кости, пресели мртве“. Шта би то било бешчасније од тих налога? Демон уводи стране законе ископавања гробница и смишља нове начине изгона странаца[4].Ко је икада чуо да се мртви гоне? Ко је видео како је заповеђено да се беживотна тела преселе, као што је овај заповедао, из темеља изокрећући опште законе природе? Јер постоје од природе закони заједнички свим људима – умрлога земљом покрити и предати погребењу, препустити недрима земље, мајке свих (људи).

Наставак у штампаном издању

 


[1]Свети Вавила се у Антиохијској Цркви празновао 24. јануара, кога датума 253. године је и пострадао. Беседа је вероватно била казана 387. године, на његов помен, дакле 24. јануара. Данас га Црква слави 17/4. септембра. Пун наслов прве беседе на грчком гласи: ΟΜΙΛΙΑ ΕΓΚΩΜΙΑΣΤΙΚΗ Ες τν ν γίοις Πατέρα μν Μελέτιον ρχιεπίσκοπον ντιοχείας τς μεγάλης, καες τν σπουδν τν συνελθόντων, дакле: Похвална беседа међу Светима оцу нашему Мелетију, Архиепископу Антиохије Велике, и о ревности сабравших се. Њен латински назив је: Homilia encomiastica in s. patrem nostrum Meletium, archiepiscopum Magnae Antiochiae, et de studio eorum qui convenerant, или скраћено: De sancto Meletio Antiocheno. Грчки тест у PG 50, 515-520, дакле у 50. тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне 515 до 520. Није нам познато да постоји критичко издање.

[2]Епископ Флавијан.

[3]Дафни је било место у близини Антиохије у коме су богати Антиохијци имали виле. Врло богато водама, било је идеално место за боравак у летњим месецима. Уједно у Дафнију је постојао велики пагански храм посвећен Аполону, а у непосредној близини и Мартиријум, са моштима Мученикâ.

[4]Грч. ξενηλασία (дословно: изгон странаца). Изворно, била је то спартанска уредба, увео ју је Ликург, како би сачувао старе обичаје у Спарти.