БЕСЕДА ШЕСТА
Хоћете ли, мили моји, да остававивши данас по страни велика и чудесна (дела) Павлова, изведемо на среду она за које неки мисле да имају понеку слабу страну? Јер и за њих ћемо видети да га, ништа мање од оних (великих), чине блиставим и великим. Шта је, дакле, то што има слабу страну? Виђен је, каже, једном како се боји удараца; и би, наиме, виђен када га изложише шибама, и не само тада, него опет и други пут, код продавачице порфире, када је задао посла онима који су га хтели извести. А чинећи то, он ништа друго није урадио него себи сигурност обезбедио и то да не допадне одмах шибама. И шта ћемо рећи? (Рећи ћемо) да њега ништа не показује тако великим и чудесним као то на шта је указано, то, наиме, да је имајући такву душу – не дрску, не очајничку – и тело које је тако узмицало пред ударцима и дрхтало пред шибама, он ништа мање од свих Сила бестелесних презрео страдања која се сматрају страшним, када је тренутак то захтевао. Дакле, када га видиш да пушта глас и боји се, присети се речи оних којима је небо превазишао и са анђелима беседио, говорећи: Ко ће нас одвојити од љубави Божије? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или опасност, или мач? (уп. Рм 8,35). Присети се оних речи којима вели да су те ствари ништа, говорећи: Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе, нама који не гледамо на оно што се види, него на оно што се не види (2Кор 4,17-18). Додај томе муке свакога дана, смрти свакодневне, и њих замисливши, задиви се Павлу, да више не паднеш у очајање.
[6.2] Јер та слабост за коју се мисли да је од природе, она је највећи доказ врлине његове, јер је он био такав, а да није био ослобођен принуде (коју је трепело и) мноштво. Пошто би, наиме, то обиље опасности многе могло навести на подозрење, да посумњају како је он можда био такав јер је постао нешто више (осталих) људи, због тога је (Бог) допустио да страда, како би ти научио да он, будући један од многих по природи, по слободном избору воље не само да је био изнад мноштва, него и један од Анђела Јер је са таквом душом и таквим телом поднео небројене смрти, и презирао ово садашње и будуће. Зато је узвикнуо оне велике и за многе неверне речи: Јер бих желео да сам одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу (Рм 9,3).
[6.3] Могуће је, наиме, само ако бисмо хтели, сву агонију природе победити силом усрђа, људима није немогуће ништа од онога што је Христос заповедио, јер ако бисмо уложили сво усрђе колико га имамо и Бог нам припомогне мигом многим, тако бисмо постали неосвојиви за све наилазеће страхоте. Јер није плашити се удараца достојно презира, него због страха од удараца поднети нешто недостојно благочестија, тако да бити у страху од удараца, онога који је у подвизима неухватив показује чудеснијим од онога који се не плаши. Јер тако његов слободни избор воље више просијава; плашити се удараца је својствено природи, а не поднети ништа неприлично због страха од удараца, то је својствено слободном избору воље који исправља недостатке природе и савладава њену немоћ, будући да ни отрпети бол није за осуду, него је (за осуду) због бола казати или урадити нешто од ствари које Богу нису угодне. Да сам ја, наиме, говорио како Павле није био човек, с правом би ми изводио на среду мањкавости природе, намеравајући да тиме обличиш (моју) беседу, а ако ја говорим и чврсто тврдим да је био човек, и то по природи ништа бољи од нас, а да је бољи (од нас) постао слободним избором воље, ондами ти те ствари залуд потураш, или још боље, не залуд, него у корист Павлову. Наиме, тиме показујеш колики је он (заправо) био, (толики) да је са оваквом природом имао снагу за ствари изнад природе. И не хвалиш само њега, него и затвараш уста лењима, не пустивши их да се сакрију иза величине природе, него их наводиш на ревновање око
слободног избора воље.
[6.4] Но он се, кажеш, једном и смрти уплашио. И то је, наиме, својствено природи. Па ипак, он см који се уплашио смрти говорио је: Јер и ми, у шатору будући[1],уздишемо натоварени (уп. 2Кор 5,4). И опет: И ми сами у себи уздишемо (Рм 8,23). Виде ли како је увео силу слободног избора воље као противтежу природној слабости? И мученици многи, када је требало да буду отправљени у смрт често су бивали бледи, испуњени страхом и агонијом, али они су управо због тога за дивљење, јер плашећи се смрти, смрт због Христа не избегоше. Тако и Павле, плашећи се смрти, ни геену не одби због љубљенога Христа, стрепећи пред кончином, желео је да се раздреши (од тела). И није само он био такав, него и корифеј њихов[2],више пута казавши да је спреман живот дати, веома се плашио смрти. Чуј шта му вели Христос, разговарајући са њим: А кад остариш, раширићеш руке своје, и други ће те опасати и одвести где не желиш (Јн 21,18), описујући мањкавости природе, а не слободног изборавоље.
[6.5] Природа показује своје и мимо наше воље, и савладати оне недостатке (њене) није могуће чак ни ономе који то веома жели и труди се; али ми у томе не трпимо штету, него постајемо више за дивљење. Јер шта је ту за осуду бојати се смрти? А није ли за похвалу, бојећи се од смрти, не поднети услед тог страха ништа недостојно слободног човека? Јер није за осуду имати природу која са собом носи слабости, него робовати тим слабостима, каошто је онај који мужевношћу слободног избора воље исправља њено ограничење – велики и чудесан. Јер он тиме показује колика је снага слободног избора воље и затвара уста онима који говоре: „Због чега нисмо по природи добри?“ Каква је, наиме, разлика бити то по природи, и (бити то) по слободном избору воље? Колико је ово последње боље од оног првог? Утолико што и венце доноси и блиставу победу.
[6.6] Него, то природно је тврдо? Али, ако желиш имати мужевну вољу, она постаје чвршћа од онога. Ниси ли видео тела мученика посечена мачем – природа је устукнула пред железом, а слободни избор воље се није повукао пред њим, нити је био за осуду. Ниси ли, реци ми, код Авраама видео како је воља надвладала природу када му је било заповеђено да жртвује сина, и како се воља јавила силнијом од ње? Ниси ли видео да се исто десило и код оне тројице Младића? Ниси ли чуо и световну изреку која говори да навика постаје друга природа? А ја бих казао – и прва! Што је ово претходно речено и показало. Видиш ли да је могуће имати чврстину, ону од природе, ако би слободни избор воље био мужеван и бодар, и да више хвале убира онај који је изабрао и који хоће, него онај који је приморан да буде добар.
Наставак у штампаном издању.
[1]Св. Павле овде шатором или скинијом назива тело.
[2]Корифеј међу апостолима, тако Залтоусти назива Петра.