ПОХВАЛНА БЕСЕДА
Међу Светима Оцу нашему МЕЛЕТИЈУ,
Архиепископу Антиохије Велике,
и о ревности сабравших се[1]
Док лутам очима по свему овоме светоме стаду и видим како је сав град овде присутан, не знам кога ћу пре сматрати блаженим – Светога Мелетија што и после смрти ужива толико поштовање, или вас љубљени, што према својим пастирима и након кончине (њихове) показујете толико благоволеније. Блажен је и он што је свима вама успео да остави толики чар љубави, а блажени сте и ви што сте примивши залог те (његове) љубави све до сада истрајали чувајући га неокрњеног залогодавцу. Јер већ је пета година прохујала од када је он отпутовао жуђеноме Исусу, а ви као да сте га јуче и ономад гледали, тако сте му данас са кипућом љубављу изашли у сретање. Дивљења је вредан и он зато што је породио толике синове, а дивљења сте вредни и ви што сте наследили таквога оца. Племенит је корен и диван, али су и изданци њега достојни. Јер као што се корен неки чудесни сакривен у недрима земљиним сам не појављује, него силу сопствене врлине показује преко плодова, управо теко и блажени Мелетије, сакривен у кивоту овоме, сâм нам није видљив телесним очима, али преко плодова ваших показује силу властите благодати, и макар ја и ћутао, сâм празник овај и топлина ревности ваше довољна је дагласније од трубе огласи чедољубље светога Мелетија, јер он је размишљање ваше тако распалио за љубав према њему, да вас и голо име (његово) загреје и само назвање подигне. Због тога и ја сада, не так онако непрестано уплићем то име у речи своје, него хотимице и из ревности. И као што се, када се венац неки златни плете, после дометну бисери мноштву (драгих) каменова, те се круна чини блиставијом, управо тако и ја плетући данас венац похвалâ блаженој овој глави, као бисере некакве непрекидно уплићем у беседу име његово, очекујући да ћу га тиме учинити пожељнијим и блиставијим. Јер закон је и обичај оних који се воле ово: приљубити се и за гола имена љубљених, распалити се и код самих назива, што сте заправо и ви осетили код блаженога овога (човека). Јер прихвативши га на почетку, када је дошао у град[2],свако је од вас дете своје по имену његовом називао, мислећи да ће преко имена његовога и самога светога увести у дом, и мајке су, заобилазећи очеве, дедове и претке, новорођеној деци давале име блаженога Мелетија. Чежња за благочестијем је побеђивала природу, те чеда даље родитељима нису била мила само по родитељској од природе љубави, него и по расположењу према ономе имену. Јер, мислили су да је то име и украс сродства, и осигурање дома, и спасење оних који се тако зову и утеха љубави; као што они који седе у мраку, када се упали једна лампа, многе светиљке палећи (на њој) сваки их уноси у дом свој, тако је и име оно, када је као светлост дошло у град, свако је тада име блаженога онога (човека) као светиљку палећи унео у дом свој и тако, преко тога имена привлачио небројена добра, а то што се дешавало беше (заправо) поука благочестија. Јер принуђени да се непрестано присећају тога имена и да онога светога човека држе у души, то име су имали као гонитеља сваке неразумне страсти и помисли, те оно постаде тако често, да су га људи свуда (изговарали): и на улицама, и на тргу, и у пољима, и на друмовима, свуда је то име одјекивало.
И нисте то толико осетили само код имена, него и код самог обриса тела његовога. Јер оно што сте чинили са именима, исто то сте урадили и са ликом његовим. Многи су, наиме, лик онога светога човека урезали и на печатним прстеновима, и у рељефу, и на посудама, и на зидовима соба, и уопште свуда, е да не само слушају свето оно име, него и да виде обрис тела његовог и тако имају двоструку некакву утеху због одласка (његовога). Јер он је, убрзо након што је ушао (у град), био из њега избачен, пошто су га прогонили непријатељи истине[3].А Бог је то допустио хотећи да истовремено покаже и врлину његову, и храброст вашу. Пошто је, наиме, ушавши (у град) као Мојсије у Египат, град ослободио јеретичке заблуде, одсекавши сагњиле и неизлечиве удове од остатка тела, пуноти Цркве поново је повратио неокрњено здравље, непријатељи истине не подневши то исправљање и покренувши тада цара[4](против њега), избацише га из града очекујући да ће тиме надјачати истину и преокренути оно исправљање које се већ догодило. Но зби се супротно од очекиванога, још више се показа ревност ваша, а просија и доказ умења поуке његове – (доказ умења поуке) његове јер је за непуних тридесет дана успео да вас тако утемељи у ревновању вере, да када су након тога ударили небројени ветрови, његова поука остаде неуздрмана, а показа се и топлина ваша, јер у непуних тридесет дана тако са свом строгошћу прихватисте од њега бачено семе, да је оно пустило коренове у дубину душе (ваше) и даље није попустило ни пред једним од искушења која су наишла.
