Св. Лукијану

ПОХВАЛНА БЕСЕДА

Светом Мученику ЛУКИЈАНУ[1]

Оно чега се јуче побојасмо то се и деси, и сад доби окончање – када је прошао празник, заједно са њим оде и мноштво (народа), те нам сабрање постаде мање. Знао сам, дабоме, да ће се то свакако десити, но никако због тога не одустадох од наговора, јер ако ме и нису сви који су ме јуче слушали послушали, нису сви ни остали непослушни, а то нам није мали разлог за утеху, стога ни данас нећу одустати од саветовања, јер ако (одсутни) неће од мене, свакако ће од вас чути оно о чему се (овде) говори. Ко би, наиме, могао у ћутању поднети толику њихову лакомисленост, или наћи каво извињење и оправдање за њих који толико времена гледајући мајку[2]и уживајући (сва) добра у њој – изостадоше и не издржаше да се поново врате њој – јер нису се понели као голубица Нојева, него као гавран – и то док таласање и бура још траје, а удари таласа свакога дана постају све гори, и док свети овај Кивот (Цркве) стоји на среди и све зове и вуче к себи, а онима који му прибегавају нуди сигурност многу? Јер он не одбија ударе водâ нити таласа, него непрекидне навале неразумних страсти, завист уништава а охолост смирује. Овде, наиме, ни богат неће моћи презрети сиромашнога кад из божанских списа чује: Свака плот је трава, и сва слава човекова као цвет ливадски (Ис 40,6), нити ће сиромаха заробити оговарање док гледа како се други богати када и сâм чује другога Пророка где говори: Не бој се када се човек обогати, или када се умножи слава дома његова, јер када умре неће узети са собом све то, нити ће поћи са њим слава његова (Пс 48,17-18). Таква је, наиме, природа тога богатства, не здружује се са онима који га имају, не иде заједно са онима који су га стекли, оно не стаје иза оних којима се тамо суди и који полажу рачуне, него са смрћу на сваки начин престаје, а многе оставља и пре смрти; коришћење (богатством) је непоздано, уживање несигурно, стицање опасно. Но није тако са врлином и милостињом, него је та ризница сигурно прибежиште. Откуда је то очигледно? Онај који је, размисливши о овоземаљском богатству и казавши: Слава његова неће стати иза њега, исти он нас је поучио и о ризницама милостиње, оним које за вазда остају и никада се не пљачкају, овако казавши: Просу, даде убогима, правда његова остаје у век векова (Пс 111,9).

И шта би то било необичније (од овога)? Сакупљено (богатство) нестаје, а расуто остаје, и с пуним правом! Јер ово последње Бог прима, а из руке Божије нико не може уграбити, а оно прво одлаже се у ризнице људске где му предстоје лукавства многа, где је завист и оговарање много. Немој, дакле, мили мој занемаривати боравак овде (у Цркви), јер ако ти некакво нерасположење и досађује, овде оно бежи, ако (наиђу) бриге животне, (овде) ће одмаглити, ако (се подигну) неразумне страсти, (овде) се гасе, а са трга, из позоришта са других ванцрквених сабрања навлачећи на себе бриге многе, и нерасположење, и болести душевне, тако (са њих) одлазимо кући. Ако непрекидно проводиш време овде, онда ћеш и зла која си примио споља свакако одложити (са себе), а ако се уклањаш (одавде) и бежиш, онда ћеш и добра која си стекао из Писама Божанских свакако изгубити, када ти се то богатство мало по мало смањи од ванцрквених зборова и разговора. А да је овоистина, удаљујући се одавде потрудите се да видите оне који су данас отсутни, и видећете колика је разлика између вашега расположења и њиховога нерасположења. Млâда која седи у брачној одаји није тако лепа и умиљата како је дивна и славна душа када се јави у Цркви одишући небројеним духовним (добрима). Јер онај који овде долази са вером и ревношћу, одавде оде добивши небројене ризнице, и само уста да отвори, одмах се испуни свега благоуханија и богатсва духовнога сабравших се, те макар ударила миријада страхота он ће све лако поднети добивши овде из Божанских Списа довољно упориште трпљења и мудрољубља. И као што се онај који за стално стоји на стенама смеје таласима, тако и онај који ужива непрекидна сабрања и који се напаја Божанским речима, као да је себе поставио на стене исправнога суда о стварима, неће бити заробљен ниједном од људских ствари, поставивши се изнад хуке светских послова, и не само из савета, него и из молитве, из отачкога благослова, из заједничког сабрања, из љубави братске и из небојених других ствари узбравши корист многу и руководство, тако ће се удаљити одавде, носећи кући небројена добра.

