Св. Павлу - друга

БЕСЕДА ДРУГА

То шта је човек, колико је благородство наше природе и колику врлину то живо биће може примити, то је понајвише од свих људи показао Павле; он и сада стоји, од кад (Апостол) постаде, јасним гласом оправдавајући Господа пред свима који Га осуђују за стварање наше, подстичући нас на врлину и затварајући бесрамна уста богохулникâ показавши да између Анђела и људи није разлика многа – ако бисмо хтели да пазимо на себе. Јер он није надмашио све људе – од како су људи постали – тако што је примио другу природу, нити тако што је имао другу душу, нити настанивши се у другом (неком) свету, него одраставши на истој земљи и простору, (на истим) законима и обичајима. Где су, дакле, они који говоре да је врлина тешка, а неваљалство лако? Јер он њима довикује супротно, говорећи: Садашња незнатност муке припрема преизобилно вечно обиље славе (уп. 2Кор 4,17). А ако су муке лаке, много више су (таква) од самог почетка задовољства (настала из њих).

[2.2] И није код њега чудесно само то што у обиљу усрђа није ни осетио напоре, оне око врлине, него и то што он њу није јурио радио плате. Ми, наиме, не подносимо напоре око врлине ни када нам предстоје награде (за тај труд), а он ју је пригрлио и заволео и без бојних награда; оно за шта се мислило да су препреке (на путу) ка њој он је прескочио са свом лакоћом, и кривца није тражио ни у немоћи тела, ни у обиљу послова, ни у тиранији природе, нити и у чему другом. И премда се прихватио брига већих од (брига) свихвојсковођа и царева који постоје на земљи, он је ипак јачао свакога дана. Док су му се опасности увећавале, он је стицао ново усрђе, то објављујући, говорио је: заборављајући што је иза, а пружајући се ка ономе испред (уп. Флп 3,13); и док је смрт очекивао, позивао је у заједницу таквога задовољства, говорећи: Радујте се, и будите радосни са мном (Флп 2, 18); и кад су опасности предстојале и увреде, и свако бешчашће, он је опет поскочио и пишући Посланицу Коринћанима говорио: Зато сам добре воље у немоћима, у увредама, у прогонима (2Кор 12,10).

[2.3] И све је то називао оружјем праведности, показавши да је и ту побрао (добра) највећа, и да је непријатељима одасвуд био недохватив; на све стране бичеван, излаган увредама и поругама, славећи као у тријумфу и победне трофеје непрекидно по свој земљи подижући, тако се китио и захвалност Богу исповедао, говорећи: Хвала Богу који нам увек даје победу (2Кор 2,14). Он је срамоту и увреду због проповеди гањао више него ли ми почаст, смрт (више) него ли ми живот, сиромаштво (више) него ли ми богатство, напоре (више) него ли други опуштања, и не напросто више, него много више; жалостити се (волео је) више него други радовати се, помолити се за непријатеље више него ли други помолити се против (њих). Изокренуо је ред ствари, или још боље, ми смо га изокренули, а он га је држао онако како је Бог узаконио. Јер све те ствари су такве по природи, а ове супротно. Ко је доказ томе? Павле, човек будући и за овима трчећи више него за онима.

[2.4] Само једно му ту беше страшно и једно је требало избегавати – Бога озловољити, друго ништа више, као што му, наиме, ништа не беше пожељније него – Богу угодити, не говорим (пожељније) од ових постојећих ствари, него и од оних будућих. И немој ми указивати на градове и народе, војске и оружје, новац, службу и власт, јер он је сматрао да те ствари нису (вредне ни колико) паучина, представи (себи) ствари на небесима, и тада ћеш видети жестоку љубав његову према Христу. Он се, наиме, нежну љубав (гајећи) према Христу није задивио чину Ангелâ ни Архангелâ нити ичему таквом, јер он је у себи имао (нешто) веће од свих ствари – љубав Христову, са њом је себе сматрао блаженијим од свих. А без ње, није хтео да буде ни са Господствима, ни са Началствима, ни са Властима, него је више волео да са њом буде међу последњима и кажњенима, него да без ње буде међу највишима и почаствованима.

[2.5] Само једно му је било казна – остати без такве љубави. То му беше геена, то одмазда, то зла небројена, као што му је уживање било – њу постићи; то (му беше) живот, то свет, то Анђео, то садашњост, то будућност, то царство, то објава, то небројена добра. И ни за шта друго од ствари овдашњих није сматрао нити да је жалосно, нити да је угодно, него је све видљиво презрео као траву сагњилу. Тирани и народи гневни изгледаху му као комарци; смрт, одмазда и казне безбројне као шале дечије, осим ако би их некад Христа ради поднео. Јер тада је и те ствари волео и прихватао, оковима се тако украсио како Нерон није ни круну носећи на глави, а у тамницу се настанио као да је она сâмо небо, ране и шибе је прихватао рађе од оних што су бојне награде уграбили, напоре је волео ништа мање од награда, сматрајући да су напори – награда, због тога их је и звао благодаћу.

[2.6] Пази! Награда (му) беше одрешити се (свега) и бити са Христом, а остати у плоти – то је подвиг, па ипак, он се тога прихвата пре него ли онога првог, и вели да му је то неопходније; бити одлучен од Христа била је борба и напор, или још боље, било је то изнад борбе и напора, а бити са Њим, то је награда. Али он се и тога, Христа ради, пре прихвата него онога првог. Но, можда би казао неко да му је све то било драже због Христа. Исто то и ја кажем, јер оно што је нама узрок нерасположења, то је њему порађало велико задовољство. И што говорим о опасностима и другим мукама? Он је, наиме, непрекидно био у жалости, зато је и говорио: Ко ослаби а да и ја не ослабих? Ко се саблажњава а да и ја не горим? (2Кор 11,29). Осим ако не би неко казао како и жалост носи неко задовољство. Јер многи и од оних што су децу изгубили, када им се допусти да тугују, добију некакву утеху, а када их спречавају – осећају бол, као што је, наиме, и Павле, ноћи и дане плачући имао утеху, јер нико није тако властите невоље ожалио као што је он туђе. Шта мислиш, наиме, како му је било када се молио да буде избачен из славе вишње, е да би се спасли Јудеји, који се не спасавају? (в. Рм 9,3). Отуда је јасно да је то да се они не спасавају (за њега) било много горе. Јер да није било горе, он се не би помилио за оно[1];он се, наиме, прихватио лакшега, и онога што пре има утеху, и не да је тек онако то хтео, него је и завапио, говорећи: јер врло ми је жао, и срце ме моје боли (Рм 9,2).

Наставак у штампаном издању.

 


[1] Да сâм остане без славе вишње.