2. А вреди задржати се и на ономе што се догађало око самог прогона. Када је начелник градски гонећи кола изашао на средину трга посадивши поред себе светога, киша каменица се са свих страна сручи на главу начелникову, јер град није трпео раздвајање (од светога), него је пре бирао да буде одсечен од овога живота, него да види светога оно-га човека како одлази. А шта је блажени тада учинио? Видевши бачене каменице он је главу начелника покрио обмотавши је својим хаљинама, истовремено обраћајући непријатеље (своје) изобиљем кротости, и поучавајући ученике своје колику незлобивост треба показивати према онима који нам чине неправду, да не треба само не учинити им ништа страшно, него и ако им од других долази опасност, и то ваља спречити са свом ревношћу. И ко се тада није запрепастио гледајући и силну љубав града и највише мудрољубље учитеља, дивећи се кротости и смирењу (његовом)? Јер беше парадоксално то што се онда дешавало. Пастир беше гоњен а овце се не разбежаше, кормилар избачан, а лађа не потону, земљоделац отеран а виноград донесе више рода. Пошто сте, наиме, били узајамно везани везом љубави, ни налети искушења ни подизања опасноти, ни дужина пута, ни продуженост времена, нити је ишта друго могло да вас раздвоји од саобраћаја са блаженим пастиром, и он биизбачен (из града) да буде далеко од чеда (својих), а деси се супротно. Јер он се још и више веза са вама везама љубави – одлазио је у Јерменију сав град узевши са собом. Тело му је, наиме, седело у отаџбини[5],а мисао и ум, као каквим крилима окрилаћени благодаћу Духа (Светога), за стално су код вас боравили, и он је сав овај народ у утроби својој носио, а исто то сте и ви осетили. Јер седећи овде ограничени на град, а духом љубави свакога дана летећи у Јерменију и лице светога гладаући и најслађи глас блаженога слушајући, тако сте се наново (у град) враћали. Из тог узрока Бог је и допустио да он одмах буде протеран из града, е да бисте и ви, као што претходно рекох, показали чврстину вере непријатељима који су ратовали на вас, а и он искуство учитељства. А јасно је то и по овоме. Вративши се (овде) после тог првог прогонства, он је овде провео не само тридесет дана, него месец, и годину, и две, и многе (године). А Пошто сте ви дали довољан доказ чврстине вере, (Бог) вам је опет дао да се без бојазни радујете оцу. И беше то радост највећа уживати у светом оном лицу.
И не само док поучава и док говори, него и просто док би га гледали, беше то довољно да поуку све врлине уведе у душу оних који су га гледали. Јер када се враћао к вама и сав град се био поређао уз пут, једни су му прилазили близу и дотицали се ногу (његових), целивали руке и слушали глас, други пак, спречени од мноштва људи, само га гледајући из даљине добијали су и од тога гледања довољан благослов, ништа мањи од оних близу (њега), и тако су одлазили са (осећајем) све пуноте, и оно што је бивало код апостолâ исто то се и код овога збило. Јер они који код апостолâ нису могли приступити и бити у близини (њиховој), када би се сенка њихова пружила и из даљине их дотакла, исту благодат им је донела, те одлажаху једнако оздравивши, а тако и овде, они који нису успели прићи, осећали су као некакву славу како полази од свете оне главе и допире до оних који су били далеко, и сви одоше испунивши се од самога гледања сваким благословом.
Наставак у штампаном издању.
[1] Свети Мелетије се празнује 12. фебруара по јулијанском, односно 25. по грегоријанском календару, на који дан је 387. године ова Беседа највероватније и казана.
Пун наслов беседе на грчком гласи: ΟΜΙΛΙΑ ΕΓΚΩΜΙΑΣΤΙΚΗ Εἰς τὸν ἐν ἁγίοις Πατέρα ἡμῶν Μελέτιον ἀρχιεπίσκοπον Ἀντιοχείας τῆς μεγάλης, καὶ εἰς τὴν σπουδὴν τῶν συνελθόντων. Њен латински назив је: Homilia encomiastica in s. patrem nostrum Meletium, archiepiscopum Magnae Antiochiae, et de studio eorum qui convenerant, или скраћено: De sancto Meletio Antiocheno. Грчки тест у PG 50, 515-520, дакле у 50. тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне 515 до 520. Није нам познато да постоји критичко издање.
[2] Св. Мелетије је постао Епископ Антиохије 360. године.
[3] Златоусти алудира на јерес Аријеву, против које се Св. Мелетије борио читавог живота. Био је гоњен три пута.
[4] Констанција Другог.
[5] Св. Мелетије је рођен у граду Малатија, у Малој Јерменији.