А гле колики благослов ћете ви данас добити, а колики ће они имати губитак. Јер ви ћете отићи добивши плату мученичку, а они ће, осим што ће себе лишити такве добити, и другу штету отрпети навлачећи на себе тешко бреме бесмислених занимања. Јер као што ће онај који прима пророка у име пророчко добити плату пророчку, и као што ће онај који прима праведника у име праведничко добити плату праведничку (Мт 10,41), тако ће и онај који прима мученика

у име мученичко примити плату мученичку, а примити мученика значи сабрати се на спомен њему, заједничарити у приповедању о подвизима, дивити се ономе што се десило, следити врлину (његову), другима преносити јуначка дела његова – то је дочек мученика тако се дочекују ови свети људи, као што и ви данас учинисте.

2. Јуче се, дакле, Господар наш водом крстио, а данас се слуга (Његов) крвљу крсти, јуче се отворише врата неба, а данас су врата адова погажена. И немојте се чудити што сам мучеништво назвао крштењем, јер и ту Дух (Свети) слеће у обиљу многом, те настаје уништење грехова и чудесно неко и парадоксално очишћење душе, и као што се они који се крсте умивају водом, тако се мученици умивају властитом крвљу, што се дабоме десило и код овога[3].Но пре заклања (његовога) неопходно је указати и на подмуклост ђаволову. Јер он, свестан да се Лукијан насмеја над сваким видом одмазде и казне, те да ни пећ распаливши, ни јаму ископавши, ни точак припремивши, ни на дрво[4]га метнувши, ни гурнувши га у поноре, ни бацивши га чељустима дивљих звери неће успети да надвлада мудрољубље светога, он смисли други, тежи начин, и постара се да нађе одмазду такву да истовремено буде и најоштрија и најдужа. Будући да од кажњавања она неподносива носе са собом најбрже ослобађање[5],а она дужа носе са собом мањи бол, он се потруди да нађе такво кажњавање које са собом носи и једно и друго – дуготајност и обиље погубног бола, како би и жестином и дужином времена сломио чврстину његовога разума. И шта чини? Светога предаје глади, а ти када чујеш глад, немој тек тако да пређеш преко реченога, јер од свих смрти та је најтежа. Сведоци томе су они који имају искуство (глади) – не било нам да то искуство стекнемо – добро смо, наиме, научени молити се да не будемо уведени у искушење (в. Мт 6,13). Јер (глад) као какав џелат засевши у утроби (нашој) сатире удове, жешће од свакога огња и сваке звери изједајући тело са свих страна она доноси непрекидан и неизрецив бол.

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Свети Лукијан пострадао је мученички у време Максимијановог прогона, 7. јанура 311. године, ког датума се и празновао. И ова Беседа је највероватније казана 7. јануара 387. године. Наша Црква га слави 28/15. октобра.

Пун наслов беседе на грчком гласи: μιλα γκωμιαστικ ες τν γιον μάρτυρα Λουκιανόν. Њен латински назив је: Homilia panegyrica in s. martyrem Lucianum, или скраћено: In sanctum Lucianum martyrem. Грчки тест у PG 50, 519-526, дакле у 50. тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне 519 до 526. Није нам познато да постоји критичко издање.

[2] Тј. Цркву.

[3] Код Св. Мученика Лукијана.

[4] Тј. на крст.

[5] Заправо, брзу смрт.